Edition SECTIO CAESAREA - Едиција ЦАРСКИ РЕЗ

У једном од књижевних часописа Едиције ЗАВЕТИНЕ, Посебној породичној заветини, постоји стална рубрика, која је, у ствари, мост између српске и светске књижевности, али и успомена на једног лутајућег Србина, који је у Француској, где је завршио свој живот, покренуо библиотеку библиофилских издања, са намером да у њој објављује преводе књига српских песника на француски, или на неки други страни језик, и преводе светских песника на српски. Од споменуте племените идеје Лутајућег Србина до њеног остварења испречило се много тога, пре свега - судбина (смрт), можда и Бог? Захваљујући коме велике, дивне и амбициозне замисли не пропадају никад. Тако да је овај Agregat Сазвежђа Заветина израз и пијетета, бесконачности и нечег што личи на чудо и ризницу...

МАНИСТРА Шоле Соколовић

МАНИСТРА Шоле Соколовић
Књижевна заоставштина

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

ДОКУМЕНТАЦИОНИ ЦЕНТАР (001)

Документациони центар ЗАВЕТИНА: 
Цариградским друмом
____________________________________

...

..


СРЕДЊОВЕКОВНО БРАНИЧЕВО И ТУРСКИ ПОПИС 1467 ГОДИНЕ*

Књига, о којој говоримо, носи једиаставан, готово аутентичан назив као и извор који се ту објављује — браничевски попис. Не треба, међутим, бити у заблуди да је то био и једноставан приређивачки и издавачки подухват. Пред нама је дело кбје је с нестрпљењем очекивано и које већ својим богатим садржајем оправдава наслућиване могућности за даља разноврсна истраживања. Тридесетак страна садржајне уводне студије о Браничеву, 270 страна текста самога турског пописа из 1467. године, две драгоцене карте и 146 табли факсимила на први поглед делују стручно и научно — помало пре-озбиљно штиво да би задржало пажњу обичног читаоца. Већ прве странице разбиће овакве предрасуде. Тумачењем садржаја овога турског пописа аутор Момчило Стојаковић уводи нас у сам живот овога краја у позном средњем веку, а не у монотони списак насеља, имена људи и њихових обавеза. Не може се остати без узбуђења пред широко приказаном и живописном сликом друштва у Браничеву која израња са страница књиге, пред звучним говором данас изгубљених или готово заборављених имена насеља и људи. Књига је већ сада, а биће сигурно још много више, прворазредни и незаобилазни извор за истраживаче различитих научних грана — историчаре, ономастичаре, историчаре уметности, археологе. Овде нема потребе да се због оскудних података чине мање или више вероватне претпоставке. Све је сасвим одређено и јасно: назив насеља, број и имена становника, њихова права и обавезе, друштвени положај, дажбине; где је био виноград, а где млин, шта се гајило и сејало; ко је кнез, ко поп, ко дошљак.

М. Стојаковић није подлегао угледу својих претходника на сличном научном послу, па се није трудио да прилагоди понекад спорна читања назива данашњим уобичајеним именима људи или постојећих насеља, већ је успео да стрпљиво и упорно ослушкује и ишчита називе и имена онако како их је писар бележио, онако како је то говорио велики српски реформатор Вук Караџић: као што пише. Захваљујући томе књига открива мноштво нових података. Тако сазнајемо да је манастир Заова добио име, вероватно, по ктитору Заху и да се називао Захова црква, а да се тада манастир Манасија по посвети храма Силаску Светог духа (Св. Тројици) називао Светодухна. До сада се претпостављало да је Тршка црква крај Жагубице према одликама архитектуре настала у XIII веку. У турском попису из 1467. године помиње се пазарно место Госпођинци, што показује да је црква била посвећена Богородици, односно Малој Госпођи, да се поред цркве развило насеље (црквених људи) са тргом. Села данас нема, али је црква по тргу сачувала назив Тршка црква. Турци су у овој области пописали петнаест манастира, а поименично су наведени сеоски калуђери, попови и њихови синови. Готово за све манастире то су најстарији помени. Подаци о њима употпуњују досадашња знања о црквеној прошлости Браничева. Браничевска епископија помиње се први пут 1019. године, а већ тада се простирала од ушћа Млаве и Мораве у Дунав на северу, до састава Јужне и Западне Мораве на југу. Браничевски епископи се помињу у XIII и XIV веку. У другој половини XIV века епископија је прерасла у митрополију. Као црквено организована територија постоји и данас са готово неизмењеним опсегом.

Браничево, као град и као област, од најраније прошлости имало је историју испуњену догађајима. Значајан антички и византијски центар у средњем веку је бивао под влашћу Византије, Угарске и Бугарске, затим Србије и Турске, са честим разарањима и обновама, успонима и падовима. О свему томе сачувани су многобројни трагови у изворима, далеко више него за неке друге наше градове и области.1 Крајем XIII века Браничево први пут улази у састав српске средњовековне државе. То је трећа област коју поред Босне и Мачве помиње анонимни писац 1308. године као део државе краља Драгутина и чији латински назив — Магсiа (марка) — потврћује исто значење пограничне области, као и српско име.2 Град се налазио на главном путу од Београда према Цариграду (via militaris) куда су пролазили пелегрини и крсташи. Као сиромашан град помиње га Одо де Диогило, хроничар другог крсташког рата 1147. године, али већ неколико година касније арапски путописац Идриси, 1154. гадине описује Браничево као многољудни град на узвишењу изнад Дунава.3 Град се развио на брду Браничевац код села Костолца, на левој обали Млаве при ушћу у Дунав, на рушевинама византијског Виминакиона, а насупрот античког Виминацијума, главног града Прве Мезије.4 Недавна археолошка истраживања открила су значајае утврђени средњовековни град са подграђем чије је остатке први забележио гроф Ф. Марсиљи 1699/70. године.5

Браничево, као изразито погранична област, задржало је дуго различите етничке трагове. У селу Витовници Јерменин Ладо, син Бабугов, подигао је 1218. године цркву апостола Јакова и Петра; село Кумани добило је име по племену Кумана који су се од XI века појављивали у овоме крају. Дубровчани су од 1230. године трговали по Браничеву. Становништво пописано 1467. гадине одаје такође етничка мешања. Ту су заједно живели: Бучин, Ника, Милтош, Пердус, Витан, Завиша. Слика насељености у овој области после података из браничевеког турског пописа 1467. године изгледа другачије. Потврђено је постојање неких села која се помињу као делови српских феудалних и црквених властелинстава. Од друге половине XIV века у Браничеву се као обласни гооподар појављује Радич Бранковић, можда син онога властелина чији је новац са натписом „слуга Бранко", пронађен у падинској остави на Ђердапу. Радича Бранковића уништио је кнез Лазар који је својим задужбинама, манастиру Раваници и манастиру Горњаку, доделио већи број села у Браничеву. Ту су имали поседе и манастар Дренча и влашки манастири Тисмена и Водица.

После косовске битке Браничево постаје поприште угарско-турских сукоба, што је убрзало формирање нових управних области каква је била у граду Ждрелу. Ту се крајем XIV века и у XV веку појављују чланови породице Десислалића и Кувета. Велики војвода свих Срба Угљеша Десислалић сахрањен је 1394. иодине у малој цркви у Горњачкој клисури. Његов син, Вук Угље-шић (умро 1438.) и његов унук Стефан Угљешић (умро 1452.) сахрањени су нод истом плочом са сродником Стефаном Куветом, сином челника деспота Стефана Лазаревића, Вука Кувета.6 Деспотов челник Вук помиње се у другим изворима 1402. године. И велики челник деспота Бурђа Бранковића, Радич Поступовић, имао је баштинске поседе у Браничеву. Готово сва насеља позната из извора помињу се и у турском попису из 1467. године. Далеко је већи број других која и данас постоје и неких непознатих или заборављених. Места где су постојала та стара средњовековна села могла су да се открију у називима запустелих утрина и сеоских потеса, или у називима потока и брежуљака. Око стотину запустелих насеља последица су тешких ратних пустошења и страдања становништва у првим деценијама после пада Српске Деспотовине. У време највећег успона, када је забележено као веома богати град деспота Бурђа Бранковића (opulentissimum oppidum suum uocatum Branizeno)- 1437. године, Браничево долази први пут у турске руке. Коначни пад Голупца и Рвсаве под туроку власт 1458. године значио је крај српске власти у Браничеву. Убрзо по освајању Турци су пописали ову област и тек на основу овога објављеног пописа може се сагледати читав опсег територије Браничева. На југу је обухватало село Равне, данашњу Ћуприју; ка западу је граница ишла реком Моравом до ушћа, затим Дунавом до Голупца; а на истоку у његов састав улазило је Хомоље омеђено огранцима Кучајских планина. У области су забележене тврђаве Голубац и Ресава. Од некада славног античког Виминацијума, срадњовековног епископског седишта и многољудног и богатог утврђеног града Браничева, остало је село у коме је 1467. гадине паписано 66 кућа.

ЛИТЕРАТУРА

1 Византијски извори за историју народа Југославије IV, Београд 1971;
Извори за бЪлгарската история XII, София 1965, 120, 253, 307, 314; М. М. П урковић, Виминациум и Браничево, Браничевски весник 11-1, Пожаревац 1934,
13—24; М. Динић, Браничево у средњем веку, Пожаревац 1958.

2 Аnonymi descriptio Europeae, ed. O. Gorka, Cracoviae 1916.

3 Б. Недков, Бѣлгария и сѣседните и земи през XII век според „Географията" на Идриси, София 1960.

4 В. Поповић, Увод у топографију Виминацијума, Старинар н. с. XVIII, Београд 1968, 29—53.

5 Мss. Маrsili, Ms., Мз. 1044—6, Biblioteca universitaria, Bologna.

6 Д. Мадас — А. Гајић, Надгробне плоче и гробови ктитора
цркве Богородице Пречисте у комплексу Ждрела у Горњачкој клисури, Саопштења XV, Републички завод за заштиту споменика културе СР Србије, Београд 1983, 221—242.



* Поводом промоције књиге „Braničevski tefter" овај прилог је саошптила др Гордана Томовић, научни сарадник у Историјскем институту САНУ у Београду. ...
= извор: VIMINACIUM: Зборник радова Народног музеја. - Пожаревац, 1987. - стр. 192-194.
 ЛеЗ 0007183 





ТУРСКИ ИЗВОРИ И ИСТОРИЈСКИ МЕТОД*

Што се мене тиче, нисам сасвим убеђен да је моје учешће у разговору о овој књизи данас било неопходно. Ово наводим у првом реду због тога што сам склон претпоставци да се свако који према научном и уопште заинтересованом делу јавности гаји неку врсту ауторске одговорности и обавезе, тешко може освртати на свој рад а да притом не осети и извесну нелагодност. Поред тога, претходни учесници у данашњем разговору (већину њих чине моје колеге и најближи сарадници из Историјског института у Београду) рекли су о овој књизи чак и више него што је од њих захтевао један овакав тренутак пригоде. Слушајући њих, данас и овде, могао сам само још једном да се уверим у њихово пожртвовање и необично велики труд, јер су пристали да се баве књигом којом су се, уствари, једном већ бавили. Стога се надам да ће правилно бити схваћена моја жеља да им се и на овом месту захвалим, и то не само због потрошеног труда већ и због толиких позитивних акцената у њиховим дискусијама, за које (акценте) ипак скромно мислим да су на појединим местима непотребно пренаглашени. Посебно желим да пред овим аудиторијумом истакнем улогу колеге Предрага Јевремовића, управника Историјског архива у Пожаревцу, у остварењу овог заједничког научног пројекта: и то не толико због потписа који је он ставио на рецензију пројекта, колико због његовог непрекидног заузимања током последњих неколико година за ствари без којих ова књига до данас сасвим сигурно, не би била штампана.

Знам да се од мене очекује једна пригодна ретроспектива методолошког рада на књизи, нека врста стручне исповести која, уз све остало, мора бити снабдевена понеком самокритичком рефлексијом, признањем уочених недостатака и ауторизовањем грешака. Кад бих био убеђен да сам искористио бар већи део оних могућности које допушта моје властито разумевање методскаг рада на обради и интерпретацији историјских извора ове врсте, и кад бих списак досад уочених пропуста могао сматрати коначним, не бих нипошто сада бежао од одговора који се очекује, и не бих се, као што то у извесном смислу данас чиним, приклањао одбрани помоћу куртоазије. Уосталом, свестан да речи критике долазе увек након похвала, са нестрпљењем и са радозналошћу очекујем време када ће мој труд уложен у обраду „Браничевског тефтера" бити подвргнут строжем и објективнијем суду историчара и османиста.

Учесници у данашњем разговору указали су, сваки из своје перспективе, на суштински значај овде објављеног турског извора и претпоставили, са извесном оправданом мером научног опреза, потоње резултате и доприносе које ће познавању наше прошлости донети његова даља историографска прерада. Неки од тих резултата и доприноса, судећи бар према овде изнесеним меродавним мишљењима, могу се и са сигурношћу предвидети: извор баца сасвим нову светлост на историју покрајине Браничево, потврђује и неке раније претпоставке српске историографије о специфичности овог геополитичког простора и пружа могућност за поузданије испитивање његовог административног и територијалног устројства (не само под турском влашћу него и у периоду деспотовине), јвдном речју, омогућава поуздану иденти-фикацију најважнијих историјских чинБеница везаних за прошлост Браничева. Међутим, како „Браничевски тефтер" није једини извор те врсте од значаја за историографију (иако је један од најранијих и најзначајнијих), његова се вредност може сагледати тек након оцењивања историјске вредности ових сачуваних турских тефтера, или турских пописних књига, који се односе на наше земље у периоду турске власти, и то тако што ће се о њиховој вредности судити како с обзиром на регионалну тако и с обзиром на отаџбинску историју.

Уосталом, откако су били откривени као историјски извори првога реда, турски тефтери су изазивали велико занимање историчара. Објављивање турских тефтера остало је, све до данас, незаменљива мода историографског ишчекивања. А у чему се пак састоје ти изазови које подаци из турских пописних књига пружају историјској науци? Опрезност нас тера на претпоставку да данас није могуће дати заокругљен одговор на ово питање. Па ипак, методска пракса наше историјске науке већ има тридесетогодишњу традицију засновану на тефтерима. Југословенски турколози и османисти трудили су се, у оквиру могућности које им је допуштао методски и технички стандард њихове дисциплине, да задовоље бар онај најминималнији део захтева историографије. И као резултат тог њиховог настојања, ми смо у овом релативно кратком периоду добили више издања турских пописних књига које се односе на југословенске земље под турском влашћу углавном у XV и XVI веку, од којих нека, нажалост, нису на очекиваном научном и критичком нивоу. Подаци из турских тефтера, о чему је данас већ било говора, више него било који други домаћи или страни извори омогућавају историчару да проникне не само у сложене и вишеслојне структуре организације турске власти на скоро целокупном запоседнутом југословенском простору и у динамику промена и превирања у тим структурама него и у најдубље слојеве тадашњег економског, друштвеног и политичког живота, да истражи и опише те слојеве изнутра, јер располаже обиљем аутентичних историјских чињеница. Кад говоримо о значају турских тефтера као историјских извора, онда овакако не треба да занемаримо веома богат топономастички и ономастички материјал. У овом смислу, с турским пописним књигама не може се поредити ни јадна друга врста историјског извора, а тог чињеничног материјала наша историографија турског периода била је доскора лишена. Топономастички и ономастички подаци служе историчару за поузданију реконструкцију историјско-географског простора и демографске ситуације и дају му готово неапходне елементе за писање историје, за употпуњавање оног друштвено, економског и политичког миљеа времена, тј. за реконструкцију оне позорнице где се одвија историјска драма народа.

Код нас досада није написана једна целовита историјска студија о овом феномену, премда традиција научно-истраживачког рада на турским изворима пружа за то сасвим довољно материјала. А таква једна студија морала би већ постати прека обавеза домаће историографије и османистике. У њој би се, пре свега, морао описати задатак теоријског и методолошког приступа у свим етапама рада на овој специфичној врсти извора и то са свим мултидисциплинарним и интердисциплинарним назнакама тог рада. Док чекамо извршење поменуте обавезе, нећемо бити ради да признамо да постоји прикривани неспоразум између историчара и османиста у погледу научно-истраживачке надлежности над тефтерима, неспоразум који већ тако дуго стоји као препрека продуктивнијем научно-истраживачком раду. Кад све ово имамо у виду, сасвим логичном чини нам се чињеница што наша историографија, односно историјска наука, још увек није до краја сагледала онај суштински или скривени значај ових извора, који се састоји у томе што је историјској науци, заслугом нових и непознатих историјских чињеница, пружена могућност за суштински преображај њеног метода. Не треба посебно наглашавати како поменути извори представљају велико искушење и пробни камен за методолошка средства и оруђа историјске науке. Најновије искуство показује да се на том материјалу ломе и рашавају стари, конзер-вативни и историјски методи, а зачиње се и бруси, истовремено, нова методологија, нова терминологија и нови ефикаснији појмовно-логички и сазнајни апарат науке. Зато верујем да се коначни смисао научног интердисциплинарног и мултидисцплинарног бављења турским тефтерима не исцрпљује унутар регула и метода „тефтеролошке" интерпретације, унутар „трефтеролошке", квазидисциплинарне херменеутике, већ да се тај смисао испуњава онда када се резултати „тефтеролошког" рада ставе у службу историографије, када се историчару омогући да, преко изворног материјала, стави на пробу ефикааност својих научно-истраживачких средстава и да их, охрабрен све значајнијим резултатима свог научно-истраживачког рада, непрекидно усавршава и прилагођава високом епистемиолошком захтеву и методском идеалу савремене науке.


* Поводом промоције књиге „Braničevski tefter" ову белешку је саставио аутор | мр Момчило Стојаковић | сарадник истраживач у Историјском институту САНУ у Београду.
= извор: VIMINACIUM: Зборник радова Народног музеја. - Пожаревац, 1987. - стр. 190-192.
ЛеЗ 0007179  



ОСВРТ* НА КЊИГУ BRANIČEVSKI TEFTER

Читајући и анализирајући „Браничевски тефтер" из 1467, доживео сам време када је настао, видео сам људе који су у нашем крају тада живели, могао сам лакше да пратим историјска збивања и историјске процесе. Документ је настао у тешком историјаком транутку за наш народ, и мада је турске провевијанције, објекстивно нам саопштава чињенично стање, јер је настао из практичних оотреба нових господара. Од турских хроничара, савременика османијске најезде на Србију 1459. године, из докумената друге провенијенције, знамо да су турски вајници безобзирно опустошили Србију, па и наш крај. Научници тврде да је том приликом више од 200000 људи одведено из Србије. Већи број Турци су продали као робље по градовима Блиског истока, Мале Азијеи Египта. Остатак је насељен по забачаним областима османлијоког царства и временом је изгубио своју индивидуалност. Из историјоких докумената мађарског, венецијанског или дубровачког порекла, знамо да су Мађари, после 1459. године, више пута упадали у Србију. Српски народ их је очекивао као ослободиоце, међутим, често, мађарски војници су пљачкали (српски народ) и одводили у ропство, готово исто, као и турски. "У „Браничевоком тефтеру" имамо бројне посредне доказе гурских и мађарских похода и најзди. Напуштена села, порушена утврђења, цркве, села са неколико домаћинстава и сл. Документ је прворазредно сведочанство за прве године турске окупације. Слика нам турску државу, администрацију, војну организацију, економски систем и др. Пун је података интересантних за историчаре, економисте, правнике, етнологе, рударе, односно за сваког који проучава прошлост Србије, посебно нашег краја. „Браничевски тефтер" значајан је и за историју последњих деценија српске деспотовине. Османлијски завојевачи у првим деценијама окупације, задржали су стару административну ноделу. За време пописа 1467. Турци су само снимили затечено стање. Превод и научна обрада овог документа показују нам да су Турци прихватили административну поделу Браничева, онако, како је била административно оргнизована у време деспотовине.

Можемо овом приликом да истакнемо, да ће „Браничевски тефтер" из 1467. гадине, да задовољи и велико интересовање грађана за прошлост нашег краја, села, цркава и тврђава, порекло становништва и сл. Преводом, научном обрадом и штампањем, свима нама пружена је могућност да објективно сагледамо и упознамо прошлост нашег краја.

У нашем крају, подунавском региону, одувек је постојало интересовање, за објективним сазнавањем историјских збивања, делатноости истороијских личности, рада и услова живота ширих слојева народа: сељака, сточара, занатлија, свештеника, ситних феудалаца. У недостатку књига, објективних историјских студија о прошлости српског народа, посебно о историјским збивањима на територији подунавског региона, народ је празнину попунио усменом традицијом. Овом приликом изнећу неколико резултата истраживања народне традиције. Усмена народна традиција, гогово у свим нашим селима, посвећивала је велику пажњу историјским збивањима. На светлим примерима, подвизима, херојству, праведности, добром понашању и односу, васпитавале су се генерације. Једнако на причи и песми. Завет предака се поштовао. Вековима је окупатор могао да буде само окупатор. Историјске личности које су биле организатори борбе против освајача, личности које су се бориле и нису прихватиле сарадњу са окупатором биле су поштоваве. Народ је више веровао народној традицији него „шпанским и латинским књигама". Чести су случајеви да је народна традиција сачувала једно мишљење, а наша историјска литература има супротно. За историјску науку у Србији, велики је хендикеп био чињеница да је већина историјских докумената српске правенијенције страдала у најездама и војнама. Страни архиви за наше научне раднике касно су отворени. Неки научници су прихватали реконструкције и објашњења историјских збивања страних научника, а неки од њих нису били објективни. Бројни су случајеви да су окупатори и војници са одређеним циљем наше људе погрешно обавештавали о минулим догађајима и историјским личностима. Готово свако наше село било је изложено разним утицајима. „Браничевски тефтер" помогао ми је да неке делове усмене традиције боље разумем и објасним. Стекао сам утисак да су ранији истраживачи, често пута, због недостатака аутентичних историјских докумената, одбацивали највредније делове усмене традиције. Изнеђу неколико примера усмене традиције који су интересантни и за истраживаче:

1. У октобру 1950. год. Омладинска организација из Свилајнца предложила је апотекару Ивку Драшкоцију да на један свој излет поведе и неколико ученика Гимназије у Свилајнцу, који су кренули са старим апотекаром и нешто млађим геометром. Обојица су били љубитељи природе и аматери археолози. Одлично су познавали прошлост Ресаве. Слушали смо о селима Дубљу, Дрквенцу, Врлану, Седлару, о истакнутим историјским личностима које су рођене и живеле у тим селима. Међутим, највеће изненађење за ученике представљала су казивања старих сељака и сељанки. Већина од њих сем буквара и читанки није прочитала неку другу књигу? Према тумачењу историјских збивања, од стране учител,а и попова, били су резервисани. Новине и часописе нису пратили. Они су нас изненадили позитивним мишљењима о Вуку Бранковићу. Према њиховом казивању, цркве које у подигнуте и касније порушене подигао је Вук Бранковић. Он је био носилац отпора против Турака. Апотекар је приметио да смо ми изненађени овим казивањем сељака, па нам је само препоручио да их запишемо, а разуме се да их проверимо кад наши историчари почну да објављују турска документа.
Сељаци су правили разлику између Вука и Ђурђа.

2. У селима Милошевцу, Лозовику, Кисиљеву, Раму, Кличевцу, Смољинцу, Раброву, Макцима, Средњеву и др., сељаци ау афирмативно причали о одбрани земље од стране деспота Бурђа Бранковића и његове супруге Јерине. Биле су тада страшне године. Турци су пустошили Србију. Турским хордама главни мотив је пљачка. Сељаке су продавали као робље дубровачким и латинским трговцима". У више од педесет разговора, ниједан од се љака или нека сељанка нису изговорили реч „проклета". У Великом Орашју, Марковцу, Осипаоници и другим селима, чуо сам од сељака трпни придев „проклета" али ми је већина рекла да је тако слушала „од попа и учитеља"; „Тако омо учили у школи. Моји су били неписмени!"

3. У октобру 1954. године посетио сам село Лучицу. Стари сељаци су ме том приликом, изненадили бројним казивањима о прошлости свога села.Били су сигурни у своје приче. Свако је о прошлости села слушао од старијих. Сви су неповерљиви према књигама и новинама. Кад сам се вратио у Пожаревац, одлучио сам да забележим казивања сељака. Проверићу их у историографској литератури и у документима. Овом приликом саопштићу
нека казивања:

а) У време владе кнеза Лазара, Лучица је била центар целог нашег краја.
У Лучици је било седиште жупе. „Неколико година пред косовску битку, кнез Лазар је управу нзд овом жупом поверио Љутици Богдану. Атар нашег села, место где је био двор Љутице Богдана, где су биле касарне за војску и штале за коње, зовемо и данас „на граду". Када је кнез Лазар позвао у бој, Љутица Богдан је са својим синовима окупио и опремио велику војску.
Код Прова—Милошевца прешли су Мораву."

б) Кад су Турци заузели Србију, Лучица је била седиште нахије. Пијац и панађур (вашар) имали смо пре Пожаревца. До пожаревачког мира 1718. год. Лучица је била центар нахије. Аустријанци су упропастили Лучицу. Центар диштрихта преместили су у Пожаревац. Ресаву су код Свилајнца скренули у Велику Мораву. А Велику Мораву су код Дубравице скренули у Дунав. Велика Морава до тада се у Дунав уливала чак код Рама?

Тада, у Пожаревцу, нисам могао да се упознам са савременим историјским студијама овог периода. Михајло Миладиновић и Миодраг Пурковић друкчије су презентирали историјска збивања у пожаревачком крају. Кад сам 1955. прочитао прилог професора Бранислава Бурћева у Историјском гласнику, о „Браничевеком тефтеру", одмах сам закључио да је реч о изузетном историјоком документу.

4. Више пута у селима Александровцу (Прхову, Провцу, Прову) и Милошевцу слушао сам казивања старијих људи да је „Мораву, на месту где је данас скела, Милош Обилић прешао на путу за Косово". Према веровању старих сељака, Милош Обилић био је зет кнеза Лазара и управљао је жупом Голубац. У косовском боју командовао је војним јединицама из жупе Голубац и Пек.

Ту легенду записали су новинари и истраживачи још средином XIX века.

5. Нисам успео да нађем историјски документ којим би потврдио ова
казивања о Љутици Богдану, Милошу Обилићу и др. По моме мишљењу,
научни радници данас могу једино да сматрају истинитији казивања и тра-
дицију, сачувану у нашим породицама нашег краја, да су њихови стари учествовали у косоваком боју 1389. године. У неким породицама славе дан уочи косовске битке. Не славе Видовдан, не славе светитеља кога је црква унела календар, него дан у очи косовеког боја. Према усменој традицији, сачуваној у тим породицама, њихови стари су учествовали у косовском боју. Кнез Лазар и турски султан на Косову су довели велике снаге. За ручком и вечером српски војници су давали завет да ће сутра како умеју и како најбоље могу да се боре против поробљивача. Већина је веровала да ће сутра погинути. Било је војника који су за ручком или вечером дали завет, обећање, да ће данашњи дан да славе ако преживе сутрашњи. Бој је сутрадан био страшан. Неки од њих су преживели и кућама су се вратили. Без обзира да ли су се вратили здрави, рањени, као инвалиди одржали су задату реч. Почели су да славе дан кад су дали завет. Њихови потомци су имали тешкоће и неспоразуме. Свештеници нису прихватали да учествују у обредима, јер „светитеља нема у званичном календару".

6. У Влашком Долу, 1953. год. учитељ Мирко Прелевић, позвао ме је да слушам казивања старих сељака о историји села. Више њих је том приликом причало, да су пореклом из села Кошарне, које је у „старо време" било на обали Мораве. Морава је тада текла, далеко са оне стране, кроз атар села Лозовика. За време једне „велике воде" променила је ток. Заобишла је село Кошарну. И у време владе кнеза Милоша постојало је село Кошарна. Било је мало. Сељаци су се, поред пољопривреде и сточарства, бавили и риболовом. Изнад данашњег села било је насеље сточара.

Кад сам у Лозовику радио на прикупљању грађе за монографију села и школе, слушао сам слична казивања о селу Кошарни.

У Архиву Србије, у арачким тефтерима, постоје подаци о селу Кошарни. Због тога мислим да село Кошарна које се помиње, које је уписано у Браничевскојм тефтеру, може да убицира.

7. У феруару 1955. године посетио сам село Смољинац. Том приликом интересовао сам се за историју школе, цркве, села. Сељаци су ме изненадали богатом усменом традицијом о прошлости села.

а) Према њиховом казивању, на месту где је подигнута садашња црква, била је стара, изузетно поштована. Ту цркву је 1312. год. подигао „свети краљ Милутин Немањић". Разуме се да је ово казивање, за мене, тада било невероватно. Међутим, слично, сам нашао у једном документу из 1900. год. Руководиоци организације Напредњачке странке из Смољинца, Сими Несторовићу, народном посланику и председнику Народне скушптине, млинару из Великог Црнића, честитају годишњицу брака (50 година). Том приликом истичу његове заслуге за цркву у Смољинцу. Сима Несторовић више је пута дао цркви богате прилоге. Руководиоци Напредњачке странке истичу да је „садашња црква у Смољинцу подигаута на месту где се некад налазила стара, коју је подигао свети краљ Милутин Немањић".

Слична казивања слушао сам и од неких старих свештеника. Они су ме уверавали да тој народној традицији треба да верујем као најбољем историјском документу.

Своју причу, да је у атару села Смољинца био римски, висантијски и град Немањића, документовали су чињеницама да су сељаци до скора користили циглу и камен са тих археолошких споменика.

Сељаци су били поносни на чињеницу да је село Смољинац до 1830. године било економски и трговачки центар пожаревачког краја. Од 1815. год. сељаци су почели да производе циглу и цреп коју су продавали чак и у Војводини.

До 1830. год. у селу Смољинцу радило је више од 50 дућана. Због сплетки трговаца из Пожаревца и Великог Градишта, кнез Милош је наредио да се трговци са својим дућанима преселе у Пожаревац или Велико Градиште. По наредби кнеза Милоша, У Пожаревац је пресељено 40 дућана из Смољинца. Трговци су од кнеза у Пожаревцу добили плацеве и финансијску помоћ да подигну куће и отворе „дућане". Они су се населили у улици која полази од старе цркве, а иде према центру (данас део улице Хајдук-Вељкове и улица Маршала Тита). Стари Пожаревљани су тај део називали Смољиначка чаршија. Кад сам се вратио у Пожаревац, разговарао сам_са више старих Пожаревљана. Њихова казивања била су иста, као и сељака из Смољинца.

Кад сам 1955. године почео свој истраживачки рад у Архиву Србије, пронашао сам документ којим старешина пожаревачке нахије обавештава кнеза да се 1830. године „из Смољинца преселило у Пожаревац 40 трговаца".

Браничевски тефтер потврђује усмену традицију да су села Смољинац, Шапине и др. врло стара и да су пастојала и у време краља Милутина Немањића.

8. У својој рецензији скренуо сам пажњу Момчилу Стојаковићу на убикацију села Рускова. Према мојим истраживањима село Русково налазило се на брду изнад садашњег села Симићева (Ракинца). На Ивином Брегу. Када су подизали винограде и воћњаке, често су наилазили на гробове. Стари су причали да се ,ту некад налазило старо село, Русково. Одлично се живело у Рускову. Испод брда биле су огромне баре, језера Дугановица, Нежаловица и др. „Цариградски друм" ишао је долином Млаве. Међутим, кад су се Турци спремали да заузму Београд, просекли су пут брдом. „Цариградски друм" кретао се од Свилајнца брдом. Прошао је крај села Рускова. Русково, као и ируга села на путу, почеле су да погађају недаће. Турски војници су почели да пљачкају село, да одводе жене и децу. Сељаци нису могли да подносе та понижавања и пљачку, па су одлучили да се преселе на обалу Мораве. Воде Дугановице, Нежаловице и Ресавчине су их штитиле од пљачкаша. Треба истаћи, села нису пљачкали само војници него и трговци који су се кретали у караванима.

Када је 1830. године просечен пут Пожаревац—Свилајнац, кнез Милош је наредио, да се становници Ракинца врате у старо село Русково. Дозволио им је да задрже ново име Ракинац.

9. О убицирању неких насеља одређеније ће моћи да се говори тек после превођења и обраде других тефтера.

10. Овом приликом хтео би да скренем вашу пажњу на неке чињенице из овог документа. Момчило Стојаковић, по моме мишљењу, добро је урадио што је скренуо пажњу на те грешке писара. Турски чиновници који су радили на попису често су правили грешке у сабирању обавеза сељака и села. Браничввјски тефтер потврђује усмену традицију да су се српски сељаци сукобљавали са турском администрацијом са државом због обавеза. Данас би рекли, да је јавно мнење у селима вршило притисак на сељаке и окупатора да односи буду јасни, обавезе прецизне. Српски сељак мора да зна своје обавезе и по којој основи су разрезане. Било је опасно да се у селу закључи да неко од сељака плаћа мањи порез од свог комшије, истог имовног стања. Било је опасно да се закључи да је неки сељак турски сарадник. Сарадник поробљивача. Мањим порезом и повластицама Турци су плаћали издају. То је било опасно за сељака! Такође је било опасно да село у целини плаћа мањи порез, у односу на суседно. То је изазивало сукобе међу селима. Турски сарадници су лоше пролазили. Односи између окупатора и српског народа морали су да буду јасни и прецизно регулисани.

