Edition SECTIO CAESAREA - Едиција ЦАРСКИ РЕЗ

У једном од књижевних часописа Едиције ЗАВЕТИНЕ, Посебној породичној заветини, постоји стална рубрика, која је, у ствари, мост између српске и светске књижевности, али и успомена на једног лутајућег Србина, који је у Француској, где је завршио свој живот, покренуо библиотеку библиофилских издања, са намером да у њој објављује преводе књига српских песника на француски, или на неки други страни језик, и преводе светских песника на српски. Од споменуте племените идеје Лутајућег Србина до њеног остварења испречило се много тога, пре свега - судбина (смрт), можда и Бог? Захваљујући коме велике, дивне и амбициозне замисли не пропадају никад. Тако да је овај Agregat Сазвежђа Заветина израз и пијетета, бесконачности и нечег што личи на чудо и ризницу...

МАНИСТРА Шоле Соколовић

МАНИСТРА Шоле Соколовић
Књижевна заоставштина. ОБЈАВЉУЈЕ СЕ ПОВОДОМ ГОДИШЊИЦЕ СМРТИ, као знак пијетета. Књига је од јуна месеца 2017 доступна свима на свету...

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Манистра / Шоле Соколовић

Из рукописа у настајању -  МАНИСТРА

..
..


ГОЛЕМО ДРВО

Нисам сигурна да има више ко да ми потврди очеву причу. -  У њиви Големо Дрво бил је голем дубар. Ми деца сас родитељи смо носили литију. Једну годину сам ја бил изабран да гу носим.  
Никада нисам утврдила који и где је био тај дубар. Дубари чак до Млаке према Мајковац били пуно. Но тај о коме је отац причао обојен димензијом дечијег сећања сигурно је био велики и временом се осушио и нестао. Е, то Големо Дрво потес од пут до Рид ми смо тако звали, неки Њивче, неки Млаке, па мислим да је у нашем имању био дубар, јер само ми  га зовемо Големо Дрво. Свеједно. У нашој њиви кад оремо, при крај, а шпицаста је, напред шира па се сужава, увек би плуг  на једном месту закачио о неку циглу. Претпоставка је да је насеље некада било ту. Некад изоремо и целу циглу, делове посуђа и слично.
Није мене то много занимало – изорано. И шта је то.
Ја сам њиву волела јер је била близу куће и увек плодоносна. Штагод да се посеје, посади, рађало је без обзира да ли је сушна или кишна година. Лака је била за копање, није била велика када се жање. Што је важно, била је планирана увек за крај сезонских пољских радова. Кад се доноси ручак и обед била је близу и храна је увек била топла. Ако нешто забораве, могао си да зовеш и да те чују кући. Но наша њива је имала један дар – велику укусну и родну крушку скопку, сорта сочне слатке крушке, која зри око Светог Прокопија. Хранила је крушка нас и пролазнике, жетеоце и копаче, чобане...
Кад роди њива, а роди, кућа је близу и брзо се превезе. Па по чему то знам? Помагала сам при превожењу. Довеземо пасуљ, па кад стигне кукуруз у канате, и све то одложимо у ајат. Но, највише ту рађају тикве. Жуте, зелене, беле, велике, мале; отац би на канате додао по даску да се не стркаљају. Ми деца смо их кидали са вреже, које су нас пецкале и приносили  на гомиле; одрасли су их товарили у канате и возили кући. Кад приберемо тикве из обе Тршевине и из Арницу, све три њиве нису могле да се такмиче са Големо Дрво у приносу (говорили су родитељи). Авлија се жутела од тикава. Било је хране за нас и стоку. Пошто би се претходно на дрвник секиром исекле на крупније комаде, ређане су у казан поклопљене да кора буде горе и кувале се. Пре но се дају стоци, најчешће свињама, у бркло, баба проба, па која је блага, једемо и ми. Еколошки, што би рекли данас сасвим природно. Јела којих се сећам да су прављена од тикава, био је тиквеник и баница.
Још нешто је у мом крају везано за тикву. За Петровдан се обавезно од прве тикве правила баница, нисам сигурна да знам објашњење зашто.
Под крушком скопком смо као бебе били везани у љуљку, ми и други из околних њива чије су мајке дојиле бебе. Касније су нас остављали да се заиграмо, кад смо поодрасли. Мени је ту увек било као да сам у дворишту. До наше њиве је њива Милуна и Младенке Станојевића, и они су користили хлад крушке да се одморе. Једаред чујем ја: из правца њихове њиве гласове: - Туј, туј, туј, ох, ох ох, - шта раде ови људи, питам се? Мало , мало па уздишу. Кад изговоре те речи некакво олакшање се чује у њиховим гласовима. Сакријем се иза стабла, он велики човек, она ситна жена, преморени од рада, пажљиво газе једно друго по леђима – е то вам је ивањска физиотерапеутска мера. И тако они, тако други, другачије кад се преморе, радили су неке вежбе да их прође.
Често се одлазили у Големо Дрво по свежу тикву, кукуруз за кување. Кренем ја са мојом тетком у њено Њивче поред Големо Дрво, трчкам ја боса око ње кад стиогосмо, она ме остави да је чекам на пут, откину две тикве па кренусмо назад. Помало идемо, па бирамо ладовину, припекло. Кад под Милићеву кућу срете нас кумица Лепосава, погледа у тетку, то је била сцена, прекрсти се и повика: - Куде си се, кумаче, натоварила сас толке тикве и са тој дете, па видиш ли, само што се не истресеш, иди одма дом!
Поред Коцкини и Ђелинци пројдомо и тетка право у њину авлију, баба Дања јој узе тикве, а ја трк дом. И брзо се деси. Неко хитно дође по баба Стојну, моју бабу. Следеће чега се сећам, да сам поподне видела тетку како лежи на слами поред огњишта, нема велики стомак, а поред ње замотуљаак. Тако значи – истресла се, породила. Теча ми рече да се родила девојчица, и да ми је то сестра. Синиша, мој брат од тетке загледаше своју новорођену сестру, па мајку, али су га слабо утешили, плакао је. Имао је четири године. Узех ја свој прут и вукући га да се чује одем путем кући. Вероватно нисам схватила много тога.

Е, следеће године пред Госпојину, кад ми се родио брат имала сам искуство из оног дела живота да децу рађају мајке. За моју малу сестру, која је по својој куми добила име Радојка, везује ме сећање, на лепу коврџаву девојчицу као њен тата и дивне плаве очи. Њен брат Синиша личи на своје ујаке. И можда је и због тога био миљеник мога оца?


..
Увек је било тако. Слава се чека као да ће Свети Архангел Михаило баш сад да уђе у наш дом. Па улази он...
Но, ми се тада окупљамо, наша деца, дође сестра из Беча (Мира). Обавезно је и наш стриц Никола ту. Оне године се по први пут славило у новој кући. Иако свеже омалтерисано, унесосмо шпорет у кухињу, фуруну у собу, и заложисмо ватру. Мало се испаравало, па мало отворимо, задовољни што је кућа брзо завршена.Чекамо Миру. Она свих ових година никада није пропустила да стигне кући на дан Славе. Кад чусмо ауто у дворишту отац упали свећу. Деца у првој соби галаме... Ми стојимо уз оца, уђе и Мира, цика, поздрављање. И смирсмо се.
Мира рече: - Пре но прережемо колач, имам изненађење за све вас!
Укључи видео-рекордер, убаци касету и на екрану се појави слика  капије концентрационог логора Маутхаузена. Тон снимка беше лош. Прекида.
- То сам сама снимила пре три дана, дувао је јак ветар.
Као да тај ветар дуну  са екрана на славску свећу.
- Искључи то! викну отац.
Учини ми се да изнад његове главе пуче ниска манистра, издвојише се они делови кристални и јасни, осољени и болни, право из очију мог оца, као киша падоше на пламен свеће и она се угаси.
Отац заплака болно, јетко, и рече: - Саг и навек молите се за Божју милос на вашега деду Драгутина.
Брат приђе, упали свећу, обред резања колача потраја у тишини...
Дођоше гости, но кроз кућу као да се осећаше промаја, иако је све било затворено.
 Мој отац и стриц сутрадан су дуго причали о свом оцу, често идући ка капији очекујући га...
Палимо славску свећу свако  у свом дому. Ми смо деца одрасла без деде, ту емоцију нисмо ни имали, жалиш за оним што изгубиш. А логорашки број 25 900 је једина белешка о нашем деди Драгутину Соколовићу.  Пре двадесет година на моју београдску адресу је стиже плава коверта из Црвеног крста, у којој ме обавештавају да је мој деда Драгутин Соколовић, из Ивања, син Божила Соколовића, страдао у радном логору Маутхаузен....

  ЛеЗ 0005962      
...


ГДЕ ПОЧИЊЕ МОЈА ПРИЧА?

Код нас у кући историја се приповедала... Они њима, ови нама, ми њима, скоро да је тако и данас. Наша деца знају до седам колена уназад имена предака. Е, ти преци једни другима оставише и нама ову причу.
Кад су дошли из Старине наши покуповаше имања и куће, воденице... Кућа је каже Мита Ракић при обиласку ових крајева и села Ивања било мало, углавном оронулих и уџерица. Било је и рушевина и на тим и таквим темељима изградише наши преци село. Ракић је забележио да су крај потока зидине неке порушене цркве кад је он прошао 1876. Претпостављам да су то рушевине манастира Голубовац из 14. века. То је потврдила и Марина Миленковић, археолог родом из Бреговине, посетивши овај локалитет пре неколико година.
И ту почиње моја прича.
Кад су се наши доселили крај Старог гробља и двадесет и седам гробова косовских јунака који се налазе недалеко од наше куће, стајала је гомила камења. По укопу првих досељеника, жене ту почеше да пале свеће. Потрајало је то до указања једног нашег мештанина да је на том месту била црква. До хиљаду девесто двадесет и седме године мештани су се молили на месту где је била рушевина цркве. Те године они померише камење и нађоше темеље и зидове - не било какве него црквени темељ и зидове. Сазидаше капелу и у њу унеше стари камени олтар, исти онај над којим су се молиле жене, који је сачуван и стоји и  данас у цркви.
Да су је зидали наши дедови знала сам кад сам ушла у исту такву цркву пре неколико година у месту Црна Трава. Осврнем се и пођем. Пита ме Мирко - где ћеш? Не одговорих му, пођох на гробље на крају насеља. Место мало ко велика газдинска авлија, гробље велико и старо, из периода кад се распознају гробови на нашем гробљу на исти начин су клесани и ови. Каснији имају други облик и величину.
Верујте и презимена иста.
Моји Соколовићи су оставили у Старини  Чичу, а он је имао сина, то су - Ивановићи. Нађох их на споменику у центру - изгинули у ратовима.
Друга презимена мештана нисам поредила са нашима из села, али све махале се помињу у Црној Трави као у мом селу.
Е те две цркве, ова у Старини зидана каменом и ова наша ивањска зидана циглом, имале су најбоље мајсторе надалеко чувене Црнотравце.
Кад се комунизам као религија уселио у наше село црква је боловала. Хиљаду деветсто деведесете године мој тата и брат довезоше шодер и цемент и изнесоше све из цркве. - Прави, Рашо, што помасан бетон, да бетонирамо земљани под. Ставили  су дебео слој којем је требало време да се осуши. Запречише врата да животиње не улазе. Ето захваљујући томе спасише цркву да се зидове не размину. - Ће гу држи бетон док гу не поправимо...
Да су ово темељи Српске цркве сигурни су сви стари јер је село имало друго гробље, Турско, код нашу Горњу Тршевину. У њему је последњи сахрањен Азир Азировић, кларинетиста. Питао га мој отац пред крај живота: - Азо, оћеш да те саранимо куде нас у гробље?
- Не, Владо, у нашо гробље да ме сараните, куде моји родитељи, браћа, сестре и деца.
Као и увек достојанствен, уважаван као наш, отишао је на онај свет међу своје.

Време понекад приближи нас и позове да се осврнемо.
Азирови синови нису очев гроб обележили. Урадила је то моја сестра Мира очистивши Турско гробље и уредивши Азиров гроб. Остало је сећање на његов звук широм Србије,Унуци и њихови потомци освајају награде као најбољи трубачи, а мени се понекад, кад отворим прозоре наше ивањске куће, чини да од Коцкиних на горе ветар доноси звуке Азировог кларинета, Цекине, Славчетове и Џолетове трубе...

  ЛеЗ 0005960      
..




адаптацијас сеоске цркве у селу Ивање, Радан, почетком 2016.


КРС`

Чудо, да би био газда у мом селу поред доброг и великог земљишног поседа и марве, морао си да имаш углед у народу. Углед се мерио личним и угледом свеколике фамилије. "Најтеже је бити кмет у свом селу".
Е у време кад се ово дешавало мој деда Драгутин је био кмет.
Три сина и једну ћерку је имао.
Ову причу ми је испричала моја тетка Косовка његово најмлађе дете.
-  Ма, сине, не знам да л` је било пред Тројице или пред Светог Јована Биљобера.
Нешто се дешавало око нашу цркву. Биле смо малечке Верица, Велика и ја трк преко Реку да видимо што однесоше из ајат наголему слабу*. Под Милићеву крушку се заиграмо кад викну бата Миливоја баба Јергенин. Ми смо се сас њи рођосували по баба Јергену (она је из нашу фамилију). Познјавала сам га, а и он ми је знао име, сви су ме у селу викали "Нуне", а он "Нуле"... такој и остаде надимак до данас.
Кад дојде да коси ливаду сврне куде нас, кад су млели жито грејао се сас наши у кућу.
Млад, танак, усправи он слабу и џипну се на вр` цркву, на кров.
Канапче сас алат му додадоше, позабави се он.
Беше људи, ал` тата мој и браћа су били по работу некакву.
Мајка у кући меси, растрчала се да грањке збере за огањ за црепње три пригрева...Ја на там на овам час код њу, час пред цркву, чудим се кво ће буде.
Кад викну бата Миливоја: - Нуле, трк по воду!Млого сам жедан. (Говорио је мало кроз нос.)
Даде ми мајка најмање стовне пуно с воду, однесо га ја, он пи, пише и други. И зачас га испразнише.
Појдо куде мајку поново по воду, кад она рече: - Чек, сад ћу и ја да појдем.
У башчалук два препећа преклопена један преко други и рукатка сас кисело млеко. И ложице. Није ко саг, повиш судови но једње има на астал.
Велику рукатку ја, стовну мајка, на главу тепсију и свита појде.
Чим пројдомо Реку ја видо и викну: Крс`! Имамо на цркву крс`!
Он онакој голем и сјактав оди сунчани зраци заслепи ме. Мајка стаде и ми деца стадосмо, па се она прекрсти, а ми заједно по њу.
Кад дојдомо до пред цркву обрадоваше се они храни, а ми Кр`су.  - Куде је бајка Драгутин? питаше. - Ће дојде, отишал је сас Станијана и Владу по неку работу, а Никола је у говеда. Мени ми је рекал да вам донесем једење, у здравље појели!
Слезе бата Миливој од кров и ручаше.
Ја трчим до дом да видим како из авлију сија крс` на нашу цркву.
Дојде тата и још људи.Па идо и сас тату до цркву. Имала сам шес године, мислим да је било 1939. године.
-  Јесте, тетка, тада је било. Знаш да је на цркву пред овај грађански рат пао крс`.
- Знам, сине, видо!Нема људи.
- Е, тетке, има људи!
После осамдесет девет година црква се обнавља, обнавља гу Цајин син унук на Милутина кума.
Мирјана и Шоле (Соколовић)

Као и некад, Драгутинова старија унука, моја сестра Мира, носи кафу, доручак, ручак мајсторима. Тамо је сав наш алат и мешалица за бетон, каблови за струју...
Ја нисам тамо, но захваљујући технологијама, сваки час видим напредовање у раду.
Сестра нас извештава и шаље фотографије о радовима како напредују.
- Срећна сам, сине! - каже тетка. - Нек поживи Братислав и све његово и нека сте сви благословени!...Но, сине, неће да врљу тај крс`?
- Ма не, тетка, однео га Мики Љубић Цањин, из Ливаде, да га калу. Па ће се сија.
- Поздрави ги, сине, сви, ако могу на пролет ће ме водите дом да видим крс`...

Обнова напредује


__
  * мердевина



  ЛеЗ 0005957      

Нема коментара: