циглар

циглар
из Царичиног града

Translate

Укупно приказа странице

петак, 9. децембар 2016.

КОЧИНА КРАЈИНА – ПРВА ЕВРОПСКА РЕВОЛУЦИЈА КОЈУ СУ ЗАПОЧЕЛИ МОРАВЦИ / Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ



КОЧИНА КРАЈИНА – ПРВА ЕВРОПСКА РЕВОЛУЦИЈА
КОЈУ СУ ЗАПОЧЕЛИ МОРАВЦИ

Пише: Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ

МОРАВСКИ СРБИ – ПРЕ ФРАНЦУЗА ПОДИГЛИ РЕВОЛУЦИЈУ

      Због бројних референтних података, нараслог броја историјских књига и аутохтонистичке историјске литературе уопште, која има сасвим другачије виђење србске  прошлости од званичне историје и њених очигледних неистина које се и сада предају на свим катедрама, мора доћи до превредновања србске историје и преумљења историјске свести србског народа. У поплави врло убедљивих разлога и чињеница, даље је постало бесмислено да се предавачи и официјелни историчари држе окошталих шаблона, клишетираних мишљења о србској (пр)историји, конструисаној од стране германско-ватиканске империјалистичке политике.Разумемо да су њиховој лажној историји потребни  предавачи, али њихов простор за манипулације се врло брзо сужава, јер истина о Србима васкрсава.
      У такве овештале и искривљене историјске догађаје спада и такозвана Кочина крајина, којој се одузима истински европски значај и величина, и своди се на мање-више неуспешан локални подухват капетана Коче Анђелковића, вожда, по коме је овај величанствени историјски догађај и добио име. Да ли је Кочина крајина била само устанак народа Мораве и Шумадије или прва, вишеслојна и вишезначна, револуција европске модерне историје? Није ли Немац Леополд Ранке, пишући о Првом србском устанку, искључиво по Вуковом казивању, на неки начин био обманут, заборавивши да тим именом „србска револуција“ назове прву праву револуцију коју је пре Карађорђа предводио капетан Коча Анђелковић, а која је изменила слику дотадашње Европе? Ова и многа друга питања захтевају поновно вредновање србске, а самим тим и европске, у многочему нарцисоидне, неистините и лажне историје.
      У склопу новог погледа на србску историју мора се узети у разматрање и допринос народа Мораве, односно Троморавља или матице србства. Зашто је главни демографски коридор Србије и србства кажњен перфидним и лукавим изопштавањем из значаја за србску, балканску и европску историју, када се зна да су се сви велики и главни историјски догађаји одвијали управо на овом главном географском и историјском правцу, на моравској позорници и попришту догађаја од праисторије до данас? Само један од доказа за моју тврдњу нека послужи дело Владимира Ћоровића „Борба за независност Балкана“ (Издање Балканског института, Београд, 1937. године) где овај угледни србски научник ни једном речи не спомиње тзв. Кочину крајину!!!  И не само Ћоровић, већ и низ других следбеника „ћоровићевског погледа“ на србство, редовно умањују значај народа Велике Мораве и Троморавља у свим историјским збивањима. На тај начин, а на њихов рачун, величају много маргиналније историјске догађаје и актере тих збивања који су се одвијали на периферији србства, кажњавајући тако Поморавце?! Циљ је очигледно да се допринос народа око трију Морава нашој историји умањи, заборави, прећути, избрише... А зашто?
По чијем наређењу и вољи? За чију корист? И зашто у томе званичне институције учествују и помажу, а самосвесни, просветљени и самоосвештани Срби у националном и верском погледу ћуте? Од кога то не сме да се каже само истина о моравској историји у контексту свесрбске повести? 
КОЧИНА КРАЈИНА ИМА ИЗУЗЕТАН ЗНАЧАЈ НЕ САМО У СРБСКОЈ ВЕЋ И У ЕВРОПСКОЈ ИСТОРИЈИ НОВОГ ВЕКА
     Народ Мораве, Моравци из Јагодинске нахије, која је обухватала Белицу, Темнић и Левач, а коме су се одмах придружили и Ресавци из околине Свилајнца, први је у Европи извео модерну револуцију, две године пре Француске револуције, ослободио се непријатеља - Турака, раскинуо са феудалним системом (додуше за кратко време) и у распону од 1787-1791. године ослободио већу територију од оне коју су Аустријанци са својом регуларном војском у рату против турске империје добили Пожаревачким миром 1718. године. Тај величанствени историјски период, који се данас у историји назива само - „Кочина крајина“, служи на част србском народу, не само Моравцима, већ и Темнићанима, Левчанима, Беличанима, Ресавцима, Шумадинцима и Браничевцима, као и осталим српским крајевима.
      Самим еуфемистичким појмом  „Кочина крајина“ се очигледно минимизује  значај ове србске револуције, и већ два века се она своди само на локални устанак у Поморављу, на побуну „угњетеног народа“, и приказује се као мањи историјски догађај који је претходио устанцима у 19. веку. На овај начин, званична србска историја, која се предаје на свим катедрама, уситњава допринос народа Мораве, као што је то случај и у свим историјским догађајима који су следили после Велике србске револуције, прве у модерној историји Европе – „Кочине крајине“, али оваквим односом не умањује само историју Мораваца, већ и целокупног србског народа у борби за слободу.
      Из хора истоветних гласова и шаблонизираних мишљења историчара „нордијске историјске школе“, издваја се једно другачије, истинитије мишљење Дејана Танића, директора Историјског архива у Јагодини, које је изрекао 2009. године на „Данима Кочине крајине“ у Кочином селу, поводом 211. године од погубљења капетана Коче Анђелковића, вожда прве српске и европске револуције – „Кочине крајине“: „Кочина крајина“ има изузетан значај не само у историји српског народа, већ и у европској историји новог века“, рекао је Дејан Танић и додао: „Кочина крајина је била саставни део много ширег европског сукоба, него што се зна у нашој јавности, то је заправо био свеевропски рат... Посебан значај Кочине крајине огледа се и у томе што се тада ратничком занату учили сви или готово сви значајни  учесници Првог српског устанка – од Карађорђа до Петра Добрњца...“, закључује историчар мр Дејан Танић.

ЗА ДВА МЕСЕЦА КОЧА ОСЛОБОДИО СКОРО ЦЕЛУ СЕВЕРНУ СРБИЈУ

      Руска царица Катарина Друга и аустријски цар Јосиф Други утврдили су споразум да уколико би Турска заратила, да после рата поделе Балканско полуострво. Турска је Русији објавила рат 13. августа 1787. године, а Аустрија је као руска савезница одлагала тај тренутак и  објавила рат Турској тек пет месеци касније, 9. фебруара 1788. године. Одмах првог дана рата Коча Анђелковић је са својом четом, где је био стациониран у Ковину,  прешао Дунав и на препад заузео Смедерево. Потом је у брзом нападу освојио Пожаревац, и одмах се потом устремио и на Хасан Пашину Паланку (Смедеревску Паланку). Убрзо је пала и Баточина и Багрдан, а потом и Крагујевац, одакле је Коча протерао Турке. Брзи војнички успеси Коче Анђелковића позитивно су одјекнули у поморавском народу, па његова чета нараста на 500 добровољаца, а углед и ауторитет Коче Анђелковића растао је великом брзином у србском народу. За веома кратко време добровољци  Коче Анђелковића освајају турске градове-упоришта широм Србије. На западу Србије Алекса Ненадовић је ослободио Ваљевски крај и избио на Западну Мораву до Чачка. У источној Србији добровољачки одред Брановачког ослободио је крајеве у правцу Пореча, Брзе Паланке, Кладова, Неготина и око Тимока. Народ  из Хомоља предводио је Марјан Јовановић и успешно је контролисао простор од Пожаревца до Ћуприје. Радич Петрович са својим србским добровољцима је деловао у околини Београда. Уз велико и неизбежно учешће србских добровољаца, који су носили главни терет у свим бојевима, аустријска војска улази у Шабац 16. априла. Мр Добривоје Јовановић у свом делу „Кочина крајина“ дао је, према нашем мишљењу, за сада најрелевантније  податке о овом изузетном историјском догађају, па ћемо у неколико наврата цитирати неке делове из његовог списа:
       „После освајања Шапца, царска војска се изненада повукла... и  вратила на територију Аустрије, а даље ратовање препустила Михаљевићевом фрајкору и другим добровољачким одредима. Њихов задатак био је да узнемиравају Турке око Београда, да онемогуће њихово снабдевање и да је што је могуће више очисте целу област између Мораве и Дрине од Турака. Од маја до септембра фрајкорске чете Радича Петровића и Петра Новаковића потукле су Турке код Железника, Сремчице, Моштанице и Остружнице, побивши велики број војника и запленивши велике количине хране и ратног материјала. За то време остатак фрајкора под командом Михаљевића успешно је очистио северозападну Србију од Турака.
      Поред Михаљевићевог фрајкора, у току 1788. године, од Мораве доДрине, четовале су и неке мање групе устаника које су водили свештеници.
Осим њих, у појединим нахијама борбу су водиле и хајдучке чете. И сам Карађорђе, који се од фрајкора одвојио после освајања Шапца, самостално је водио чету од 30 до 100 хајдука са којима је нападао Турке око Крушевца, Алексинца, Новог Пазара, Сјенице. Захваљујући успешном ратовању
Михаљевићевог фрајкора и устаничко-хајдучких чета сви Турци из северозападне Србије били су протерани. (Мр Добривоје Јовановић – Кочина крајина, стр. 20)

ОСЛОБОЂЕЊЕ ПАРАЋИНА И ОКОЛИНЕ
У КОЧИНОЈ КРАЈИНИ

      Већ смо напред рекли да је ћупријски крај у првој србској револуцији званој Кочина крајина контролисао фрајкор добровољаца под командом Марјана Јовановића. Параћин и околна села, односно параћинска нахија ослобођена је крајем 1789. године. Том приликом Турци су напустили утврђење у Параћину и повукли се према Нишу. Капетан Влајко Стојковић заузео је Параћин, потом Алексинац, а затим гонећи Турке према југу освојио и Ниш.
      Овако брзу победу над Турцима никад нису остварили ни Аустријанци у 16, 17. и 18. веку. На жалост, овај подвиг капетана Влајка Стојковића више се нигде не истиче, ни у једном уџбенику историје нити приручнику из србске повести. Ако знамо да је фелдмаршал Лаудон освојио Студеницу и Рашку тек идуће 1890. годие, онда нам постаје јасније колико је била величанствена победа Срба у првој европској револуцији модернога доба.
      Капетану Влајку Стојковићу придружили су се добровољци из Параћина, Лебине, Стриже, Сикирице, Лешја, Својнова, као и борци из ражањског и алексиначког краја. Одушевљење поморавског народа било је огромно. Сазнање да турска царевина више није тако моћна, још више је подстицало веру Мораваца у коначно ослобођење. Параћин је  дакле био ослобођен турске власти 1789. године, пре него што су аустријске трупе под командом фелдмаршала Лаудона, стигле коначно у Србију, када је она готово сва била ослобођена.
     Капетан Влајко Стојковић као да је избрисан из историје и народног сећања, више га нико не спомиње, иако он то не заслужује. Јунак који је учествовао у свим важнијим биткама прве србске револуције – тзв. Кочине крајине, ратник који је  ослободио територију Србије од Параћина до Ниша, истеравши Турке из свих успутних утврђења, заслужује да буде споменут у србској повесници, да макар једна улица у Параћину понесе његово име.
     Капетан Влајко Стојковић је највероватније био жарковачки кнез. „Остала је запамћена битка у којој је одред „фрајкора“ под вођством капетана Радича Петровића и Влајка Стојковића разбио Турке код Кучук-Хусеинове воденице, у близини Железника, где су Срби посекли 40 турских глава“. (Извор: Википедија)
     Из мемоара Матије Ненадовића сазнајемо нешто више о капетану Влајку Стојковићу, као веома храбром борцу, који је целу ноћ држао београдску капију отворену да у њу уђе аустријска војска, према претходном договору, али она није смела, као што смо већ помињали у претходном напису.
     „То је било уз наш божићњи пост (1787. године). У исто време били су спремили Немци две пуне лађе војника, да ударе на доњи град и да уђу на Су-капију. Пре тога уговори с њима Јован Чардаклија, и Ђикић, и Влајко [Стојковић] Београци, да им капије отворе. Они су били млоге градске топове ексерима затворили, кључеве друге од капије начинили и Су-капију целу ноћ уочи Воведенија отворену држали и на војску ћесарову чекали; но војска не дође, али заиста били су се навезли у Земуну, но не извезу се на Су-капију него поред града низ Дунав оду и изиђу на Борчу, изговарајући се после да нису могли од магле погодити Су-капију, али по свој прилици они су се бојали какве преваре и нису смели. Чардаклија и Ђикић и Влајко некако побегну, но неколико од њи’овог друштва Турци у’вате, па су им све од луча цепке под нокте ударали, док и’ с тим мукама нису поморили.” (Мемоари проте Матије Ненадовића).
    Турску извидницу из Ниша пресрео је код Сталаћа капетан Влајко Стојковић, са својим добровољцима и потукао је до ногу. То му је отворило пут за даље победе према нишкој тврђави и ослобађање Србије од Турака.
   Нажалост, савремени историографи потпуно заборављају капетана Влајка Стојковића и моравске добровољце у Кочиној крајини која је имала границу на линији Ниш – Студеница – Краљево – Чачак – Сава – Дунав - Источна Србија.
      Овакав успех на бојном пољу није достигао ни Карађорђе за деветогодишњег рата против Турака, који Леополд Ранке назива србском револуцијом. Не умањујући овим ни за јоту  значај Карађорђеве – друге србске револуције желимо да истакнемо још већу србску револуцију коју је водио Моравац Коча Анђелковић, а која је предходила Француској револуцији.

БРУКА СРБСКИХ ЗВАНИЧНИХ ИСТОРИЧАРА

Ову величанствену победу моравских добровољаца из околине Параћина и Ћуприје званични српски историчари Владимир Ћоровић и Станоје Станојевић нигде не спомињу у својим књигама. Напротив, свуда где могу умањују значај Кочине крајине - прве европске револуције модерног доба. У самопорицању и понижавању српске историје иду толико далеко да то њихово унижење српства, данас са овог историјског аспекта, делује као њихова велика брука. И не само у описивању Кочине крајине.
   Тако на пример Станоје Станојевић већ у првој реченици тврди:“Али се тај рат (прозван Кочина крајина) у главном, млитаво водио, особито с тога, што савезници нису имали један у другога поверења, па се сваки бојао да у рату не ангажује сувише своју снагу“. (Станоје Станојевић “Историја српскога народа“, треће издање поправљено, Београд, 1926). А суштина аустријског кобајаги савезништва била је, као и увек у свим претходним савезима, да Срби прво изгину што више, а онда да се преостали живаљ у што већем броју насели на левој обали Саве и Дунава, како би чували бечку монархију.
  И Владимир Ћоровић пише, до душе опширније од Станојевића о Кочиној крајини, али и он заузима ниподаштавајући став према Кочи Анђелковићу, представљајући га као срећног авантуристу: “Он је то једно време вршио са доста среће, ... Било је незадовољство и са Кочом, који је оптуживан да је самовољан и да неправедно дели плен.“ (Владимир Ћоровић “Историја Срба“ друго издање, Бигз, Београд, стр. 507). Аустријанци нису давали помоћ Кочи јер су чекали да Руси на себе привуку главнину турске војске, па су Србе препустили без помоћи.
   Али једну од највећих бесмислица о Кочиној крајини изрекао је Вук Стефановић Караџић: „Тек од Кочине крајине Срби знају ратовати“!!!?
   Познато је да Вук није добро познавао дубљу србску историју, што се и види из ове реченице, али да баш толико није знао повест свога народа, делује просто  запрепашћујуће. Немцу Леополду Ранкеу углавном је диктирао догађаје из Првог србског устанка, чији је био сведок, и Ранке је тај устанак оквалификовао као – Србску револуцију, а не Кочину крајину која и јесте била прва европска револуција у модерној историји. То је чињеница, непобитан податак, који Европа не може да „преболи“ ни данас, јер забога, како Срби, сељачки народ, без тада уцртаних граница, без државе, без регуларне војске, могу први да изведу револуцију?
   А Срби су одувек знали ратовати, поштовани Вуче! Поред историје Вук није познавао довољно чак ни географију централне Србије, у коју никада није сишао ни до Чегра, иако је Карађорђе са моравским и србским устаницима већ био ослободио све те крајеве. А народно усмено стваралаштво матице србства, народа великоморавске и јужноморавске долине, остало је незабележено, захваљујући Вуковој незаинтересованости или неком другом, можда јачем разлогу.  
ЗАКЉУЧАК

