 |
| Кључеви, снимак Ив. Лукића, мај 2013 |
Сви наши јунаци
Стасали на овој обали
Не одвајајући се од
ње
Омрзнути
Од властодржаца
Проповоденика и таштих учесника
Великих пловидби
Пре освита
Осмотрили су све,
скупове,зборове,шпалире,
смотре златносвилених униформи
поднели залеђујуће
патетични цујук сирене
ни макац кад се пропну
хладни,пенушави језици
по пустом доку
срце овамо,сузе онамо,вез олује,
верности,ветрова и растанака
преживели су најупорније
обичаје
лектиру
продају китове изнутруце
на тргу испред капетаније
после дана ноћи сужањства
и гладовања
мрака,акрепа,стеница
и чуварског завиривања
престали су да верују
у плаву боју
водена ,сновидна,певљива
цаклећа,питка и доброчитељска
она је нестала из њиховог
самоуког искуства
са даљином
то мора да је другачије
тамо где можда бдије
невидљиво
и није толико туђе
да нема улаз и излаз
да није проходно и
докучиво
да се воли и
памти
а не присваја и не осваја
ту је иако далеко
доступно иако неочигледно
дозивајуће а не незбежно
постоји тај,
прах
нека буде и небески
из божанске шаке нека
се просипа
и кад се сања и кад
се плови
видљив на бићима свим
подједнако и у стрепњи
и у авантури
увис кад се погледа
у поздана сазвежђа
деси се утешан привид
необраних
корала који теши
преостале
да звезде нису само
путокази
зато су они овде
најскупљим шапатом
поменути
дозвани и слављени
јер су пристали
на плаву боју даљине
онако без знања и
наде,више стрпљењем
на неизбежном пристаништу
празних корпи,мрежа
и џепова
пуни зебње
подстицали су одоздо,
нетремице,
огроман јарки цвет
на врху светионика
па и то чинили у сенци
посути тишином и крљуштима
из свега они су штрчали
ко трње непознате
јасноће
верујући свакоме
да је сва вода и слана
и провидна
једино плаво кад се деси
у срећи или наредби
сну или закону
беше неспоменуто
у њиховом стоичком
уздржавању
да не помере обалу
ни споља
ни у себи
не згреше
мало море
не учине мањим
 |
| Точак. Снимак И. Лукића, мај 2013 |
Нема коментара:
Постави коментар