Edition SECTIO CAESAREA - Едиција ЦАРСКИ РЕЗ

У једном од књижевних часописа Едиције ЗАВЕТИНЕ, Посебној породичној заветини, постоји стална рубрика, која је, у ствари, мост између српске и светске књижевности, али и успомена на једног лутајућег Србина, који је у Француској, где је завршио свој живот, покренуо библиотеку библиофилских издања, са намером да у њој објављује преводе књига српских песника на француски, или на неки други страни језик, и преводе светских песника на српски. Од споменуте племените идеје Лутајућег Србина до њеног остварења испречило се много тога, пре свега - судбина (смрт), можда и Бог? Захваљујући коме велике, дивне и амбициозне замисли не пропадају никад. Тако да је овај Agregat Сазвежђа Заветина израз и пијетета, бесконачности и нечег што личи на чудо и ризницу...

Поводом фотографија

Овде ће убудуће бити дато мало више простора фотографијама реалних лица, освртима и записима - поводом конкретних фотографија. Чему све то - је ли то неки нови бој са ветрењачама? Не, сећање није довољно, понекад вреди дати и документ, ако је сачуван...


..
..

Први пут су ме сестре Соколовић водиле преко планине у село Драги Дел - на Радану -када су желеле да ми покажу једну локалну цркву, мислим да је то било 2013. године. Тад смо снимили и један мали документарни филм, о кући, у коју су нас свратили на кафу, гостољубиви потомци, оних које су бугари у Другом светском рату - у одмазди - стрељали. Из те куће, побили су сва три брата. И гле, ко о томе зна нешто осим све ређих мештана у том селу на Радану до кога се једва стиже и џипом. Али захваљујући ентузијазму, пре свега, старије сестре Соколовић, Мирјане, Мире, Мирке, како јој тепају старице из ових раданских села којима посвећује необичну пажњу, ми смо још једном приликом дошли у село Драги Дел, то  је било крајем лета, јер су и Мира и Шоле обећале да посете бака Бранку. Ја нисам обратио много пажње на све те старице, чуварице огњишта и мученице, приликом мог првог боравка у селу Драги Дел, али крајем лета 2014. године, кад смо бака Бранки дошли у посету, покушао сам да снимим све оно што је чинило искон и лепоту једног света који се грчевито бори за опстанак и одупире мрачним силама пропасти, тако је, поред других фотографија, снимљена и ова - да ли ју је снимила Мира, или ја, више не могу да јемчим, али - добро је да је снимљена. Бака Бранка је пролеће и лето и један део јесени проводила и свом сеоском дому, и дворишту пуном цвећа, родне лозе, кроз које је жуборио порок планински на који су слетале пчеле...

Следећег дана путовали смо чак у Трговиште, обишли крајеве где наши сељаци носе шајкаче као на Златибору, и где су многа села опустела, али где се још увек добро држе српске православне цркве, из 14. века, као она изнад реке Пчиње посвећена Пресветој бБогородици, а у народу познатија као Ђавоља црква.После тих дана надовезали су се други лепи дани путовања по југоисточној Србији - које смо предузимали, пре свега, на иницијативу старије сестре Соколовић, Мирке. Та путовања су за мене, због много чега, била благотворна. Прво - знао сам да постоје ти крајеви, у војсци сам био са једним Македонцем (Стојилков Илчо, гајдаш и мангуп илити велики бећар - да ли је жив? бог нека га чува!) који је често спомињао Трговиште...Били смо здрави, волели смо живот, радовали смо се тим данима проведеним на Радану, али и на другим оближњим српским планинама, не бојећи се пустоши, нити умора, нити будућности... Када смо се вратили у Београд, живели смо од утисака тога путовања, од свих тих сусрета, од свега онога што је тај спектар  планина, људи, говора, цркава, река, извора, предања изазивао у нама, подстичући неку неизмерну тугу за коју су трагична сећања на којима смо одрастали можда били пријемчива храна. Месец-два или три после тога, телефонирала нам је Мира, и Шоле је вриснула  - умрла је бака Бранка, бака на слици из Драгог Дела, пуна живота, предања, али и мере и мерака. Шоле је почела да плаче, као да јој је умро род рођени, најрођенији, јер је Шоле све те старице са планине волела на начин на који је волела и своју баку по оцу...
      Погледајте их на тој слици - усред бабљег лета 2014. године, у дворишту бака Бранке на Радан планини, у селу Драги Дел  - сијају од пријатељства, радости због сусрета, мерака, веселих прича, сијају од здравља! Бака Бранка је умрла почетком 2015. године, а Шоле - средиом 2016. године. Зашто Бог узима прерано такве драге особе?...Какви су то рачуни, које ми не знамо? Чему те проклете, подмукле болести, и ко их шаље? Те две жене на фотографији, налик на мајку и на кћер, које је родила и однеговала неописива планина Радан, имају анђеоска лица, зраче - прича понекад можда и улепшава и несвесно лаже, али фотографија нема ничег заједно са лажима и неискреноћшу, она све то (раз)октрива на свој посебан начин..

    ЛеЗ 0007816 

..
..

Нема коментара:

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM


"Сазвежђе З"