      О Кочиној крајини тек ће се писати нове странице, нових генерација аутора, који неће бити оптерећени идеолошко-политичким предрасудама о Србима, а на основу ових историјских чињеница, после свега реченог, остају нам јасни закључци: Срби су први у модерној историји Европе подигли револуцију и уздрмали поредак неколиких царстава и променили токове модерне историје. Србска револуција названа Кочина крајина има у својој садржини неколико битних, суштинских слојева: Прво – то је била борба за ослобођење из турскога ропства, друго – свргавање турског феудалног уређења и борба за самоуправу, треће - васкрсавање нове србске државе и четврто- навиђено јунаштво и смелост Срба и Мораваца да са неколико фрајкора нападну турску империју и нанесу јој озбиљне ударце, од којих се наредне деценије и по није опоравила.
     Србска револуција, изведене пре Француске, била је уперена против злог  вишевековног непријатеља и тлачитеља, а не против свог народа. Прва европска револуција (1887-1891) изведена у Србији под командом Коче Анђелковића, изазвала је код владара и суверена тадашње Европе  страх и завист. Страх – јер се у Србији догодио велики друштвени потрес, који је уздрмао застарелу и овешталу Европу, а завист – како је било могуће да се то догоди баш у Србији, поробљеној, неписменој, и на географским картама тадашње Европе непостојећој држави. Страх и завист, омраза према Србима, пренела се и на најумније људе тадашње европске елите, па се преноси и на каснија покољења. Знамо да су Хегел, Маркс и Енгелс у 19. веку имали изузетно негативно мишљење о Србима и Србији, које се по свој прилици пренело и на 20. век, што нам историјски догађаји и потврђују, па и на започети  21. век.
      Суревњивост и мржња према Србима најјасније се видела у одлукама Свиштовског мира, по коме је ослобођена Србија, па изненада и неочекивано  предата од стране Аустријанаца опет Турцима, да би од турске освете наново страдала и поново кренуле сеобе србског народа у Војводину. Свиштовским миром Србија није добила ништа – апсолутно ништа. Амнестија о којој говори Владимир Ћоровић била је „мртво“ слово на папиру, као што је случај са „извесном самоуправом“. Сви ратови Аустрије са Турцима су се неславно завршавали по бечку царевину, а највећа жртва су увек били Срби и србски добровољци, како у свим претходним ратовима Турске и Аустрије, тако и у „Кочиној крајини“. Швабе би се увек повлачиле, а сиротиња раја би бежала у збегове или у Преко, остављајући своју земљу. На њој су остајали само мртви, несахрањени борци, немоћни старци, попаљена села и селишта... И у великој србској револуцији познатој као Кочина крајина догодио се исти сценарио. Када је фелдмаршал Лаудан (Србин пореклом) већ би стигао до Рашке области и Студенице, изненада му стиже наређење да се хитно повлачи назад у Аустрију, и то баш у тренутку када је велика победа Срба и Аустријанаца за ослобођење Србије била приведена  скоро до краја. Аустрији никада у историји није одговарало да Србија буде слободна и независна, и да представља значајан војни фактор на Балкану. То ће и наредни догађаји почетком 20. века (1914) показати, када је Аустрија сломила своја зубала о србске цеви, да би коначно 1918. била растурена њена царевина и подељена на неколико независних држава. Повлачење бечке војске из већ скоро ослобођене Србије, србски историчари, пронемачке оријентације,  „правдају“ изненадном  смрћу цара Јосифа Другог, избијањем Француске револуције (1789) и другим мање битним разлозима. Истовремено ти исти србски „историчари“ величанствен подухват Срба и Мораваца, прву европску револуцију у модерној историји умањују и одузимају јој историјски и друштвени значај, своде је на локални устанак и називају га само „Кочином крајином“, што у односу на ослобођену територију Србије и укупан историјски учинак и значај, делује чак подсмешљиво или пежоративно. Оваквим односом према сопственом народу и његовој борби, наши „историчари“ правдају Аустрију и Беч, скривају њен издајнички и десктрутиван однос према Србији и Србима. Ни један историчар се није усудио да пише о издаји Аустрије као савезника Србије у многим ратовима, о аустријској подмуклој политици, о њеним ускогрудим интересима, о бездушном односу према србском народу и његовим жртвама за рачун бечке царевине... А истина је и то да су Срби, са Кочом Анђелковићем на челу, за непуне две године освојили и повратили готово целокупну територију коју је Аустрија са свом својом регуларном војском добила тек „за зеленим столом“ на мировним преговорима са Турцима у Пожаревцу 1718. године. А Моравци и Срби су ослободили за много мање времена Поморавље, Западну Србију, Источну Србију, Северну Србију... Оно што нису  могле регуларне аустријске чете и батаљони, успели су добровољци из долине Велике Мораве, око Јагодине, Ћуприје и Параћина, Пожаревца, Кучева, Браничева и Хомоља, Ваљевског краја, затим добрововољци из долине Западне Мораве, Крушевца, Краљева, Ибра, Мојсиња... Нека им је вечна слава и хвала!
(Напомена: придев србски пишемо словом б као што је и Вук Караџић чинио, јер ми нисмо Српи већ Срби)

Мирослав Димитријевић

Нема коментара:

ЗАПИСИ О ШОЛЕТУ

РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ

РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ
веза Цариградским друмом