Translate

Укупно приказа странице

Коли Ивањска, ШОЛЕ: ТУЂА ПРИЧА.МОЈА ПРИЧА

Коли Ивањска, ШОЛЕ: ТУЂА ПРИЧА.МОЈА ПРИЧА
Коли Ивањска Шоле /Царичин Амфитеатар; Едиција ЗАВЕТИНЕ, Београд, 2008./Познато је да је поезија језик онолико колико је пејзаж темпера. Уметничка фотографија и филм могу много више него поезија. Писала сам стихове као млада девојка, али ни један нисам посветила мом центру света, јер би сваки био фалсификат: уметничке фотографије далеко су надмоћније и уверљивије. Уметничке фотографије у боји омогућују споразумевање између људи великим делом без језика, без говора, без писања. Права књига о "центру мога света" није ово што пишем: права књига о њему био би албум пробраних слика моје старије сестре. "Говор" читавих серија слика снимљених у последњих тридесетак година у атару мога центра света, с легендама, не дужим од врапчијег кљуна, које би написао позван познавалац уметничке фотографије и човек упућен у тајне овог простора, превазишли би форму једне фото - монографије, дотакли би повест, која је некада била права књижевност, истинску поезију, која је у данашње време срозана, или затрпана као шумски кладенци...    Коли

понедељак, 25. јануар 2016.

КАКО Босна титра и трепери на опасној, танкој ивици мржње и прикривеног беснила на све српско у њој, стално потврђује једна личност нарочитог кова, која саму себе однедавно сматра првим у Бошњака: проф. др Ферид Мухић, филозоф и лингвиста из Скопља, први председник Зукорлићеве БАНУ, основане 2011. године

Ферид, први по лагању

Мирослав Јанковић, новинар | 23. јануар 2016. 12:02 

Док се у Српској свађају, Мухић пумпа мржњом душу свог народа

КАКО Босна титра и трепери на опасној, танкој ивици мржње и прикривеног беснила на све српско у њој, стално потврђује једна личност нарочитог кова, која саму себе однедавно сматра првим у Бошњака: проф. др Ферид Мухић, филозоф и лингвиста из Скопља, први председник Зукорлићеве БАНУ, основане 2011. године.
Ферид је Мухић у политичком провизорју региона јединствена особа: уплиће се у најразличитије теме - од политике и историје до језика. Арбитрира о њима крајње острашћено, лично и искључиво и при томе ни о једној јединој својој тези не износи никакве доказе, не подупире их нечијим речима или књигама, већ се искључиво и увек ослања само на сопствени утисак, који формира шибицарским обртањем познатих историјских истина.
Зачудо, има респектабилну научну биографију: дипломирао филозофију у Скопљу, докторирао филологију у Београду, фулбрајтовац и предавач на више западних и малоазијских универзитета. Зову га македонски Ниче, још је и планинар, који је у биографији навео да је за девет дана прешао 710 километара, пешачећи планинским путевима од Скопља до родних Завидовића (БиХ). Објавио је педесетак књига, имао много полемичких наступа по босанским медијима, изгледа питомо и отмено... али све то пада у воду када пусти маха својој отровној машти. Ево само неких тврдњи проф. Мухића о Босни.
До краја 19. века нико у Босни није био Србин и Хрват, већ православац и католик. Велики део босанских Срба и Хрвата су Бошњаци, који су примили хришћанство. Не постоји ниједан документ о присилном прихватању ислама на Балкану. То је увек било добровољно, и то је велики морални чин и акт храбрости, јер се ради о радикалном прекиду с дотадашњим начином живота: нема више алкохола, свињетине, ваљало је пет пута клањати на дан, постити, до 50. године бити турски војник. Турци нису терали хришћане у војску, јер се сматрало да је Божји грех силити некога да гине за бога у кога не верује. Сви у Босни морају прихватити да су Босанци, и то је тако и ту нема разговора, јер сви говоре босанским језиком. Српски и хрватски језик су само источна и западна варијанта босанског језика, који је стандардизован правописом око 200 година пре Вуковог речника. Никада не помиње, на пример, одакле воде порекло Бошњаци муслимани, већ само каже да су ту одвајкада и да су никли у Босни с првом травом.
Даље: поводом српских оспоравања и напада на босански језик, он каже да Бошњаци морају испољити гнев, а не бес: гнев је моћ, отвара очи, исправља неправду, враћа свест и самопоштовање. Треба као Енглези, када их је напао Хитлер, пролити крв, зној и сузе, али одбранити своје и нашу Босну. Република Српска је најкрвавије парче земље на планети и још има у свом имену одредницу република, то је чист државни атрибут. То треба укинути тако што се непрестано мора викати да је то геноцидна творевина, док сама, што рекао Авдо Сидран, не отпадне као сасушена краста са здравог босанског ткива.
Ферид Мухић овако говори сатима на боњачким медијима, никада не помиње ниједну књигу, не позива се на документе са именом и презименом, он блебеће и промишља машући језиком на потисак невероватне снаге комоције свога мозга. Само је једном направио изузетак: позвао се на излагање неког француског историчара Ернана из 1882. године на Сорбони, који је (наводно) рекао да се национална историја прави лажима, све док народ не почне веровати да је то истина. Тако су радили Срби, дописао је Мухић тог Француза.
Док у Републици Српској опада малтер са плафона од бесомучне вике и свађе власти и опозиције, Бошњаци овако пишу, говоре и пумпају мржњом душу свога народа. Очајан над сличним стварима, Андрић је својевремено узвикнуо: "Босну треба волети, али паметан не треба живети у њој".
Ферид, први по лагању

Захваљујући Петровићу, потомку чувене трстеничке породице са блиским рођачким везама с најстаријим Трстеничанима који вековима живе крај Западне Мораве, сачувани су стара диплома Фонда сиротних ученика Трстеничких народних школа Александра Здравковића....

Конзервирани вредни документи које је пронашао архитекта мр Василије Петровић, значајни за историју овог краја и шире. Иако је припадао тој групи, три дана пре Мајског преврата враћен је кући

МАГИСТАР Василије Петровић, познати архитекта, пронашао је прошле јесени вредне документе у архиви својих предака, али и документи других старих породица из Трстеника. Како би их спасао од пропадања, предао је музеју седам папирних сведочанстава о приватној, али и колективној историји родне вароши, а кустоси су, препознајући изузетан значај заоставштине, проследили документе на хитну конзервацију.
У музеју, где је управо враћено спасено наслеђе, откривају, за "Новости", да су документи мр Петровића изузетне вредности.
Историчарка Јелена Вукчевић, кустос музеја под окриљем Народног универзитета, каже, за "Новости", да се стари предмети чувају у депоу и да, услед природних процеса, долази до промене њихове структуре.
- Некада прибегавамо хитној конзервацији, као у овом случају. Неретко, до нас долазе материјали са озбиљним оштећењима.
Захваљујући Петровићу, потомку чувене трстеничке породице са блиским рођачким везама с најстаријим Трстеничанима који вековима живе крај Западне Мораве, сачувани су стара диплома Фонда сиротних ученика Трстеничких народних школа Александра Здравковића, уверење на месно механско право Миладина Ристића за кафану "Пролеће", документи Василија Радосављевића (диплома Трстеничке трговачко-занатлијске омладине, Албанска споменица, диплома Трстеничког певачког друштва "Бошко Југовић"), извод из књиге за упис рођених и крштених СПЦ Храма Свете Тројице Василија Петровића, као и сведочанство Трговачке школе Београдске трговачке омладине Славка Петровића.
- Већина докумената односи се на моје претке који су имали буран и значајан живот - открива, за "Новости", мр Василије Петровић. - Јавност мало зна о Александру Леки Здравковићу, иако неке улице носе његово име. Био је брат од тетке мог деде и један од скоро непознатих Аписових завереника. Међутим, три дана пре Мајског преврата 1903. године послали су га кући, да би, у случају да побуна на двору не успе, породица у Трстенику, где је био једини мушкарац, имала хранитеља.
Скица школе "Свети Сава", скица цркве, потписи оснивача удружења с почетка 20. века, јасно су се видели после конзервације.
- Захваљујући уверењу на месно механско право, што је документ који нам је такође предао мр Петровић, имамо сјајно сведочанство о богатој угоститељској култури - напомиње Јелена Вукчевић.

САЧУВАНА И ВОЈНИЧКА ПИСМА
ОСИМ Петровићевих докумената, у музеју је недавно конзервирано и пет важних сведочанстава времена: фотографије старог брачног пара Унић, писмо са Солунског фронта, писма из Берлина из 1929. године, војничка разгледница из Француске и војничка дописна карту из 1914. године. У плану је конзервација текстилне збирке.



Сачувана диплома Аписовог завереника

недеља, 24. јануар 2016.

После дугогодишње потраге за вечном кућом свог прадеде генерала Миткијевича-Жолтока, Рогозин сматра да он, ипак,почива негде у Србији....

У Србији почела потрага за посмртним остацима генерала Николаја Антоновича Миткијевича-Жолтока. Предак потпредседника руске владе сахрањен крај неког од центара за обуку белогардејаца?



ГЕНЕРАЛ Николај Антонович Миткијевич-Жолток, чукундеда потпредседника руске владе Дмитрија Рогозина, вероватно почива негде на простору бивше Југославије. Поред Београда, транзитног центра за "беле Русе" изгнанике, између два светска рата, вечна кућа водећег контраобавештајца царске армије могла би да буде у Словенији, Сарајеву, Билећи, Горажду, па и у Војводини, где само у Белој Цркви почива деветнаест белогардејских генерала.
После дугогодишње потраге за вечном кућом свог прадеде генерала Миткијевича-Жолтока, Рогозин сматра да он, ипак,почива негде у Србији и путем "Твитера" је замолио премијера Александра Вучића да му помогне у проналажењу преткове гробнице.
Иако је реч о високом официру, шефу белогардејске контраобавештајне службе, гроб са његовим именом се не налази на Руском некропољу на Новом гробљу у Београду. Ипак, постоји могућност да је генерал Миткијевич-Жолток сахрањен под другим идентитетом јер је као главни контраобавештајац "белих" Руса био на мети "црвених" атентатора.
У Подворју Руске православне цркве у Београду љубазно су покушали да помогну "Новостима", али нису пронашли податке о генералу Миткијевичу-Жолтоку. Упутили су нас на Архив Србије и Војни архив, где би можда могао да се налази неки податак, уколико није уништен у Другом светском рату.
ТАЈНА ГЕНЕРАЛОВЕ САХРАНЕРУСКИ општевојни савез, који је радио на уједињењу свих "белих" у изгнанству, ради рушења комунистичког режима у отаџбини, основао је 1924. генерал Врангел са својим штабом, у коме је био и Рогозинов чукундеда, генерал Николај Антонович Миткијевич-Жолток. Планови Врангела о ослободилачком рату су се угасили заједно са Врангеловим животом. Он је умро у Белгији 25. априла 1928, а сумњало се да је отрован. Његови сарадници из штаба су нестали у јавности, кад су му испунили последњу жељу, да буде сахрањен у Београду у руској Цркви Свете тројице на Ташмајдану. Претпоставља се да је међу њима био и генерал Миткијевич-Жолток.
- Из Русије су у емиграцију кренули милиони људи, а многи који стигли у Србију касније су се разишли широм света. И генерал Врангел, који почива у нашем храму Свете Тројице, умро је у Бриселу, али је његова последња воља била да буде сахрањен у Београду - рекли су нам у Подворју.
Управо гробница генерала Петра Врангела, последњег команданта Добровољачке армије југа Русије, који је покушао да с најближим сарадницима у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца организује ослободилачку војску указује да овде почива и Рогозинов чукундеда. Наиме, генерал Миткијевич-Жолток био је истакнути члан штаба команданта Јужног крила руске војске Деникина, а затим и његовог наследника Врангела.
- Генерал Николај Миткијевич-Жолток био је заменик начелника штаба Државне страже Русије, која је обављала послове данашњег Министарства унутрашњих послова, Федералне службе заштите и Федералне службе безбедности - забележио је Рогозин истражујући биографију свог чукундеде.
Одан заклетви, он је с генералом Врангелом остао до последњих битака белогардејаца на Криму. Они су се тек 14. октобра 1920. бродом "Генерал Корнилов" отиснули ка Турској, где се нису дуго задржали. Штаб генерала Врангела, званог Црни барон, због тамне козачке униформе коју је увек носио после краћег боравка у Цариграду, доселио се у Краљевину СХС где су већ стигли кадети руске царске војске. Врангел је веровао да ће створити армију од милионске масе избеглица, којим би командовао официрски кор из Кадетске школе.
Један њен део био је распоређен негде у Словенији, а за прецизнију информацију би требало потражити руско војничко гробље. После праве одисеје маршева и путовања усткотрачним железницама једна група руских кадета, њихових професора и њихових породица је 1921. стигла у Билећу.
У аустроугарском "лагеру" у кршевитој забити кадети су учили по програму царских војних академија, а професори су им били официри највернији заклетви. Они нису желели да оду у богате европске метрополе, као већина емиграната из виших слојева, јер су веровали да ће се вратити у победничком рату. У руски корпус су почели да се пријављују чак и Срби фасцинирани вештинама и културом кадета. О том времену сведочи и запуштено руско гробље у Билећи, на коме почивају и високи царски официри. Кадетско училиште из Билеће се 1933. преселило у Војводину, у Белу Цркву, где се још 1920. доселило више од 2.500 "белих" Руса. Међу њима су били и кадети који су убрзо наставили школовање и обуку, јер су се доселиле комплетне школске установе: Николајевско кавалеријско училиште из Петербурга, Марински Донској институт из Новочеркастка, Кримски кадетски корпус. Кад је Кадетски корпус из Сарајева 1929. дошао у Белу Цркву, они су се ујединили у Први Руски кадетски корпус великог кнеза Константина Константиновича. На донедавно запуштеној парцели на белоцркванском гробљу почива 650 Руса, међу којима 19 царских генерала. Оригиналну документацију и музеј ове заједнице уништили су 1944. црвеноармејци.

Одговор премијера Вучића на молбу Дмитрија Рогозина

петак, 1. јануар 2016.

Армстронг, Александар Мандић и коментари

Како сам срушио комунизам

Пукотина кроз коју смо вирили на Запад, стално се ширила
Армстронг на писти аеродрома у Земуну, тек изашао из ЈАТ-овог ДЦ-3 авиона, поклона америчке владе. Удидиљен одбор за дочек... али ко је онај неуредни пубертетлија лево? Ех, како би волео да нисам ја, али јесам (Фото приватна архива)
Ја припадам генерацији „бејби бумерса”. После правих бум, бумова наступила је слатка пуцњава по креветима широм света, да се у весељу надокнаде катастрофални мањкови људи. Тако се и мени посрећило да се родим.
Расли смо у беди и сивилу, памтим само две боје у детињству, сиву и тамно смеђу, не рачунајући црвене звезде и барјаке. Чак и они којима је претекло нешто жуто или розикасто, нису баш били ради да се издвајају, па смо тако сви били мање-више подобни. Црно–бели свет.
Али, онда се појавио први филм у боји „Бал на води”. Рапсодија техниколора; као да се дигла завеса (која се већ тада звала „гвоздена”, само ми то нисмо знали) и поплава атракција за очи навалила да нас замантра. И музика, лака, заносна, нимало налик на народну у симфонијској обради коју смо имали да слушамо на радију. Београд који је имао 426.000 становника, купио је 330.000 карата у биоскопу „20 октобар”, и тај филм je постао најгледанији у историји Југославије.
Пукотина кроз коју смо вирили на Запад, стално се ширила. Стигао је и популарни џез, та форма слободе, са распеваном трубом и напуклим гласом Луја Армстронга. Још сам био основац са периферије кад је објављено да Сачмо стиже у Београд.
Сада погледајте слику. Армстронг на писти аеродрома у Земуну, тек изашао из ЈАТ-овог ДЦ-3 авиона, поклона америчке владе. Удидиљен одбор за дочек, све са краватама, чак и једном лептир машном... али ко је онај неуредни пубертетлија лево? Ех, како би волео да нисам ја, али јесам. Погледајте ту окраћалу пластичну јакну, патике на ногама иако је очигледно хладно, рашчупану косу изнад клемпавих ушију и згрчено лице. Немам појма како сам се пробио до писте али очигледно није било препреке за тог успаљеног обожаваоца америчког цара са трубом и слободе коју је у мојим очима представљао. То сам био ја.
Пролазе године, моја генерација руши тадашњи свет и преврће га на наличје као половни громби капут наших очева. Кратимо сукње, откопчавамо шлицеве, игноришемо норме, рушимо границе, исмевамо обичаје, пуштамо косе, прашимо гитарама „до даске” и стварамо данашњи свет. Наметнули смо свет у коме су „Битлси” постали познатији од Исуса, Мик постаје „сер Џегер” а Милан Младеновић добија свој сквер у центру Београда.
На самом крају оног века, одмах после милосрдног бомбардовања, дође ми до руку књига „Ко је платио гајдаша” новинарке Френсис Стонор Саундерс, која отвара америчке архиве и документује врло детаљно начин на који је та земља освојила свет, меком силом. И видим да сам био само гињол навучен на прсте Централне обавештајне агенције. Гостовање Луја Армстронга као и многе друге изложбе, књиге, концерте па и људе којима сам се дивио, организовала је ЦИА и успела оно што топови нису могли – да расточи комунизам и успостави своју империју.
Ми „бејби бумерси” не можемо да се жалимо. Провели смо удобан живот, уживали немилице, не би нам било боље у свету из прве половине 20. века. Али, какав свет остављамо иза нас?
