Edition SECTIO CAESAREA - Едиција ЦАРСКИ РЕЗ

У једном од књижевних часописа Едиције ЗАВЕТИНЕ, Посебној породичној заветини, постоји стална рубрика, која је, у ствари, мост између српске и светске књижевности, али и успомена на једног лутајућег Србина, који је у Француској, где је завршио свој живот, покренуо библиотеку библиофилских издања, са намером да у њој објављује преводе књига српских песника на француски, или на неки други страни језик, и преводе светских песника на српски. Од споменуте племените идеје Лутајућег Србина до њеног остварења испречило се много тога, пре свега - судбина (смрт), можда и Бог? Захваљујући коме велике, дивне и амбициозне замисли не пропадају никад. Тако да је овај Agregat Сазвежђа Заветина израз и пијетета, бесконачности и нечег што личи на чудо и ризницу...

МАНИСТРА Шоле Соколовић

МАНИСТРА Шоле Соколовић
Књижевна заоставштина

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Поводом фотографија

Овде ће убудуће бити дато мало више простора фотографијама реалних лица, освртима и записима - поводом конкретних фотографија. Чему све то - је ли то неки нови бој са ветрењачама? Не, сећање није довољно, понекад вреди дати и документ, ако је сачуван...


..
..

Први пут су ме сестре Соколовић водиле преко планине у село Драги Дел - на Радану -када су желеле да ми покажу једну локалну цркву, мислим да је то било 2013. године. Тад смо снимили и један мали документарни филм, о кући, у коју су нас свратили на кафу, гостољубиви потомци, оних које су бугари у Другом светском рату - у одмазди - стрељали. Из те куће, побили су сва три брата. И гле, ко о томе зна нешто осим све ређих мештана у том селу на Радану до кога се једва стиже и џипом. Али захваљујући ентузијазму, пре свега, старије сестре Соколовић, Мирјане, Мире, Мирке, како јој тепају старице из ових раданских села којима посвећује необичну пажњу, ми смо још једном приликом дошли у село Драги Дел, то  је било крајем лета, јер су и Мира и Шоле обећале да посете бака Бранку. Ја нисам обратио много пажње на све те старице, чуварице огњишта и мученице, приликом мог првог боравка у селу Драги Дел, али крајем лета 2014. године, кад смо бака Бранки дошли у посету, покушао сам да снимим све оно што је чинило искон и лепоту једног света који се грчевито бори за опстанак и одупире мрачним силама пропасти, тако је, поред других фотографија, снимљена и ова - да ли ју је снимила Мира, или ја, више не могу да јемчим, али - добро је да је снимљена. Бака Бранка је пролеће и лето и један део јесени проводила и свом сеоском дому, и дворишту пуном цвећа, родне лозе, кроз које је жуборио порок планински на који су слетале пчеле...

Следећег дана путовали смо чак у Трговиште, обишли крајеве где наши сељаци носе шајкаче као на Златибору, и где су многа села опустела, али где се још увек добро држе српске православне цркве, из 14. века, као она изнад реке Пчиње посвећена Пресветој бБогородици, а у народу познатија као Ђавоља црква.После тих дана надовезали су се други лепи дани путовања по југоисточној Србији - које смо предузимали, пре свега, на иницијативу старије сестре Соколовић, Мирке. Та путовања су за мене, због много чега, била благотворна. Прво - знао сам да постоје ти крајеви, у војсци сам био са једним Македонцем (Стојилков Илчо, гајдаш и мангуп илити велики бећар - да ли је жив? бог нека га чува!) који је често спомињао Трговиште...Били смо здрави, волели смо живот, радовали смо се тим данима проведеним на Радану, али и на другим оближњим српским планинама, не бојећи се пустоши, нити умора, нити будућности... Када смо се вратили у Београд, живели смо од утисака тога путовања, од свих тих сусрета, од свега онога што је тај спектар  планина, људи, говора, цркава, река, извора, предања изазивао у нама, подстичући неку неизмерну тугу за коју су трагична сећања на којима смо одрастали можда били пријемчива храна. Месец-два или три после тога, телефонирала нам је Мира, и Шоле је вриснула  - умрла је бака Бранка, бака на слици из Драгог Дела, пуна живота, предања, али и мере и мерака. Шоле је почела да плаче, као да јој је умро род рођени, најрођенији, јер је Шоле све те старице са планине волела на начин на који је волела и своју баку по оцу...
      Погледајте их на тој слици - усред бабљег лета 2014. године, у дворишту бака Бранке на Радан планини, у селу Драги Дел  - сијају од пријатељства, радости због сусрета, мерака, веселих прича, сијају од здравља! Бака Бранка је умрла почетком 2015. године, а Шоле - средиом 2016. године. Зашто Бог узима прерано такве драге особе?...Какви су то рачуни, које ми не знамо? Чему те проклете, подмукле болести, и ко их шаље? Те две жене на фотографији, налик на мајку и на кћер, које је родила и однеговала неописива планина Радан, имају анђеоска лица, зраче - прича понекад можда и улепшава и несвесно лаже, али фотографија нема ничег заједно са лажима и неискреноћшу, она све то (раз)октрива на свој посебан начин..

    ЛеЗ 0007816 

..
..

Нема коментара: