 |
| Знак препознавања. Речно острво туробно... |
Све што знам, а можда и не знам, заборављам.
О теби знам и не знам једно касно лето,
Које још пламти у мојој души.
Велика љубав...
Река која промаши долину.
Поверовали у пирамиде
У врелом песку испод наших босих стопала.
Копали за истином, као и бубица,
Никако да оде мало даље од нас јеретика.
У тој лудости било је наде,
Не и среће. Слепи фараон среће.
Малим прстом показује велико не.
О кћери ветра, тебе ће погубити пусте даљине
Кад се будеш подала освајачу дивљих трептаја,
Последњи пут закопчавши металну хаљину
На леђима, пред младим месецом.
Није знао шта ће,
Откидао цветове маслачка
И бацао за тим никад утихнулим одласком.
Дати срце, не и реч...!
О древни, о будући, не може се разумети?
Што је најгоре ни заборавити.
Заувек заборавити.
Нема коментара:
Постави коментар