СРОДНЕ ВЕСТИ

          КАКО Босна титра и трепери на опасној, танкој ивици мржње и прикривеног беснила на све српско у њој, стално потврђује једна личност нарочитог кова, која саму себе однедавно сматра првим у Бошњака: проф. др Ферид Мухић, филозоф и лингвиста из Скопља, први председник Зукорлићеве БАНУ, основане 2011. године.
          Ферид је Мухић у политичком провизорју региона јединствена особа: уплиће се у најразличитије теме - од политике и историје до језика. Арбитрира о њима крајње острашћено, лично и искључиво и при томе ни о једној јединој својој тези не износи никакве доказе, не подупире их нечијим речима или књигама, већ се искључиво и увек ослања само на сопствени утисак, који формира шибицарским обртањем познатих историјских истина.
          Зачудо, има респектабилну научну биографију: дипломирао филозофију у Скопљу, докторирао филологију у Београду, фулбрајтовац и предавач на више западних и малоазијских универзитета. Зову га македонски Ниче, још је и планинар, који је у биографији навео да је за девет дана прешао 710 километара, пешачећи планинским путевима од Скопља до родних Завидовића (БиХ). Објавио је педесетак књига, имао много полемичких наступа по босанским медијима, изгледа питомо и отмено... али све то пада у воду када пусти маха својој отровној машти. Ево само неких тврдњи проф. Мухића о Босни.
          До краја 19. века нико у Босни није био Србин и Хрват, већ православац и католик. Велики део босанских Срба и Хрвата су Бошњаци, који су примили хришћанство. Не постоји ниједан документ о присилном прихватању ислама на Балкану. То је увек било добровољно, и то је велики морални чин и акт храбрости, јер се ради о радикалном прекиду с дотадашњим начином живота: нема више алкохола, свињетине, ваљало је пет пута клањати на дан, постити, до 50. године бити турски војник. Турци нису терали хришћане у војску, јер се сматрало да је Божји грех силити некога да гине за бога у кога не верује. Сви у Босни морају прихватити да су Босанци, и то је тако и ту нема разговора, јер сви говоре босанским језиком. Српски и хрватски језик су само источна и западна варијанта босанског језика, који је стандардизован правописом око 200 година пре Вуковог речника. Никада не помиње, на пример, одакле воде порекло Бошњаци муслимани, већ само каже да су ту одвајкада и да су никли у Босни с првом травом.
          Даље: поводом српских оспоравања и напада на босански језик, он каже да Бошњаци морају испољити гнев, а не бес: гнев је моћ, отвара очи, исправља неправду, враћа свест и самопоштовање. Треба као Енглези, када их је напао Хитлер, пролити крв, зној и сузе, али одбранити своје и нашу Босну. Република Српска је најкрвавије парче земље на планети и још има у свом имену одредницу република, то је чист државни атрибут. То треба укинути тако што се непрестано мора викати да је то геноцидна творевина, док сама, што рекао Авдо Сидран, не отпадне као сасушена краста са здравог босанског ткива.
          Ферид Мухић овако говори сатима на боњачким медијима, никада не помиње ниједну књигу, не позива се на документе са именом и презименом, он блебеће и промишља машући језиком на потисак невероватне снаге комоције свога мозга. Само је једном направио изузетак: позвао се на излагање неког француског историчара Ернана из 1882. године на Сорбони, који је (наводно) рекао да се национална историја прави лажима, све док народ не почне веровати да је то истина. Тако су радили Срби, дописао је Мухић тог Француза.
          Док у Републици Српској опада малтер са плафона од бесомучне вике и свађе власти и опозиције, Бошњаци овако пишу, говоре и пумпају мржњом душу свога народа. Очајан над сличним стварима, Андрић је својевремено узвикнуо: "Босну треба волети, али паметан не треба живети у њој".