Edition SECTIO CAESAREA - Едиција ЦАРСКИ РЕЗ

У једном од књижевних часописа Едиције ЗАВЕТИНЕ, Посебној породичној заветини, постоји стална рубрика, која је, у ствари, мост између српске и светске књижевности, али и успомена на једног лутајућег Србина, који је у Француској, где је завршио свој живот, покренуо библиотеку библиофилских издања, са намером да у њој објављује преводе књига српских песника на француски, или на неки други страни језик, и преводе светских песника на српски. Од споменуте племените идеје Лутајућег Србина до њеног остварења испречило се много тога, пре свега - судбина (смрт), можда и Бог? Захваљујући коме велике, дивне и амбициозне замисли не пропадају никад. Тако да је овај Agregat Сазвежђа Заветина израз и пијетета, бесконачности и нечег што личи на чудо и ризницу...

МАНИСТРА Шоле Соколовић

МАНИСТРА Шоле Соколовић
Књижевна заоставштина. ОБЈАВЉУЈЕ СЕ ПОВОДОМ ГОДИШЊИЦЕ СМРТИ, као знак пијетета. Књига је од јуна месеца 2017 доступна свима на свету...

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

недеља, 12. јул 2015.

Кнезови Војиновићи - Карађорђеви преци

У СРПСКОМ народу постоје хиљаде породица које су се, стицајем злосрећних историјских околности, у више нараштаја потуцале од немила до недрага, мењајући места боравка међу разним племенима и областима под управом различитих господара, и по невољи мењале више крсних слава као разазнатљиви знак припадности и порекла. Такве породице су унапред осуђене на губитак спона са сродницима и прекид у памћењу сопствених корена. Једна од њих је и породица Карађорђа. Он, син пуког сиромаха, уздижући се искључиво сопственим трудом, није се позабавио овим питањем. Нико од његових савременика, који су оставили сведочанство о њему, не позива се на њега, о даљим прецима.  

 Краљ Петар, краљица Александра, краљица Марија и престолонаследник Александар, 1945. године у Лондону
Краљ Петар, краљица Александра, краљица Марија и престолонаследник Александар, 1945. године у Лондону  
Када су, у прошлом веку, Карађорђеви потомци настојали да нешто више дознају о дубљим коренима своје лозе - многи извори су били још више непознати. Међутим, данас, захваљујући и многим новим чињеницама и подацима из више наука, а највише захваљујући истраживањима преминулог етнолога, књижевника и новинара Милета Недељковића можемо да поставимо оквир порекла Карађорђевих предака, до насељавања у Шумадију.
У историографији и књижевности мишљење да су Карађорђеви преци од Васојевића носило је превагу. Још почетком прошлог века Сима Милутиновић Сарајлија именовао је вожда као сина Васојевића. Његово мишљење је почетком прошлог века прихватио и историчар Вукићевић, прилажући као доказ диплому коју је 1840. године владика црногорски Петар II Петровић Његош издао вождовом сину Александру Карађорђевићу, у којој се каже да вожд потиче од “древних кнезова наше провинције Васојевића”. Тачно је да су вождови преци подуго боравили у Васојевићима, али то не значи и да су Васојевићи пореклом.
ВОЖД У ЗАВИЧАЈУТврдњу о сродништву Гурешића и Карађорђа записао је у књизи о Васојевићима историчар Миомир Дашић. Обрађујући продор српске устаничке војске 1809. године у ову област, Дашић истиче: “Вожд је тада лично предводио главнину устаничке војске кроз Бихор. У селу Црнчи срео се са својим рођацима Гурешићима (од овог рода је потицао Карађорђев ђед Петар). Неки подаци говоре да их је том приликом даровао оружјем и муницијом, наводно и неким војничким казанима.”
Мит о Васојевићком пореклу Карађорђевића својски је потпомагао и кнез Никола када је најстарију ћеру Зорку удао за вождовог унука Петра, потоњег краља Србије.
Занимљив је прилог тврдњи да вождови преци нису Васојевићи, који је дао Григорије Божовић. Наводећи податак да они нису, као остали Васојевићи, славили Св. Аранђела или Александра Невског, већ Светог Андреју (славу коју ће вождови наследници узети тек 1890).
Но, Божовић, по тврдњама Милета Недељковића, “у једноме је био на доброме трагу - записао је да су Вождови блиски преци били у Беран Селу, испод Ђурђевих ступова, селу западно од Берана, одакле су се преселили у село Годушу у Бихору. Годуша је до 1809. године била српско православно село. Данас у њему нема ниједног православног житеља, но само наше исламизовано становништво, али многи топоними подсећају да је то било село православних Срба: Боганово Село, Богутов до, Матова страна, Бошков до, Влашки поток, Попова раван, при чему није без значаја и чињеница да се у Годуши налазе рушевине три православна храма и остаци пет српских гробаља. Ту је и Црнча, веома старо село, које се помиње у Жичкој хрисовуљи (1220), налази се у доњем току речице Црнче, притоке Лима. А управо се у Црнчи налази кључ решења загонетке о пореклу Вождових предака”.
По резултатима испитивања једног другог истраживача, Лутовца, најстарији род у овом селу су Гурешићи, којих је 1965. било пет кућа. За Гурешиће Лутовац пише да ни они нису бихорски староседеоци, већ да су им преци досељени негде из околине Подгорице. О овом роду Лутовац је још записао: “Они одавно тврде да су од њихове породице Карађорђевићи, чија је кућа била у Долини. То се предање чује не само у Бихору већ и у суседним областима. Један стари Гурешић ми је причао како им је Карађорђе, кад је долазио код Суводола 1809. године, дао велики бакарни казан.”
Поред предања има у Лутовчевим записима и драгоцен податак о крсној слави, који потврђује сродство Гурешића са Карађорђевићима. У Бихору и Коритима, каже он, укупно је 103 села и у њима 334 куће српска рода, које славе двадесет различитих крсних слава, а једино Гурешићи славе Св. Климента, славу коју су Карађорђевићи одржавали све до 1890. године.
У односу на друге истраживаче породичне традиције Карађорђевића, Миле Недељковић отишао је корак даље, користећи нове чињенице и спознаје сродних наука (историја, етнологија, антропогеографија, фолклористика, генеалогија). У својим истраживањима порекла вождових предака он доказује да Гурешићи са Црнче из Бихора и Карађорђевићи нису сродни само по заједничкој породичној слави, већ да потичу и од истог претка. Тај предак је Трипко Гуриш Кнежевић. По опису преношеном с колена на колено.
Трипко Кнежевић, с надимком Гуриш, био је неустрашив јунак, заклети противник Турака, од кога су они зазирали.
Трипко је био виши од два метра, мршав и тамнопут, и мало повијених рамена, по чему је и прозван Гуриш. По овом опису лако је препознати потоњег Ђорђа Петровића. Фолклорист Драгутин Вуковић, који је обрадио предање о Трипку Гуришу Кнежевићу и певања о његовом јунаштву у народним јуначким песмама, тврди да је Трипко “прадјед Карађорђев”. Трипко је живео у другој половини XVII века, а доселио се из Лијешња у суседно село Веље Дубоко, у северозападном делу Роваца. “У Вељем Дубоком је побио колашинске Турке на челу са Бећир-агом, кад су дошли да од њега плене Немањића благо, наводно ту склоњено из манастира Мораче”. Овај догађај опеван је у народној песми “Трипко Гуриш и Бећир-ага”. После овог догађаја он се прво склања у село Драговољиће код Никшића, а одатле бежи у Васојевиће, где ће и погинути у окршају са Турцима. Његова породица се сели у Бихор, одакле ће неки његови синови прећи у Шумадију, а међу њима и Карђорђев “ђед Јован”.
РАСУТА ПОРОДИЦАПо памћењу сачуваном међу Карађорђевим сродницима у Шумадији, које је истражио Миленко Вукићевић, Карађорђев деда Јован, који се населио у Вишевцу код Раче, имао је четири брата, од којих је један остао у Васојевићима, а други застао у селу Босиоци у Ужичкој нахији, имена су заборавили, а преостала двојица, који су с Јованом дошли овамо, јесу Радак (насељен у Мраморцу) и Митар (насељен у Башину).
По предању које је записао сакупљач народног блага Драгутин Вуковић, кнез Богдан Војиновић, предак Трипка Гуриша Кнежевића, населио се у село Лијешње у Ровцима негде почетком XVI века. Кнез Богдан је пре тога живео у Љешанској нахији, али је отуда, пошто је на дан своје славе, Ћириловдана, побио тридесет подгоричких Турака, морао да бежи у Ровца, Трипко је пето колено Богданово, јер, по родословном памћењу, Богдан је имао Радована, Радован Новака, Новак Максима, Максим Мијата, а Мијат Трипка.
Кнез Богдан Војиновић, по породичном предању, потомак је кнеза Војислава Војиновића, чији је предак војвода Војин из Вучитрна.” Од војводе Војина, односно кнеза Богдана Војиновића, изводи своје порекло око четрдесет братстава у Црној Гори, међу којима су, по истраживањима једног од наших најзначајнијих етнолога Јована Ердељановића, Радуловићи у цетињском Башином Селу, Завргу код Никшића и пјешивачком селу Милојевићи, где се један огранак презива Гавриловићи, затим Радовићи и Перовићи (звани Озринићи) у бајичком засеоку Дубовик, Бојанићи у Кривошијама, као и Пуношевићи и од њих Милошевићи и Пејовићи, Марићевићи, Пајовићи, Водалије (Одаловићи), Боратовићи и Параче у његушком Дугом Долу, Богдановићи у Копиту, Вујаши или Вујашевићи, Пераши и Ћоровићи у Мирцу, Тјурановићи у Дугом Долу и Каменарима...
Област којом је господарио Војислав Војиновић простирала се од Рудника до Дубровника, обухватајући Подриње, Ужице, Сјеницу, Полимље, Херцеговину и Конавље, а цар Урош га је још подарио и титулом кнеза захумског.
Поновним доласком у Шумадију, пише Миле Недељковић, с обзиром на то да су вождови преци живели на Руднику у XIV веку, наставља се гранање вождове лозе. Династија поникла у народу и израсла из њега, у Шумадији, по испитивањима Боривоја М. Дробњаковића, сродници Карађорђевића, потомци вождових стричева живели су - у Церовцу, Селевцу, Добродолу, Башину, селима око Смедервска Паланке. У Тополи и Крћевцу живе потомци Карађорђевићевог брата Маринка - Маринковићи. Сви они и данас славе Св. Климента.


Карађорђеви преци кнезови Војиновићи | Репортаже | Novosti.rs

Нема коментара: