САНДАЛЕ / Бела Тукадруз
јер је ту било још двадесетак, ко их је здипио
Нечастиви?
Као трули пањеви стоји заборав.
Удаљен сам од тог пара сандала
САНДАЛЕ / Бела Тукадруз
Као трули пањеви стоји заборав.
Удаљен сам од тог пара сандала
🇷🇺Превод данашње објаве Рамзана Кадирова🇷🇺
ОВО ТРЕБА ДА ЗНАТЕ!
Чињенице историје сведоче да 1941. године није само Немачка напала СССР. Напао је и остатак Европе, са изузетком Срба и Грка.
Отишли су у СССР - шпанске дивизије и француске легије, армије Италије, Румунија, Мађарска, Финска, делови Чехословачке, Хрватске итд.
Дакле на Брестску тврђаву су јуришали Аустријанци, а на Севастопољ – 🇷🇴Румуни и 🇮🇹Италијани.
Чак је и 🇦🇱Албанија послала СС дивизију Скендербеј да се бори у СССР.
Румуни, Мађари, 🇭🇷Хрвати, Словаци били су жељни да откину парче СССР-а.
Готово сваки други возач у Гудеријановим тенковима био је Чех. И сви чинили зверства већа од Немаца. Мађарски казненици нису имали заробљенe Совјетскe војнике.
Баш као у грађанском рату када су већ испоставило да су чудовишта.
Под Лењинградом и Ржевом су починили злочине
🇳🇱Холандска СС дивизија „Северна земља“. Италијани, Шпанци, шездесет хиљаде француских добровољаца из СС дивизије „Шарл Велики“ и безбедносни и казнени одреди, Швајцарци, Фламанци,
Валонци...
Данска и Шпанија је послала своје војнике чак и без формалне објаве рата Совјетски Савезу...
Другим речима, у време напада, стално допуњавајући „губитак“, у Хитлеровој војсци било је око милион војника земље-савезника нацистичке Немачке, чланице данашњег НАТО-а.
Остаје историјска чињеница 1943. бројчана надмоћ у људству на совјетско-немачком фронту стално је била на страни држава фашистичког блока!
Заједно борили су се против СССР-а потпуно формираног од издајника, и тачније од издајника отаџбине - литванске, летонске и естонске дивизије СС, СС дивизија „Галиција“, грузијске, туркестанске легије итд., укупно више од 400 хиљада сарадника, од којих 🇺🇦украјински износили су 250 хиљада. Нису се сматрали ратним заробљеницима, након што су ухваћени.
Национални састав ратних заробљеника у СССР-у између 1941. и 1945. био је:
Немци - 2.389.560 људи,
јапански - 639 635,
Мађари - 513 767,
Румуни - 187 370,
Аустријанци - 156 682,
Чеси и Словаци - 129.977,
Пољаци - 60 260,
Италијани - 48 957,
Французи - 23.136,
холандски - 14 729,
Финци - 2.377, Белгијанци - 2.010,
Луксембуржани - 1.652,
Данци - 457,
Шпанци - 452,
Норвежани - 101,
Швеђани - 72.
На крају Другог светског рата, до милион и по Европљана је било у руском заробљеништву (без Немаца).
ЗАТО СЛАВИМО ДАН ПОБЕДЕ 9. МАЈ!
И ОНИ 8. МАЈ - ДАН ПОМИРЕЊА И ЖАЛОСТИ. Тугују због свог пораза у трајном гневу на нас!
ИМАМО РАЗЛИЧИТЕ ПРАЗНИКЕ И ПРИЛИКЕ.
И никада нећемо бити пријатељи, не ласкај себи и не гази на истo грабље изнова и изнова.
Не знам ко је аутор, али наши људи су талентовани👍 👍👍
Ту си - под руком рата.
Овде смо – у недрима света.
Будите стрпљиви, верни синови,
Не варајте се, команданти!
Потомци нам не би опростили
Издаја наше Отаџбине!!!
🇷🇺🇷🇺🇷🇺🇷🇺
Пошаљите ДАЉЕ! ПОДРЖИТЕ РУСИЈУ!
🇷🇺🇷🇺🇷🇺🇷🇺 t.me/republikasrpska22
🪝🪝🪝🏹🏹🏹
На утринама изнад села Ивања (Пуста река, Јужна Србија) на Радан планини, али и по шумама више, даље, јужније, има гранита, камења које фасцинира.
Шоле је рођена на Ивањдан 1953. На сутрашњи Ивањдан напунила би 71. годину, али нажалост није дочекала...
Ових дана сам сређивао онај део Магазе у којем чувамо часописе, и друге ствари које сматрамо важним. И посебно, део њених бележница, роковника, у којима је, с времена на време, бележила понешто...
Сматрала је да ја то треба да прегледам и чувам. И дао сам јој реч да хоћу. И тако, узмем да прелиставам један подебљи роковник, и налетим на неке фрагменте који нису ушли у њену књигу "Манистра", коју је писала својих последњих дана лета 2016.
Доносим неколико факсимила. Уочи сутрашњег Ивањдана, који је заветина Ивања. Данас смо били до Кучева, субота - пијачни дан; гужва; у центру вароши хрпе ивањског цвећа, и жене овдашње које плету венце и имају влашки акценат. Закрчен је улаз на Зелену пијацу ивањским цвећем. Дивна слика...
Ова друга забелешка није датирана: не односи се на онај камен-жртвеник (у заглављу блога; то ми је послао њен млађи брат, који одржава кућу и остало, баш данас по повратку из К.) То је започета и наизглед недовршена прича о једном камену, прича прекинута... можда у оним бесаним ноћима када је болест јуришала на њу... Писањем се бранила од зла, прљавштина света и мрачних сила судбине... Можда је Шоле видела и тај камени жртвеник, у заглављу блога; но, никад га није споменула...
Ивањски реку која тече кроз двориште Весинаца, на којој је одрастала описала је на време; и та река јој се враћала, поново и поново кад није могла да заспи...
..
И овај запис је остао недовршен...
Шоле је била дарована; даровит приповедач; племенито биће, божанских корена, које је усуд, судбина, прерани крај однео, отео, преотео...
Подцењивала је себе као писца, на шта указује и крај првог факсимила, где размишљајући о свом великом "искуству", пише:"сматрам да су моја деца и њихова добробит највећа вредност коју сам стекла"....
Није јој било лако у животу; писање јој је било на другом месту, у односу на читање....
.................
Пре 14 година...( 15. март 2009.) Свет није био, чини се, тако туробан и прљав као данас. ( Јужна Србија. + Шоле (1953-2016) . ( Јул 2026)
Србијом УЗДУЖ И ПОПРЕКО
Испод ИВАН КУЛЕ
Са веселим и старим пријатељима и рођацима.
3. јануар 2001.
Од села Ивања до Иван Куле, ако би се ишло пешке, има бога ми да се пође, ихахај!
Србијом уздуж и попреко: бабље лето 2014 године на релацији Београд - Радан - село Ивање - Драги Дел - Прокупље - Куршумлија - Трговиште - Врање - Ивање...
....На југу Србије постоји село које се зове Дукат. По народној причи туда су пролазили турски каравани и негде скривали дукате. Где и у колико, то је „тајна“ која се преноси с колена на колено и препричава, али за сада нико није пронашао ниједан дукат.
Због злата и сребра, надалеко позната „сребрна афера“ догодила се на југу Србије. Оптужено је двадесетак лица из земље и иностранства. Утврђено је да су у околини Владичиног Хана пронашли два ћупа сребрног новца из римског периода изузетне вредности, посебно међу нумизматичарима, али се делу тог блага изгубио сваки траг.
Славољуб Ракић, родом из црнотравског села Вељковици, припрема се да објави монографију о том месту и људима који су трагали за благом. Према предању, пронађени златни ћуп обавезно доноси несрећу, што се, вели Ракић, догодило његовом деди Симеону, који се после проналаска ћупа, ненадано разболео и умро млад.
У неким селима југа Србије дуго се негују легенде о уклетом благу. Најубедљивија је из места Златанци, недалеко од Црне Траве, где је наводно пронађен ћуп злата. Тај ћуп је, према причању, пронашао Видосав Ђикић, из махале Голоусци, који га је сакрио на другом месту. Касније, после много година, позвао је своја три сина - Десимира, Божу и Симу да га ископају и неколико месеци касније, Видосав је умро, а наредних неколико година преминула су сва три његова сина.
Потраге за златом забележене су и у власотиначким селима Тегошници, Добровишу и Свођу, а Златићево се управо зове по том драгоценом металу. Нажалост, нико у том селу није пронашао злато, али сељани са југа Србије воле да кажу: „Не се знаје.“
Да злата има на југу Србије, у то нико не сумња. У руднику олова, цинка и злата Леце, недалеко од Медвеђе, односно Лесковца, деценијама се проналазе знатне количине овог драгоценог метала, а један део, због лоше прераде, завршавао је на отпаду.
Шифра и даље „тајна“
Лето је, каже Милан Јоковић, новинар из Лесковца, враголасто време, али и доба када се често трага за тајнама. Једна од њих су ћупови препуни злата које су наводно Турци скривали у време вековног владања овим крајевима.
- Има истине у томе, али многи претерују када кажу како су открили тајну шифру за проналажење злата - каже Јоковић, који је и сам, док је био млад, покушавао да пронађе злато у врлетима општине Медвеђа, где је радио као наставник....
.........Заробљеника није било, све пратиоце каравана су убијали, да се не би сазнало где се караванима губи последњи траг. Злато су и драгоцености крили по пећинама у планини.(Телеграф.рс)
Причало се и да ризницу од непожељних чува необичан механизам: златна змија која би се приликом уласка ненајављеног госта активирала и непозване ударала шиљком у главу.
Поп Мартин је и конструкторе овог механизма убио да нико не би могао да ода тајну.
Годинама, дружба попа Мартина сакупила је тако много блага, па и троја кола препуна златника. Рутински, побили су све пратиоце, али не и великог, чупавог пса, који је био истрениран, па се вратио сам у Цариград. Турци видевши да нема каравана, крену за псом, који их одведе у Поганово.
Али тамо је био Велики петак и сви људи су били у цркви. Турци опколе цркву и затраже од мештана да одају склоништа хајдучке дружине. Нико ништа није рекао, јер вероватно ништа није ни знао, и Турци тако све побише.
Поп Мартин је, наравно, остао жив, наставио је да харачи Турке, а на самрти је, кажу, рекао да његово злато може наћи само онај ко је спреман да једну трећину задржи за себе, а остале две поклони (погановском) или којем другом манастиру. .....
.....Бројне легенде испреплићу се о закопаном благу, а чак и моћни шеф Удбе Александар Ранковић је вјеровао у легенду.( Злато четника Драже... )
Прије доста година српски генерали Небојша Павковић и Владимир Лазаревић под Шупљим каменом тражили су хајдучко злато.
Скривено благо ствар је бајковита, а потрага за њим везује се за људе лаковјерне, фантазисте и занесењаке.
Али нису начелник главног стожера и заповједник Треће армије били први високи званичници који су се у такве авантуре упуштали.
Удбини архиви чувају историјске акције "Морава" с краја 1965. и из прве половине идуће године, кад су оперативци чешљали Овчарско-кабларску клисуру. Најкраће речено, тражили су злато које су Енглези из ризнице Краљевине Југославије слали четницима припадник британске обавјештајне службе СОЕ Wиллиам Билл Худсон, придружен Дражи Михајловићу у јесен 1941. године, присвојио је за себе и сакрио на неколико мјеста у западној Србији.
Ствар је послије рата изашла на видјело, Сундаy Тимес је вриједност проневјереног злата процијенио на 3.000.000 долара, а Александар Ранковић, свемоћни шеф Удбе, покреће тајну акцију "Морава" како би нашао дио Худсоновог злата....
....ЗАБОРАВЛјЕН И НЕЗАШТИЋЕН- ЗЛАТА је заборављен локалитет у савременој српској археологији а исто тако у служби заштите споменика културе с обзиром да до данашњег дана није проглашена за споменик културе заштићен законом. А још пре 100 година је ушла у стручну литературу и то прво у иностранству јер Еванс је писао на енглеском, а Каниц на немачком, а касније и код нас - каже нам Милинковић.Да ли је икад код нас неко ископавао тај локалитет? - Никад. У околини су вршена бројна и дуготрајна истраживања као рецимо на Царичином граду, Бреговини...Зашто Вас толико интригира Злата?- Већ одавно у стручној литератури трају дискусије, понекад и полемике око тога где се заправо налазе остаци града Прве Јустинијане (Јустинијана Прима) који је цар Јустинијан подигао у свом завичају, који се данас углавном идентификује са јужном Србијом. Највећи број истраживача управо у тај регион смешта Јустинијану Приму. Ако је то тако онда морамо детаљно погледати шта на том подручју имамо од утврђења из шестог века.Већина сматра да је Царичин град - Јустинијана прима?- По својим својствима Царичин град, који се откопава од 1912. година, и одговара таквим претпоставкама. По здањима, црквама, трговима. Али, пошто знамо да је Јустинијана прима нов град - као што је то у новијој историји Нови Београд - ни на Царичином граду нема старијих слојева.Ипак, дефинитивног доказа нема, као у Гамзиграду за Феликс Ромулијану?- Нема. Зато је моја намера била да на Злати поставим један број пробних ископина који би после истраживања одмах биле и затрпане. Ако би се показало да испод рановизантијског слоја постоји касноримски или римски слој онда би, следећи историјске изворе, отпала могућност да је Злата Јустинијана Прима. Тиме би се посредно добио снажан индикатор да је Царичин град Јустинијана.
....Проф. Милинковић је са сарадницима управо завршио те прве радове. Он нам је рекао да су урађене четири сонде, на све четири стране комплекса, који обухвата око 15 хектара, на месту званом Златско кале. Том приликом откривени су на два места зидови бедема импозантних размера. На јужној страни је нађена капија, а на сверној зид, који је вероватно био висок и преко 10 метара. Бедеми су грађени опеком на широким темељима и са веома чврстим везивом, тако да делују много солидније од оних у Царичином граду.
-Овим се потврђује да је реч о великом граду, можда сличном оном у Царичином граду, који је градио Јустијан Први, и који је по њему и назван – Јустинијана прима. За то, наравно, има доста доказа, али не искључује се могућност да је овај град у Злати, који је из истог периода, и на само 14 километара од Царичиног града, можда био и већи. Тим пре што је овде изграђена и брана за језеро одакле се град снабдевао водом. Она је зидана, такође, опеком и невероватних је размера: 100 метара дужине, висине 6,15 и дебљине 4,40. На врху овог брда су и остаци цркве са богатим мозаицима. Сателитски снимак показује да скоро цео овај простор пресецају две улице на чијој раскрници је велики трг. Дакле, на путу смо да откријемо други највећи град на тлу Србије из рановизантијског периода – закључио је проф. Милинковић.
Он је указао на велики истроријски значај откривања града на Златском калу, али и на сасвим реалне могућности организованог туризма у овом, иначе, сиромашном крају Пусте реке. Овде, наиме, постоји изузетна природа, богата шумама Пасјаче, Видојевице и Кукавице. Постоје и добри путеви као и близина градова Бојника, Лебана, Лесковца, Прокупља и Ниша. Већ се око Златског језера зачео и сеоски туризам. Ако се настави са откривањем Златског града, његових улица, цркве, па очисте прилази брани старој преко 15 векова – биће много и научника и радозналих туриста из целога света који ће долазити овамо да виде остатке једне цивилизације, којој је дао печат византијски цар Јустинијан, познат као велики градитељ, који је, уосталом, најлепше грађевине оставио баш у овом крају..... - Текст и фото Драган Борисављевић