Translate

Edition SECTIO CAESAREA - Едиција ЦАРСКИ РЕЗ

У једном од књижевних часописа Едиције ЗАВЕТИНЕ, Посебној породичној заветини, постоји стална рубрика, која је, у ствари, мост између српске и светске књижевности, али и успомена на једног лутајућег Србина, који је у Француској, где је завршио свој живот, покренуо библиотеку библиофилских издања, са намером да у њој објављује преводе књига српских песника на француски, или на неки други страни језик, и преводе светских песника на српски. Од споменуте племените идеје Лутајућег Србина до њеног остварења испречило се много тога, пре свега - судбина (смрт), можда и Бог? Захваљујући Коме велике, дивне и амбициозне замисли не пропадају никад. Тако да је овај Agregat Сазвежђа Заветина израз не само пијетета, већ и н е и з м е р н о с т и - нечег што личи на чудо, ризницу драгоцености...

четвртак, 2. јул 2026.

САНДАЛЕ / Бела Тукадруз

 САНДАЛЕ / Бела Тукадруз

 
Беле, пластичне, у старој - старој нахтказни.
Уз само две магнетофонске врпце (а где су остале,
јер је ту било још двадесетак, ко их  је здипио
Минулих година?).

Нечастиви?

Женске, наравно.

Кад су ми телефонирали,
Никад то нећу заборавити,
Улетео сам у први такси
И  рекао возачу да вози
До зграде у којој смо становали тада
(Средином осамдесетих минулог века)

Брзо смо стигли, пружио сам  таксисти новчаницу
И полетео иза зграде
И крај локве крви на бетону
Био је само пар сандала
И страва, мајко моја.

Слично осећање
Ме обузело
20.јуна ове године
Негде после шест предвече пред олују
На Првој хируршкој
Док сам држао у руци
Руку моје друге животне сапутнице
Осећајући како  је губим за сва времена.

Данас пада њен рођендан,
А кроз пет или десет година,
Кад будем држао  неки рам са сликама
Или док пијем кафу из шоље
Коју је Ш.  купила,
Спомињаће се чешће
„судбина, проклета“,
Не рођендан, не срећа
И  лепи дани, ни путовања
Јужном Србијом уздуж и попреко,
Само ћутање, грозно и неизрециво,
Као и ове сандале моје прве жене,
Које је у нахтказну склонила и чувала
Моја покојна мајка.

Као трули пањеви стоји заборав.

 

Удаљен сам од тог пара сандала

Скоро тридесет година!

Обе моје жене
Спојило је нешто тако различито а страшно.
Неописива стварност и  замореност.Болест.

Сви ми пружају руку и сви се смеше,
Мртве колеге у сновима,
Али не и преци и   потомци,
Чак не више ни она кафкијанска несрећа
Непрекидног започињања...

Чистећи прашину и паучину
По собама у којима нико не живи
Од мајчине смрти (четрнаест година скоро!)
Правим гомилу  коју ћу однети иза куће
Где палимо боклук, пластику и ситне
Ствари које су надживеле своје сопственике,
И запалити све то што се накупило,
Гледајући како пламен преображава
Материју у пепео.

Надајући се да ће исти пламен преображења
Временом  преобразити и моје биће...
    7. Јул  2016. У  Мишљеновцу (Звижд)


 

 




 

четвртак, 26. децембар 2024.

ПОДСЕТНИК

 

 

🇷🇺Превод данашње објаве Рамзана Кадирова🇷🇺

                                                                                                                               ОВО ТРЕБА ДА ЗНАТЕ!


Чињенице историје сведоче да 1941. године није само Немачка напала СССР. Напао је и остатак Европе, са изузетком Срба и Грка.
Отишли   су у СССР - шпанске дивизије и француске легије, армије Италије, Румунија, Мађарска, Финска, делови Чехословачке, Хрватске итд.
Дакле на Брестску тврђаву су  јуришали Аустријанци, а на Севастопољ – 🇷🇴Румуни и 🇮🇹Италијани.
Чак је и 🇦🇱Албанија послала СС дивизију Скендербеј да се бори у СССР.
Румуни, Мађари, 🇭🇷Хрвати, Словаци били су жељни да откину парче СССР-а.
Готово сваки други возач у Гудеријановим тенковима био је Чех. И сви чинили зверства већа  од Немаца. Мађарски казненици нису имали  заробљенe Совјетскe војнике.
Баш као у грађанском рату када су већ испоставило  да су чудовишта.
Под Лењинградом и Ржевом су починили злочине
🇳🇱Холандска СС дивизија „Северна земља“. Италијани, Шпанци, шездесет хиљаде француских добровољаца из СС дивизије „Шарл Велики“ и безбедносни и казнени одреди, Швајцарци, Фламанци,
Валонци...
Данска и Шпанија је послала своје војнике чак и без формалне објаве рата Совјетски Савезу...
Другим речима, у време напада, стално допуњавајући „губитак“, у Хитлеровој војсци било је око милион војника земље-савезника   нацистичке Немачке, чланице данашњег НАТО-а.
Остаје историјска чињеница 1943. бројчана надмоћ у људству на совјетско-немачком фронту стално је била на страни држава фашистичког блока!
Заједно борили су се против СССР-а потпуно формираног од издајника, и тачније од издајника отаџбине - литванске, летонске и естонске дивизије СС, СС дивизија „Галиција“, грузијске, туркестанске легије итд., укупно више од 400 хиљада сарадника, од којих 🇺🇦украјински  износили су 250 хиљада. Нису се сматрали ратним заробљеницима, након што су ухваћени.
Национални састав ратних заробљеника у СССР-у између 1941. и 1945. био је:
Немци - 2.389.560 људи,
јапански - 639 635,
Мађари - 513 767,
Румуни - 187 370,
Аустријанци - 156 682,
Чеси и Словаци - 129.977,
Пољаци - 60 260,
Италијани - 48 957,
Французи - 23.136,
холандски - 14 729,
Финци - 2.377, Белгијанци - 2.010,
Луксембуржани - 1.652,
Данци - 457,
Шпанци - 452,
Норвежани - 101,
Швеђани - 72.
На крају Другог светског рата, до милион и по Европљана је било у руском заробљеништву (без Немаца).
ЗАТО СЛАВИМО ДАН ПОБЕДЕ 9. МАЈ!
И ОНИ 8. МАЈ - ДАН ПОМИРЕЊА И ЖАЛОСТИ. Тугују због  свог пораза  у трајном гневу на нас!
ИМАМО РАЗЛИЧИТЕ ПРАЗНИКЕ И ПРИЛИКЕ.
И никада нећемо бити пријатељи, не ласкај себи и не гази на истo грабље изнова и изнова.
Не знам ко је аутор, али наши људи су талентовани👍 👍👍

Ту си - под руком рата.
Овде смо – у недрима света.
Будите стрпљиви, верни синови,
Не варајте се, команданти!

Потомци нам не би опростили
Издаја наше Отаџбине!!!
🇷🇺🇷🇺🇷🇺🇷🇺
Пошаљите  ДАЉЕ! ПОДРЖИТЕ РУСИЈУ!
🇷🇺🇷🇺🇷🇺🇷🇺 t.me/republikasrpska22
🪝🪝🪝🏹🏹🏹



субота, 6. јул 2024.

Уочи Ивањдана 2024.

 

На утринама изнад села Ивања (Пуста река, Јужна Србија) на Радан планини, али и по шумама више, даље, јужније, има гранита, камења које фасцинира. 

Шоле је рођена на Ивањдан 1953. На сутрашњи Ивањдан напунила би 71. годину, али нажалост  није дочекала...

Ових дана сам сређивао онај део Магазе у којем чувамо часописе, и друге ствари које сматрамо важним. И посебно, део њених бележница, роковника, у којима је, с времена на време, бележила понешто...

Сматрала је да ја то треба да прегледам и чувам. И дао сам јој реч да хоћу. И тако, узмем да прелиставам један подебљи роковник, и налетим на неке фрагменте који нису ушли у њену књигу "Манистра", коју је писала својих последњих дана лета 2016. 

Доносим неколико факсимила. Уочи сутрашњег Ивањдана, који је заветина Ивања. Данас смо били до Кучева, субота - пијачни дан; гужва; у центру вароши хрпе ивањског цвећа, и жене овдашње које плету венце и имају влашки акценат. Закрчен је улаз на Зелену пијацу ивањским цвећем. Дивна слика...

 







 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ова друга забелешка није датирана: не односи се на онај камен-жртвеник (у заглављу блога; то ми је послао њен млађи брат, који одржава кућу и остало, баш данас по повратку из К.) То је започета и наизглед недовршена прича о једном камену, прича прекинута... можда у оним бесаним ноћима када је болест јуришала на њу... Писањем се бранила од зла, прљавштина света и мрачних сила судбине... Можда је Шоле видела и тај камени жртвеник, у заглављу блога; но, никад га није споменула... 

Ивањски реку која тече кроз двориште Весинаца, на којој је одрастала описала је на време; и та река јој се враћала, поново и поново кад није могла да заспи...


..

И овај запис је остао недовршен...


Шоле је била дарована; даровит приповедач; племенито биће, божанских корена, које је усуд, судбина, прерани крај однео, отео, преотео...


Подцењивала је себе као писца, на шта указује и крај првог факсимила, где размишљајући о свом великом "искуству", пише:"сматрам да су моја деца и њихова добробит највећа вредност коју сам стекла"....

Није јој било лако у животу; писање јој је било на другом месту, у односу на читање....

.................


четвртак, 18. мај 2023.

Из "Успомена на села Јужне Србије"




Пре 14 година...( 15. март 2009.)  Свет није био, чини се, тако туробан и прљав као данас. (  Јужна Србија. + Шоле   (1953-2016) . ( Јул 2026)




понедељак, 19. децембар 2022.

Из АЛБУМА СЛИКА

 Србијом УЗДУЖ И ПОПРЕКО













Испод ИВАН КУЛЕ

Са веселим и старим пријатељима и рођацима.

3. јануар 2001.

Од села Ивања до Иван Куле, ако би се ишло пешке, има бога ми да се пође, ихахај!


петак, 18. јун 2021.

Бабље лето 2014.

Србијом уздуж и попреко: бабље лето 2014 године на релацији Београд - Радан - село Ивање - Драги Дел - Прокупље - Куршумлија - Трговиште - Врање - Ивање...

 



 

петак, 3. август 2018.

Как простые магниты золото собирают!? Я сам в шоке!!! Глаза говорили да,...

 Я не верю в это, но я верю своим глазам. Посмотрите как легко можно получить золото, я сам в шоке. Я думаю, в этом золоте присутствует какой-то дополнительно металл и оно липнет на магнит. Глаза говорили да, а разум - нет, но факты остаются фактами, это золото липнет.

четвртак, 2. август 2018.

Злато југа Србије: Нико га није нашао, али „не се знаје“

Шифра ДУКАТ
(...)


....На југу Србије постоји село које се зове Дукат. По народној причи туда су пролазили турски каравани и негде скривали дукате. Где и у колико, то је „тајна“ која се преноси с колена на колено и препричава, али за сада нико није пронашао ниједан дукат.
Због злата и сребра, надалеко позната „сребрна афера“ догодила се на југу Србије. Оптужено је двадесетак лица из земље и иностранства. Утврђено је да су у околини Владичиног Хана пронашли два ћупа сребрног новца из римског периода изузетне вредности, посебно међу нумизматичарима, али се делу тог блага изгубио сваки траг.
Славољуб Ракић, родом из црнотравског села Вељковици, припрема се да објави монографију о том месту и људима који су трагали за благом. Према предању, пронађени златни ћуп обавезно доноси несрећу, што се, вели Ракић, догодило његовом деди Симеону, који се после проналаска ћупа, ненадано разболео и умро млад.
У неким селима југа Србије дуго се негују легенде о уклетом благу. Најубедљивија је из места Златанци, недалеко од Црне Траве, где је наводно пронађен ћуп злата. Тај ћуп је, према причању, пронашао Видосав Ђикић, из махале Голоусци, који га је сакрио на другом месту. Касније, после много година, позвао је своја три сина - Десимира, Божу и Симу да га ископају и неколико месеци касније, Видосав је умро, а наредних неколико година преминула су сва три његова сина.
Потраге за златом забележене су и у власотиначким селима Тегошници, Добровишу и Свођу, а Златићево се управо зове по том драгоценом металу. Нажалост, нико у том селу није пронашао злато, али сељани са југа Србије воле да кажу: „Не се знаје.“
Да злата има на југу Србије, у то нико не сумња. У руднику олова, цинка и злата Леце, недалеко од Медвеђе, односно Лесковца, деценијама се проналазе знатне количине овог драгоценог метала, а један део, због лоше прераде, завршавао је на отпаду.
Шифра и даље „тајна“
Лето је, каже Милан Јоковић, новинар из Лесковца, враголасто време, али и доба када се често трага за тајнама. Једна од њих су ћупови препуни злата које су наводно Турци скривали у време вековног владања овим крајевима.
- Има истине у томе, али многи претерују када кажу како су открили тајну шифру за проналажење злата - каже Јоковић, који је и сам, док је био млад, покушавао да пронађе злато у врлетима општине Медвеђа, где је радио као наставник....

              = извор:  Злато југа Србије: Нико га није нашао, али „не се знаје“

*  *
Поп Мартин се заклео да га може наћи само човек који уради ову једну ствар
.........Заробљеника није било, све пратиоце каравана су убијали, да се не би сазнало где се караванима губи последњи траг. Злато су и драгоцености крили по пећинама у планини.
Причало се и да ризницу од непожељних чува необичан механизам: златна змија која би се приликом уласка ненајављеног госта активирала и непозване ударала шиљком у главу.
Поп Мартин је и конструкторе овог механизма убио да нико не би могао да ода тајну.
Годинама, дружба попа Мартина сакупила је тако много блага, па и троја кола препуна златника. Рутински, побили су све пратиоце, али не и великог, чупавог пса, који је био истрениран, па се вратио сам у Цариград. Турци видевши да нема каравана, крену за псом, који их одведе у Поганово.
Али тамо је био Велики петак и сви људи су били у цркви. Турци опколе цркву и затраже од мештана да одају склоништа хајдучке дружине. Нико ништа није рекао, јер вероватно ништа није ни знао, и Турци тако све побише.
Поп Мартин је, наравно, остао жив, наставио је да харачи Турке, а на самрти је, кажу, рекао да његово злато може наћи само онај ко је спреман да једну трећину задржи за себе, а остале две поклони (погановском) или којем другом манастиру. .....
(Телеграф.рс)

* *

.....Бројне легенде испреплићу се о закопаном благу, а чак и моћни шеф Удбе Александар Ранковић је вјеровао у легенду.
Прије доста година српски генерали Небојша Павковић и Владимир Лазаревић под Шупљим каменом тражили су хајдучко злато.
Скривено благо ствар је бајковита, а потрага за њим везује се за људе лаковјерне, фантазисте и занесењаке.
Али нису начелник главног стожера и заповједник Треће армије били први високи званичници који су се у такве авантуре упуштали.
Удбини архиви чувају историјске акције "Морава" с краја 1965. и из прве половине идуће године, кад су оперативци чешљали Овчарско-кабларску клисуру. Најкраће речено, тражили су злато које су Енглези из ризнице Краљевине Југославије слали четницима припадник британске обавјештајне службе СОЕ Wиллиам Билл Худсон, придружен Дражи Михајловићу у јесен 1941. године, присвојио је за себе и сакрио на неколико мјеста у западној Србији.
Ствар је послије рата изашла на видјело, Сундаy Тимес је вриједност проневјереног злата процијенио на 3.000.000 долара, а Александар Ранковић, свемоћни шеф Удбе, покреће тајну акцију "Морава" како би нашао дио Худсоновог злата....
           ( Злато четника Драже... )

*   *

....ЗА­БО­РА­ВЛјЕН И НЕ­ЗА­ШТИ­ЋЕН- ЗЛА­ТА је за­бо­ра­вљен ло­ка­ли­тет у са­вре­ме­ној срп­ској ар­хе­о­ло­ги­ји а исто та­ко у слу­жби за­шти­те спо­ме­ни­ка кул­ту­ре с об­зи­ром да до да­на­шњег да­на ни­је про­гла­ше­на за спо­ме­ник кул­ту­ре за­шти­ћен за­ко­ном. А још пре 100 го­ди­на је ушла у струч­ну ли­те­ра­ту­ру и то пр­во у ино­стран­ству јер Еванс је пи­сао на ен­гле­ском, а Ка­ниц на не­мач­ком, а ка­сни­је и код нас - ка­же нам Ми­лин­ко­вић.Да ли је икад код нас не­ко ис­ко­па­вао тај ло­ка­ли­тет? - Ни­кад. У око­ли­ни су вр­ше­на број­на и ду­го­трај­на ис­тра­жи­ва­ња као ре­ци­мо на Ца­ри­чи­ном гра­ду, Бре­го­ви­ни...За­што Вас то­ли­ко ин­три­ги­ра Зла­та?- Већ одав­но у струч­ној ли­те­ра­ту­ри тра­ју ди­ску­си­је, по­не­кад и по­ле­ми­ке око то­га где се за­пра­во на­ла­зе оста­ци гра­да Пр­ве Ју­сти­ни­ја­не (Ју­сти­ни­ја­на При­ма) ко­ји је цар Ју­сти­ни­јан по­ди­гао у свом за­ви­ча­ју, ко­ји се да­нас углав­ном иден­ти­фи­ку­је са ју­жном Ср­би­јом. Нај­ве­ћи број ис­тра­жи­ва­ча упра­во у тај ре­ги­он сме­шта Ју­сти­ни­ја­ну При­му. Ако је то та­ко он­да мо­ра­мо де­таљ­но по­гле­да­ти шта на том под­руч­ју има­мо од утвр­ђе­ња из ше­стог ве­ка.Ве­ћи­на сма­тра да је Ца­ри­чин град - Ју­сти­ни­ја­на при­ма?- По сво­јим свој­стви­ма Ца­ри­чин град, ко­ји се от­ко­па­ва од 1912. го­ди­на, и од­го­ва­ра та­квим прет­по­став­ка­ма. По зда­њи­ма, цр­ква­ма, тр­го­ви­ма. Али, по­што зна­мо да је Ју­сти­ни­ја­на при­ма нов град - као што је то у но­ви­јој исто­ри­ји Но­ви Бе­о­град - ни на Ца­ри­чи­ном гра­ду не­ма ста­ри­јих сло­је­ва.Ипак, де­фи­ни­тив­ног до­ка­за не­ма, као у Гам­зи­гра­ду за Фе­ликс Ро­му­ли­ја­ну?- Не­ма. За­то је мо­ја на­ме­ра би­ла да на Зла­ти по­ста­вим је­дан број проб­них ис­ко­пи­на ко­ји би по­сле ис­тра­жи­ва­ња од­мах би­ле и за­тр­па­не. Ако би се по­ка­за­ло да ис­под ра­но­ви­зан­тиј­ског сло­ја по­сто­ји ка­сно­рим­ски или рим­ски слој он­да би, сле­де­ћи исто­риј­ске из­во­ре, от­па­ла мо­гућ­ност да је Зла­та Ју­сти­ни­ја­на При­ма. Ти­ме би се по­сред­но до­био сна­жан ин­ди­ка­тор да је Ца­ри­чин град Ју­сти­ни­ја­на.


(  "Зла­та" за­бра­њен град! Са­во ПО­ПО­ВИЋ | 19. октобар 2005. 18:19 |Пре­се­дан у исто­ри­ји срп­ске ар­хе­о­ло­ги­је. Иако су обез­бе­ђе­на сред­ства, Ми­ни­стар­ство кул­ту­ре за­бра­ни­ло ис­тра­жи­ва­ње из­у­зет­но зна­чај­ног ар­хе­о­ло­шког ло­ка­ли­те­та код Про­ку­пља....)  

        *  *
ПОЧЕЛО ОТКОПАВАЊЕ РАНОВИЗАНТИЈСКОГ ГРАДА КОД СЕЛА ЗЛАТЕ (2013)
....Проф. Милинковић је са сарадницима управо завршио те прве радове. Он нам је рекао да су урађене четири сонде, на све четири стране комплекса, који обухвата око 15 хектара, на месту званом Златско кале. Том приликом откривени су на два места зидови бедема импозантних размера. На јужној страни је нађена капија, а на сверној зид, који је вероватно био висок и преко 10 метара. Бедеми су грађени опеком на широким темељима и са веома чврстим везивом, тако да делују много солидније од оних у Царичином граду.
-Овим се потврђује да је реч о великом граду, можда сличном оном у Царичином граду, који је градио Јустијан Први, и који је по њему и назван – Јустинијана прима. За то, наравно, има доста доказа, али не искључује се могућност да је овај град у Злати, који је из истог периода, и на само 14 километара од Царичиног града, можда био и већи. Тим пре што је овде изграђена и брана за језеро одакле се град снабдевао водом. Она је зидана, такође, опеком и невероватних је размера: 100 метара дужине, висине 6,15 и дебљине 4,40. На врху овог брда су и остаци цркве са богатим мозаицима. Сателитски снимак показује да скоро цео овај простор пресецају две улице на чијој раскрници је велики трг. Дакле, на путу смо да откријемо други највећи град на тлу Србије из рановизантијског периода – закључио је проф. Милинковић.
Он је указао на велики истроријски значај откривања града на Златском калу, али и на сасвим реалне могућности организованог туризма у овом, иначе, сиромашном крају Пусте реке. Овде, наиме, постоји изузетна природа, богата шумама Пасјаче, Видојевице и Кукавице. Постоје и добри путеви као и близина градова Бојника, Лебана, Лесковца, Прокупља и Ниша. Већ се око Златског језера зачео и сеоски туризам. Ако се настави са откривањем Златског града, његових улица, цркве, па очисте прилази брани старој преко 15 векова – биће много и научника и радозналих туриста из целога света који ће долазити овамо да виде остатке једне цивилизације, којој је дао печат византијски цар Јустинијан, познат као велики градитељ, који је, уосталом, најлепше грађевине оставио баш у овом крају.....  - Текст и фото Драган Борисављевић
      (ПОЧЕЛО ОТКОПАВАЊЕ РАНОВИЗАНТИЈСКОГ ГРАДА КОД СЕЛА ЗЛАТЕ )

* * *

       (Трагом гласина да је пре неколико дана у селу Злата ископана велика количина злата, изнад бране Јустинијанове. Прича се да су се проналазачи посвађали око пделе плена и пријавили... итд. Ко зна нешто, више, о овоме нека нам се јави...)

ЗАПИСИ О ШОЛЕТУ

РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ

РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ
веза Цариградским друмом