Симбол дроге, секса и рокенрола Кит Ричардс пао је 2006. године са дрвета и тешко се повредио. Док је био у болници примио је телеграм од нама тако драгог премијера Тонија Блера, који почиње речима: „Драги Кит, ти си увек био један од мојих хероја”. У својој књизи Кит, кога зову и „Краљица-мајка рокенрола”, одговара: „Енглеска је у рукама некога коме сам ја херој! То је застрашујуће”.
Шта урадисмо? 
             = извор: Политика
             = из КОМЕНТАРА:
     propovednik marks moskva
Ma ono komunističko vreme ništa nije valjalo.Stvarno smo bili jadni i bedni.Svi išli besplatno u školu,svi se besplatno lečili,studenti bud zašto jeli i spavali u domovima,studenjacima,dobijali regres za god. odmor i sa njim letovali na moru.Skroz nakaradno vreme.Ovo danas demokratsko vreme stvarno dobro.Posao sam imao,sad ga nemam,gladan sam a nemam šta jesti ,psujem sav politički vrh slobodno a oni me se sete samo kad su izbori i kad im treba glas a svaki dan samo se sete sebe i svojih najrođenijih,ali i to je u redu jer ljudi kažu ; "i bog je prvo sebi stvorio bradu ".Zato volim kapitalizam jer uporno stvara potencijalnu armiju novih komunista koji će mu doći glave,ako bogda.
Bal na vodi
Srbija bi nacisto poludela bez Holivuda i muzike sa Zapada! Pokusajte razonoditi narod iskljucivo sa medijima iz Rusije i Kine - nastace narodna pobuna!!!
Bal na vodiпре 15 сати
Srbija bi nacisto poludela bez Holivuda i muzike sa Zapada! Pokusajte razonoditi narod iskljucivo sa medijima iz Rusije i Kine - nastace narodna pobuna!!!
Gabrijela S.
Preporucujem Vam da pogledate bar nekoliko sovjetskih filmova iz 50-tih, 60-tih, 70-tih (lako mozete da ih nadjete na youtube-u, ima ih cak i sa prevodom na srpski), onda dajte komentar o pobuni/razonodi. Kao dete sam gledala holivudske filmove, sada sve sto sam spremna da pogledam je sto dolazi sa istoka, mozda da nadoknadim to sto sam propustila. Slusala sam nekad rokenrol uglavnom, nase (Jugoslovenkse grupe) i grupe sa Zapada a onda pre 7-8 meseci trazeci nesto o konjima na internetu nadjoh grupu Ljube i njihovu pesmu "Konj". Odslusajte je kako je peva bez muzike i punom dusom u Sevarstopolju 94-te cini mi se. Nadjite me nekoga sa Zapada ko ce otpevati pesmu o ljubavi prema svojoj zemlji tako kako je otpevao on... A ima pesama sa Zapada ne kazem ali o cemu... uspesno prodavanje sna... zivi par godina tamo pa ces videti....
Петар
Чудно да нико није ставио прст на чело и запитао се одакле почиње толики уплив англо-америчке културе на југословенску свакодневницу?Џез је коришћен да приближи ратом разједињену југисловенску омладину а са друге стране правио се привид западним финансијерима о тобоже либералнијем систему.Нисте били авангаеда, нисте били побуњеници већ сте били обликовани по жељама властодржаца против којих сте као били.
Крца Крца Нови Кревет
У оно, комунистичко време ми смо градили путеве, фабрике, авионе, ракете... ПРАВИЛИ СМО ДЕЦУ!!! Понеко, понекад, направио је и понеког скота. А ви сада нисте способни ни колац да зашиљите, а камо ли да направите дете! ГДЕ СУ ВАМ ДЕЦА, БАСТАРДИ???
todmio
Bilo nam je lepo jel smo bili mladi , a nismo ni svesni bili a ni sada pojedini neshvataju da smo ziveli na tudj racun od jeftine nafte nesvrstanih do bespovratnih kredita zapada . Svaki treci automobil u SFRJ je bio nezaradjen a rec GUBITASI je krilatica tog vremena "radnik nesme da ostane bez posla J.B TITO pa posle lezi lebu a studenti su u pravu pa kasnije progoni al zato svi na more a ha ha al bilio nam je bilo nam je lepo "milo moje"
Zoran Tesic
Da ti to vreme nije ostalo u srcu ne bi ni pisao o njemu. Svi ste vi foliranti. Pljujete to vreme ali ga se rado secate.
               

...