У Петровцу се неке породице поносе како се њихов далеки предак обрачунао са турским харачлијом. Пашко Рашжовић у Млавску нахију, са својима, доселио се из Санџака, околина Нове Вароши. Неколико година прид почетак Кочиног рата, у Свину су дошле турске харачлије. Братство је одредило Пашка да преда харач. Кад је Пашко видео да су турске харачлије лоше сабрале, убио је Турчина. Турски војници су га ухапсили и осудили на страшну смрт. У вашаришту и данас постоје храстови. Пашка су обесили за један од њих, и то за ногу, да би умро у страшним мукама.

У селима Брзоходу, Топоници, Кули забележена је усмена традиција о оукобу сељака са турским харачлијама и због мањих пореза. „Боље је да се плати већи харач, него сутра да те запали комшија".

Браничевски тефтер из 1467. год. који је пред вама, и чије објављивање ми данас промовишемо, драгоцена је књига за истраживаче, али и за ширу читалачку публику, за људе нашег краја и Србије који желе да се о прошлости обавесте, преко једног аутентичног историјског документа. Свако од њих, после читања овог изузетног историјског документа, разумеће историјска збивања и процесе ове давно минуле историјске епохе.


* Поводом промоције књиге „Braničevski tefter" у издању Историјсжог института САНУ осврт је дао Предраг Јевремовић, директор Међуопштинског историјског архива у Пожаревцу.

ЛеЗ 0007178  
= извор: VIMINACIUM: Зборник радова Народног музеја. - Пожаревац, 1987. - стр. 186-190.





...
BRANIČEVSKI TEFTER


УВОДНА РЕЧ НА ПРОМОЦИЈИ*) КЊИГЕ
BRANIČEVSKI TEFTER
(Istorijski institut SANU, Beograd, 1987; 305)
Промоције књига нису само лепе и пријатне свечаности, друкчији  од мноштва наших свакодневних окупљања, већ су истовремено и важан културни догађај у једној средини.
Драго ми је што управо оваквим поводом имам прилику да вас поздравим у име колектива Историјског института у Београду, чији сарадници учествују данас  у промоцији  књиге  свога   колеге мр  Момчила  Стојаковића.
Међу првим научним институтима које је одмах после ослобођења основала Српска академија наука био је историјски институт. Његов основни научни задатак био је и остао — проучавање историје Србије и српског народа, његових веза са осталим јужнословенским, балканским и европским народима, као и унапређење свих грана историјске науке.
BRANIČEVSKI TEFTER  колеге Момчила Стојаковића прадружује се дугом низу од скоро 120 наслова (монографија, зборника, чаоописа) — колико је до сада објавио Историјски институт за четири деценије свога постојања. Није нескромно рећи да је за ово време Институт својим радовима стајао у ередишту развитка српске историографије.
Објављивање историјеких извора је изузетно важан посао у историјској науци и стога је рад на изворима увек био део програма рада Историјског института. Чини се, ипак, да шира јавност није увек у стању да на прави начин вреднује мукотрпан и врло стручан рад који је неопходан за критичко издавање извора.
За историју српског народа цариградски архиви су наисцрпна ризница драгоцане грађе без које данас није могуће на прави начин писати о прошлости српског народа од 15. до 19. века. За коришћење те грађе потребна су и специјална османистичка знања. Имајући то у виду, Историјски институт је успео да окупи и формира квалификоване истраживаче за тај посао, тако да се може слободио рећи да је османистичка секција Института међу нај-јачим центрима ове врсте историјских студија у нашој земљи. Неоспорно је да су радови овог османистичког круга истраживача дали снажан печат новијој српској историографији периода под турском влашћу.
Део тог великог и сложеног посла на турској архивској грађи јесте и напор колеге Стојаковића чија је књига ту пред нама. Вероватно је додатни мотив за аутора била и извесна завичајна идентификација, онај, да тако кажемо,  природни  емотивни  контакт   са  предметом   истраживања.

Желим посебно да нагласим да Историјоки институт веома цени разумевање и материјалну подршку које нам је у овом послу пружала Основна заједница науке Подунавског регаона. Имали смо, такође, одличну сарадњу са Међуошптинским историјским архивом у Пожаревцу, посебно са његовим директором колегом Предрагом Јевремовићем који је овом послу пришао са занимањем и страшћу једног историчара.
У  ово наше време, које је обележено свакојаким деобама и локалним затварањима, када се и даље неразумно троше гомиле новца и имамо пример сарадњс са правим сгварима које  имају грајну и неоспорну вредност. Историјски институт је спреман да и даље сарађује на оваквим и сличним  научно-истраживачким пројектима.


* Поводом    промоције   књиге   „Braničevski tefter"   уводну   реч   је    дао мр    Славенко    Терзић,    директор  Историјског института САНУ у Београду.

   = izvor: VIMINACIUM: Зборник радова Народног музеја. - Пожаревац, 1987. - стр. 185-186.
ЛеЗ 0007177  

..
..

Нема коментара: