Edition SECTIO CAESAREA - Едиција ЦАРСКИ РЕЗ

У једном од књижевних часописа Едиције ЗАВЕТИНЕ, Посебној породичној заветини, постоји стална рубрика, која је, у ствари, мост између српске и светске књижевности, али и успомена на једног лутајућег Србина, који је у Француској, где је завршио свој живот, покренуо библиотеку библиофилских издања, са намером да у њој објављује преводе књига српских песника на француски, или на неки други страни језик, и преводе светских песника на српски. Од споменуте племените идеје Лутајућег Србина до њеног остварења испречило се много тога, пре свега - судбина (смрт), можда и Бог? Захваљујући коме велике, дивне и амбициозне замисли не пропадају никад. Тако да је овај Agregat Сазвежђа Заветина израз и пијетета, бесконачности и нечег што личи на чудо и ризницу...

МАНИСТРА Шоле Соколовић

МАНИСТРА Шоле Соколовић
Књижевна заоставштина. ОБЈАВЉУЈЕ СЕ ПОВОДОМ ГОДИШЊИЦЕ СМРТИ, као знак пијетета. Књига је од јуна месеца 2017 доступна свима на свету...

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Шолетова Нијагара

..
..


ШОЛЕТОВ ВОДОПАД (галерија)


Уочи Годишњег помена (10. јуна 2017. године), у Дому, односно дворишту ивањских Соколовића, обновљен је, завршен и ојачан водопад, који се био урушио; водопад који је Шоле описала и називала га у шали "Моја Нијагара". Овако сада изгледа:




__

Шолетова старија сестра Мира, Јелена (ћерка), и Виктор (син), крај Водопада

..
Шолетова ћерка Јелена и Кума (ивањска), у хладовини врбе испод Водопада

..

Олетови најближи у дому Соколовића (пред повратак у Београд)  (брат Ранко, снаја Снежана,братаница Јована, братанац Никола, и ћерка и син)
..
_____________

Шолетов штап, илизи "Змијска кума", коју је понела из Богородичине цркве на Вражјој стени изнад Пчиње, у Трговишту (на Велику Госпојину 2014).


..
Деливоде; Радан. Пред повратак у Београд (12. јун 2012)

..
Деливоде. У дворишту оближње викендице. Пред повратак...














..
Даље кроз шуму, уз воду. Брана (Радан)















..
Опет то исто

..
На млађима свет остаје - Виктор и Никола














..
Изнад Бране














..
На Брани (Шолетова сестра Мирјана)














..
Испред Бране














..
Брана као Позадина, или нека врста опроштаја са Раданом














...
Чувена раданска Рипи вода













..
исто













..
исто














..
Рипи вода у гро плану


















..
Виктор се први спустио...

..
Никола



































..


Рипи вода

............
Никола. (У осмеху ове деце било је и неке неизрециве туге, искуства, живота, судбине, дивљења пред  снагом и богатством планине на којој су одрастали...)














..
Виктор близу хука раданских вода, и шуме...

..
Зашто их толико привлачи ова планина са својим жуборима, водама, тајнама, феноменима? Имају поверења у њу, јер планина чува Шолетов гроб, као што је чувала хајдучке гробове. Можда зато што је душа Соколовића таква? Њихове су душе постале онакве какве су и представе  за којима су тежили (још од свога пра-пра-пра претка Космаче, оснивача Херцеговине, па преко Мехмеда паше Соколовића и бројних везира и и паша и патријарха, преко Баја Пивљанина...И других, многих других, кроз векове... Трагедија је - усуђујем се рећи - наметнула њиховој души патњу и своју боју). Да ли ће и ова генерација, у чијим венама струји крв познатих Соколовића, чинити исто што и пређи, или ће све нестати, заувек, и напречац, као, нажалост Шоле, која је била "цемент" те велике фамилије, цемент који се не производи у фабрикама, серијски? Јер, како цар -филозоф говораше, "Свака ствар тежи за оним за шта је створена. У тој њеној тежњи њезин је циљ. А онде где је циљ, тамо је и корист и спас сваке ствари. Спас разумнога бића је у заједници. А да смо ми одређени за заједницу, то сам већ одавно доказао. Или, можда, није било довољно јасно да нижа бића постоје ради виших, а виша бића једно ради другог? Она бића, међутим, која имају душу, виша су од оних која је немају, а од виших бића са душом још су виша она која имају разум..."
     Ћутали смо у повратку са Деливода, и са Рипи воде, која се после неколико километара дели и шуми као Ивањска река, или се стропоштава низ Шолетов водопад у дворишту у коме је рођена, и где су њени земни остаци пренети, пре годину дана, из света ...Тај гласни, шумни "говор" водопада допире и до оближње црквице ивањске испод дубара, где почива Шоле... Не могу рећи како су се осећали Шолетова сестра, син и братанац; ја сам се у себи опраштао са тим пределима, и свима онима које сам тамо упознао и зближио се последњих година, молећи бога да -  они најближи у Шолетовој фамилији који су је надживели - имају р а з у м а, јер из њега може да се створи тај "цемент" који сам спомињао, и који је Дом Весинаца држао и у добру и у злу. Надајући се да ће Дом Весинаца (махала Весинаца), временом почети да светли и у ноћи, као Шолетов гроб, и да траје на најлепшем видиковцу... 

            (Записано, по повратку у Београд, 13. 06. 2017, Ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13)

ЛеЗ 0011650  

Нема коментара: