Edition SECTIO CAESAREA - Едиција ЦАРСКИ РЕЗ

У једном од књижевних часописа Едиције ЗАВЕТИНЕ, Посебној породичној заветини, постоји стална рубрика, која је, у ствари, мост између српске и светске књижевности, али и успомена на једног лутајућег Србина, који је у Француској, где је завршио свој живот, покренуо библиотеку библиофилских издања, са намером да у њој објављује преводе књига српских песника на француски, или на неки други страни језик, и преводе светских песника на српски. Од споменуте племените идеје Лутајућег Србина до њеног остварења испречило се много тога, пре свега - судбина (смрт), можда и Бог? Захваљујући коме велике, дивне и амбициозне замисли не пропадају никад. Тако да је овај Agregat Сазвежђа Заветина израз и пијетета, бесконачности и нечег што личи на чудо и ризницу...

МАНИСТРА Шоле Соколовић

МАНИСТРА Шоле Соколовић
Књижевна заоставштина

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 19. новембар 2013.

Чежња / Зорица Јанакова

Планина Радан, новембар 2013. У трагању за једном од традиционалних српских кућа, погодних за Кућу Заветина. Фотодокументација Заветина


Ноћас сам ти, душо, стручком тананија
Од грла онога маслачка
За плотом и белим зидом
Крај којег сам девом била
Чахур росу зором пила
Ти ми не долете


Бубо лакокрила.


Јутрос сам ти, душо, од жеље ломнија
Што ме не преломи!
Бајом да ти зујим да ти капим медом
Због тебе сам чежњом
Дукат с неба
Засенила


Бубо златнокрила.


Данас сам ти, душо, душом мириснија
Од рузмар листа за увом у коси
Када ћеш га заденути!
Залуд снила где год била
Дилбер ветру крилца поломила
Ти ми не домиле


Бубо најмилија.

субота, 29. јун 2013.

БЕЛА СЕНКА ВОДЕ / Игор Ремс


Лептир, лагуна,забарак, слика са Пека, 28. јун 2013. (Фотодокументација Заветине)


Препознајем Те на Ушћу
Стојиш под разгранатим храстом
Додирнути његовим челом убирамо плодове
Гледам Твоје светлоносне дланове
Прстима месиш глину Порађају се
Фигурине зачараног круга Лепенског Вира Винче
Показујеш облутак Риболику мајку
Представља врхунац једног времена 
ПраПочетак говориш Сви смо изашли из воде

Одблесак путујућих сенки вара крик сивoг стрелца
Дошлог из неког другог Неба
Река нас гледа хиљадама очију
Ожиљак на њеном лицу што оставља чамац
Водени је глас провидних душа раздвојених
Песковитом обалом 
 Где су Етруски коњаници у бронзи  питам
На крају путовања с друге стране зида
Одмарају уморне кости после боја у реинкарнацији сећања
Прилазиш и нежно ме љубиш у уво
Плануше шишарке сува трска папрат
Ватра са огледалима тмине Један лист смрти
Распечаћен плови као ми у времену певању аласа
Прошли смо ужареним дахом
Танким рубом између белих откуцаја речи које нас прате
Као дивље звери где дан губи кожу
И зелени месец крвари у поноћ  Али Ти
Волиш Небо Светлост Одблесак Винчанског писма у води
Потопљена у мени отворена рано плавиш
Пусто поље језеро слепо Задржимо у сећању
Април у Београду као неко давно прошло доба
Не ради се о болести речи о замору тромости слова
Одлазим на двомесечно путовање
Вратим ли се јављам се песмом
Чекам Те под стогодишњим стаблом
Ако се не јавим цветићу најмириснији на свету
Знај да љубим Твоје стопе златне у песку
Из најсветлијег сазвежђа
      ___________Игор Ремс из рукописа/Водени круг

среда, 19. јун 2013.

ДРАГАН / Иван ЛАЛОВИЋ



 
Мишљеновац. Пут, детаљ. 19. 06.2013. Ив. Лукић

Звизну ме вест – из ведра неба гром,
умро је Драган, мој пријатељ, Ром.

А пре неки дан – све се врти,
певало се и пило у инат смрти!

Вино из Крајне, весеље са јутјуба:
Шабан, Ипче и Феатова труба.

Дизале су у заносу и жене руке,
мезе, салате: гозба и за унуке.

А тек са сланином непресушна сарма,
магла над нама од циганског шарма.

Цика, вриска, коло, зној са чела
и ракија што је стрина изнела...

Каква драга представа душâ без краја,
или, ипак, део тужног испраћаја...

недеља, 12. мај 2013.

МАЛО МОРЕ / Радивој Шајтинац

Кључеви, снимак Ив. Лукића, мај 2013



Сви наши јунаци
Стасали на овој обали
Не одвајајући се од ње
Омрзнути
Од властодржаца
 Проповоденика и таштих  учесника
Великих пловидби
Пре освита
Осмотрили су све, скупове,зборове,шпалире,
 смотре златносвилених униформи
поднели залеђујуће патетични цујук сирене
ни макац кад се пропну
хладни,пенушави језици по пустом доку

срце овамо,сузе онамо,вез олује,
верности,ветрова и растанака

преживели су најупорније обичаје
лектиру
продају китове изнутруце на тргу испред капетаније
после дана ноћи сужањства и гладовања
мрака,акрепа,стеница
и чуварског завиривања
престали су да верују у плаву боју

водена ,сновидна,певљива
цаклећа,питка и доброчитељска
она је нестала  из њиховог
самоуког искуства са даљином

то мора  да је другачије
тамо где можда бдије невидљиво
и није толико туђе
да нема улаз и излаз
да није проходно и докучиво

да се воли  и памти
а не присваја и не осваја

ту је иако далеко
доступно иако неочигледно
дозивајуће а  не незбежно

постоји тај,
прах
нека буде и небески
из божанске шаке нека се просипа
и кад се сања и кад се плови
видљив на бићима свим
подједнако и у стрепњи
и у авантури

увис кад се погледа
у поздана сазвежђа
деси се утешан привид
необраних
корала који  теши
 преостале
да звезде нису само путокази


зато су они овде
најскупљим шапатом поменути
дозвани и слављени
јер су  пристали
на плаву боју даљине
онако без знања и наде,више стрпљењем
на неизбежном пристаништу
празних корпи,мрежа и џепова
пуни зебње
подстицали су одоздо, нетремице,
огроман јарки цвет на врху светионика

па и то чинили у сенци
посути тишином и крљуштима

из свега  они су штрчали
ко трње непознате јасноће
верујући свакоме
да је сва вода и слана и провидна

једино плаво кад се деси
у срећи или наредби
сну или закону
беше неспоменуто

у њиховом стоичком уздржавању
да не помере обалу
ни споља
ни у себи

не згреше

мало море
не учине мањим

 
Точак. Снимак И. Лукића, мај 2013

петак, 26. април 2013.

PAUL CELAN / Игор Ремс


Гробница у оку

Мртве рибе дувају
У обое од блата

Твоја савест спустила крила
На пола копља

Будна сакупља расута слова

Завјеренички гута
Тек пролисталу глад

рукопис Водени круг, Игор Ремс

среда, 03. април 2013.

Књижевне новости, април 2013.



Grzegorz Walczak - Wiersze poetów serbskich
 Poezja serbska i moje z nią przypadki
Iz male  antologije srpskih pesnika koju je za čitaoce u poljskoj priredio priznati poljski pisac i profesor univerziteta, dobar poznavalac srpskog jezika i književnosti Grzegorz Walczak. Pored navedenog sajta objavljena je u poljskom književnom časopisu za književnost "Poezija danas".




Miroslav Todorović
Z tomu: Wiatr nad  górami


Moje wizyty


Wracam wiecznie odchodząc
Miasteczko Malic Ostres                      
Oczekują mnie cienie wzgórza
Z nikąd wracam
Ze wspomnień
Z ksiąg poezji

Starzec i obcy w miejscu urodzenia

W słowo się przelewa ból
Teraz gdy wszystko jest wspomnieniem milczeniem
Z kłębka zdarzeń
Ciąg pieśni Sekwany niewidzialne
Słowa, Słowa

Wiersze żywe srebra ciszy

Dalekie miasta
Góry Rzeki Afryka
Moje Wizyty wszystkie te widoki
Obrysy mgliste ponad górą Malic                 
Żądza siana
Wpisana w pamięć o rodzinnych stronach

Ale bez głosu

I mojego i twojego

Tresnievica, kwiecień 1999  




Obren Ristić
Z tomiku:  Wieniec Twórcy


II.    Cały wiek: dnie i noce przydługich lektur


Cały wiek: dnie i noce naszych lektur wieża
Jak zamknięta księga pośród morskiej fali
O nas mówią lata, któreśmy przespali
A w nas pieśń się rodzi jasna jak z psałterza

Zawsze dopadało nas mroków władanie

A po licznych zbrodniach czas bolesnych sumień
Po słonecznej stronie zapisuje dumę
Kolejnych pokoleń Słowo-Ślubowanie

Do gór się przybliżam pełnych dzikich ptaków

Dalekim potomkom niosę przodków nakaz
Tutaj w cieniu dębu śnię o mojej ziemi

I ja dzisiaj przyjmę tej historii brzemię

Stado bez pasterza trwa, a jego chwila
To jak z kwiatu na kwiat barwny lot motyla  
________________
     
     
Позивница


четвртак, 31. јануар 2013.

Вести из УКС: Слободан Павићевић није дочекао националну пензију



ПРЕМИНУО СЛОБОДАН ПАВИЋЕВИЋ

    Слободан Павићевић (1942-2013), аутор обимног и разнородног књижевног дела (поезија, песме и бајке за децу, драме, сценарија, антологије...), био је један од најзначајнијих писаца и културних посленика у Србији, дугогодишњи уредник у крагујевачким часописима и издавачким кућама, покретач и, током две деценије (1973–1993), главни и одговорни уредник часописа за књижевност, уметност и културу Кораци. Био је члан најугледнијих књижевних жирија (Меша Селимовић, Милан Богдановић, Матићев шал). Павићевић је у неколико мандата био члан Управе Савеза књижевника Југославије и Управе УКС.  Поезија му је преведена
на петнаестак језика, а појединачне књиге - на енглески, немачки и словеначки језик.
     Добитник је Златне значке КПЗ Србије, Вукове награде, Награде Стражилово, Награде Невен, Награде Змајевих дечјих игара за изузетан стваралачки допринос савременом изразу у књижевности за децу, Награде Одзиви Филипу Вишњићу, Награде Младост за драму, Награде КПЗ Крагујевца за најбољу књигу године (два пута), Ђурђевданске награде Града Крагујевца, Змајевог штапа Змајевих дечјих игара,  и других.
    Слободан Павићевић није дочекао националну пензију, која му је, одлуком Комисије Министарства културе, недавно додељена....
     (Извор:УКС)

уторак, 01. јануар 2013.

ЛЕТ ЗА АЛИКАНТЕ / Игор Ремс




(из рукописа Водени Круг)
 
Од Поштанске улице до узлетишта Maastricht
Пуних сат и петнаест минута колико је израчунато
И исписано на Гуглу који се угнездио готово неприметно
У наше животе заменивши нам пријатеље сопствену децу
Из правца "ниске земље" мрачи се небо
Облаци јуре као главати циполи када се мресте
На овери нема гужве  Девојка крупна
Као наше језерске жене загледа црногорски
Пасош  Гледамо се  Све је некако помешано
Погледи осмеси звездани знаци тетовирани
На руци моја утрнула тишина етруске чежње
Дугим прстима пребира по страницама
Као да су на њима дебеле наслаге лепљиве маховине
Рђа пепео прикривеног присуства
Или хоће да ме задржи  Питам је да ли је удата
У фри шопу црна газела у одељку за парфеме
Синчић три четири године стар трчкара
Између рафова испуњених разноразном робом
Размењујемо погледе разгледнице  Богато даривани
Путујемо  Дах измамљеног тренутка мирише
На рибарске мреже оклопе морских корњача остављених
У песку  Њен глас са загаситог чемпреса откида се
И пада на моју кост  У њему радост  Вижљаста кичма
Носи младост која не може бисерима
Да се мери  Како је лепота једноставна
Попут сеоских кровова покривених снегом