Edition SECTIO CAESAREA - Едиција ЦАРСКИ РЕЗ

У једном од књижевних часописа Едиције ЗАВЕТИНЕ, Посебној породичној заветини, постоји стална рубрика, која је, у ствари, мост између српске и светске књижевности, али и успомена на једног лутајућег Србина, који је у Француској, где је завршио свој живот, покренуо библиотеку библиофилских издања, са намером да у њој објављује преводе књига српских песника на француски, или на неки други страни језик, и преводе светских песника на српски. Од споменуте племените идеје Лутајућег Србина до њеног остварења испречило се много тога, пре свега - судбина (смрт), можда и Бог? Захваљујући коме велике, дивне и амбициозне замисли не пропадају никад. Тако да је овај Agregat Сазвежђа Заветина израз и пијетета, бесконачности и нечег што личи на чудо и ризницу...

МАНИСТРА Шоле Соколовић

МАНИСТРА Шоле Соколовић
Књижевна заоставштина. ОБЈАВЉУЈЕ СЕ ПОВОДОМ ГОДИШЊИЦЕ СМРТИ, као знак пијетета. Књига је од јуна месеца 2017 доступна свима на свету...

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

РЕКВИЈЕМ

Друга Антиципација:  ТУЂА ПРИЧА. ШОЛЕТОВА ПРИЧА. ИЛИ  Свет ће бити много тужније место – без Шолета. 


IN MEMORIAM  за Шолета, или Коли


ТУЂА ПРИЧА. МОЈА ПРИЧА

Кад једна "кћер" дође у манастир да тражи Мајстер Екхарта, вратар је упита: "Кога да најавим?"
"Не знам", она рече.
"Како не знаш?"
“Зато што ја нисам нити девојка, нити жена, ни муж, ни супруга, нити удовица, нити девица, ни господар, ни служавка, ни слуга".
Вратар оде Мајстер Екхарту и рече: "Изађите да видите најчудније створење о коме сте икада чули. Допустите ми да и ја пођем са вама, а ви протурите главу и питајте:”“Ко ме тражи?”
Мајстер Екхарт учини тако а она му даде исти одговор као и вратару. Тада он рече: "Драго моје дете, то што кажеш је исправно и разборито али објасни ми шта мислиш."
Она рече: "Да сам девојка, још увек бих била у мојој првој безазлености; да сам жена, увек бих у мојој души вечну реч рађала; да сам муж, објавио бих непоколебљиви отпор свем злу; да сам супруга, била бих верна свом драгом, за кога сам се удала; да сам удовица, увек бих чезнула за оним кога сам волела; да сам девица, била бих смерно побожна; да сам служавка, понизно бих сматрала себе нижом од Бога и сваког другог створења; а да сам слуга, предано бих радио, увек служећи свога Господа свим својим срцем. Али пошто од свега овога нисам ништа, само сам нешто међу нечим, ја одох".
Тада Мајстер Екхарт оде својим ученицима и рече им : "Чини ми се да сам малопре слушао најчистију особу коју сам икада упознао"...
Ту причу или легенду прочитах у једној књижици сасвим случајно, пре неколико година; када је моја болест узела маха. Шта је било са том "најчистијом особом коју је икада упознао" Мајстер Екхарт? Није остала у манастиру; отишла је даље; куда? У Алпима сам се одлично осећала, можда исто тако лепо и лепше као и у мом родном селу Ивању? Да, да. Могуће је да је моја душа рођена у Алпима? Поново бих желела да боравим у њима. Да будем ближе Мајстеру Екхарту и оној кћери — коју је он икада упознао, јер она, верујем још увек лута снежним планинама, дивно привиђење, ништа међу нечим. Моја болест, верујем, ипак има лек: излечиће ме, не лекови, него сусрет са најчистијом особом коју је свет икада упознао...

Коли Ивањска Шоле

/Царичин Амфитеатар; Едиција ЗАВЕТИНЕ, Београд, 2008./


...
   Смрт отвара што живи затвара. Смрт показује какав је био живот. Срећа памет одузима, а несрећа је враћа.
     Ако желиш да видиш будућност, погледај прошлост. Говоре на португалском.
      Две хиљаде и осме године, "Заветине" су публиковале књигу проза Коли Ивањске, више медицинске сестре, родом из села Ивања, из једне честите породице чији корени сежу дубоко у прошлост, готово до оснивача Херцеговине, до Пиве, одакле Соколовићи воде порекло. У једној од њених првих књига, коју је штампала као заједничку књигу са својим млађим братом  (доктором правних наука, Ранком Соколовићем), штампан је и непотпуни родослов Родослов Весинаца ивањских, који је допуњен  прошле године, некако у време када је  Шоле била оперисана од најподмуклије болести  данашњег света....
       Ту књигу сам потписао као уредник, некако сам претрчао  преко приче  "Туђа прича. Моја прича". Шоле је наслутила своју болест, црно на бело, изгледа, још пре осам година. Али није се уплашила. Не. 
        Током минуле године, док је трајала њена агонија, смогла је снаге да настави да записује и даље своја сећања, нека од њих су и објављена на локацијама "Заветина". (Манистра / Шоле Соколовић ).  
            И кад је писала ону прву књигу, и кад је започињала ову последњу која ће остати недовршена, на жалост,  писала је онако како би требало да се пише - не лажући. Јер једино се не лаже кад човек умире.
           Последњих месеци свога живота, док је још могла да се бори и да хода, радо је одлазила до цркава на Калемегдану, и до "Суве чесме" Великог Мехмед паше Соколовића, где је знала да седи сатима.
       Неколико недеља пред смрт путовала је у Немачку да обиђе своју ћерку и зета, лекаре, који тамо живе и раде, у близини места у коме је сахрањен и велики српски песник Миодраг Павловић. Није губила присебност ни у најтежим тренуцима, опомињала је и себе и нас, који смо бдели уз њу до последњих тренутака њеног овоземаљског живота речима: "Што смо дужни свецима, треба питати Бога".
     Шоле је била рођена за друге - то потврђује читав њен живот, а умирала је за себе.
     Сахрањена је као и њена мајка, бабе и прабабе  испред самог улаза српске православне цркве у селу Ивању, где је и рођена, и оставила је завет својим најближима.
      "Свет ће  бити тужно место без ње", рекао је један од њених правих пријатеља, хуманиста и хирург. 
     Живела је са вером у будућност, и повезивала је неописивом снагом и еланом не само  своју најужу фамилују, него и многе људе, знане и незнане, знатне и незнатне. Други су писали "шопске амбасаде", а њена је скромна кућа у Принциповој у Београду била место  где су многа српска болесна деца - из Јужне Србије, али и са Косова, из Санџака, Црне Горе и Босне и Херцеговине налазила помоћ и пут до оздрављења. Преко двеста деце јој је умрло на рукама, али је неколико пута више од тога током деценија њеног активног рада било спашено. Стекла је много пријатеља и била је широка као степа, за разлику од света у коме је живела  и  где је било много људи узких као длан.
     У последњих неколико година, "Заветине" су и српске књижевност, изгубиле неколико блиских сарадника-аутора: проф. Слободана Бранковића, новинара и песника Драгана Борисављевића, Коли Ивањску...
      Сви су припадали срцу, нека у срцу и остану!

________________
     
ЛеЗ 0007132   

Нема коментара: