Translate

Edition SECTIO CAESAREA - Едиција ЦАРСКИ РЕЗ

У једном од књижевних часописа Едиције ЗАВЕТИНЕ, Посебној породичној заветини, постоји стална рубрика, која је, у ствари, мост између српске и светске књижевности, али и успомена на једног лутајућег Србина, који је у Француској, где је завршио свој живот, покренуо библиотеку библиофилских издања, са намером да у њој објављује преводе књига српских песника на француски, или на неки други страни језик, и преводе светских песника на српски. Од споменуте племените идеје Лутајућег Србина до њеног остварења испречило се много тога, пре свега - судбина (смрт), можда и Бог? Захваљујући Коме велике, дивне и амбициозне замисли не пропадају никад. Тако да је овај Agregat Сазвежђа Заветина израз не само пијетета, већ и н е и з м е р н о с т и - нечег што личи на чудо, ризницу драгоцености...

четвртак, 3. март 2016.

ТРУБЕ. ХАРМОНИКЕ.Весинци ,1

 Отпремљено је 25.02.2012.


ВЕСИНЦИ, 1

ТРУБЕ. ХАРМОНИКЕ
(Остаци рукописа, који украдоше кошмари...) ...Само Цигани умеју да нађу место у срцу, па да све одједном пукне ко кристална чаша! Волим Цигане трубаче, али и Влахе гајдаше и бандаше, јер су они мајстори, и могу да нас саставе, да саставе све те крхотине у нама! Шта Кустурица тражи по планинама Западне Србије? Шта ја тражим по планинама и манастирима српским? Живот, незабораван, вечан, усијан као гвожђе, као музика трубача? - Живот ти се само једном деси, кажу цигани трубачи. - Ви Срби почели некуд да журите. Никад не стигнеш кад некуд појуриш. Стани, бре, стани, Ибар водо! Куда журиш? Трубе неће да побегну...
(из часописа ТРЕЋА СРБИЈА, 1- 3 / 2002.стр. 5 - 10) Овај документарни филм је је сачињен од немонтираног филмског материјала фотографа Жошке, према жељи М. Соколовић (организатору "Златне свадбе" и "Сребрног рођендана", крајем августа 2010).
Продуцент др Димитрије Лукић. Уредник Ив. Лукић.
Филм је посвећен у целини сећању на све оне који су учествовали на златној свадби и сребрном рођендану, а у међувремену преминули, а пре свега, пок. певачу Пери Николићу из Лебана, познатијем као Пера "Певаљка", и пок. Николи Соколовићу...

понедељак, 25. јануар 2016.

КАКО Босна титра и трепери на опасној, танкој ивици мржње и прикривеног беснила на све српско у њој, стално потврђује једна личност нарочитог кова, која саму себе однедавно сматра првим у Бошњака: проф. др Ферид Мухић, филозоф и лингвиста из Скопља, први председник Зукорлићеве БАНУ, основане 2011. године

Ферид, први по лагању

Мирослав Јанковић, новинар | 23. јануар 2016. 12:02 

Док се у Српској свађају, Мухић пумпа мржњом душу свог народа

КАКО Босна титра и трепери на опасној, танкој ивици мржње и прикривеног беснила на све српско у њој, стално потврђује једна личност нарочитог кова, која саму себе однедавно сматра првим у Бошњака: проф. др Ферид Мухић, филозоф и лингвиста из Скопља, први председник Зукорлићеве БАНУ, основане 2011. године.
Ферид је Мухић у политичком провизорју региона јединствена особа: уплиће се у најразличитије теме - од политике и историје до језика. Арбитрира о њима крајње острашћено, лично и искључиво и при томе ни о једној јединој својој тези не износи никакве доказе, не подупире их нечијим речима или књигама, већ се искључиво и увек ослања само на сопствени утисак, који формира шибицарским обртањем познатих историјских истина.
Зачудо, има респектабилну научну биографију: дипломирао филозофију у Скопљу, докторирао филологију у Београду, фулбрајтовац и предавач на више западних и малоазијских универзитета. Зову га македонски Ниче, још је и планинар, који је у биографији навео да је за девет дана прешао 710 километара, пешачећи планинским путевима од Скопља до родних Завидовића (БиХ). Објавио је педесетак књига, имао много полемичких наступа по босанским медијима, изгледа питомо и отмено... али све то пада у воду када пусти маха својој отровној машти. Ево само неких тврдњи проф. Мухића о Босни.
До краја 19. века нико у Босни није био Србин и Хрват, већ православац и католик. Велики део босанских Срба и Хрвата су Бошњаци, који су примили хришћанство. Не постоји ниједан документ о присилном прихватању ислама на Балкану. То је увек било добровољно, и то је велики морални чин и акт храбрости, јер се ради о радикалном прекиду с дотадашњим начином живота: нема више алкохола, свињетине, ваљало је пет пута клањати на дан, постити, до 50. године бити турски војник. Турци нису терали хришћане у војску, јер се сматрало да је Божји грех силити некога да гине за бога у кога не верује. Сви у Босни морају прихватити да су Босанци, и то је тако и ту нема разговора, јер сви говоре босанским језиком. Српски и хрватски језик су само источна и западна варијанта босанског језика, који је стандардизован правописом око 200 година пре Вуковог речника. Никада не помиње, на пример, одакле воде порекло Бошњаци муслимани, већ само каже да су ту одвајкада и да су никли у Босни с првом травом.
Даље: поводом српских оспоравања и напада на босански језик, он каже да Бошњаци морају испољити гнев, а не бес: гнев је моћ, отвара очи, исправља неправду, враћа свест и самопоштовање. Треба као Енглези, када их је напао Хитлер, пролити крв, зној и сузе, али одбранити своје и нашу Босну. Република Српска је најкрвавије парче земље на планети и још има у свом имену одредницу република, то је чист државни атрибут. То треба укинути тако што се непрестано мора викати да је то геноцидна творевина, док сама, што рекао Авдо Сидран, не отпадне као сасушена краста са здравог босанског ткива.
Ферид Мухић овако говори сатима на боњачким медијима, никада не помиње ниједну књигу, не позива се на документе са именом и презименом, он блебеће и промишља машући језиком на потисак невероватне снаге комоције свога мозга. Само је једном направио изузетак: позвао се на излагање неког француског историчара Ернана из 1882. године на Сорбони, који је (наводно) рекао да се национална историја прави лажима, све док народ не почне веровати да је то истина. Тако су радили Срби, дописао је Мухић тог Француза.
Док у Републици Српској опада малтер са плафона од бесомучне вике и свађе власти и опозиције, Бошњаци овако пишу, говоре и пумпају мржњом душу свога народа. Очајан над сличним стварима, Андрић је својевремено узвикнуо: "Босну треба волети, али паметан не треба живети у њој".
Ферид, први по лагању

Захваљујући Петровићу, потомку чувене трстеничке породице са блиским рођачким везама с најстаријим Трстеничанима који вековима живе крај Западне Мораве, сачувани су стара диплома Фонда сиротних ученика Трстеничких народних школа Александра Здравковића....

Конзервирани вредни документи које је пронашао архитекта мр Василије Петровић, значајни за историју овог краја и шире. Иако је припадао тој групи, три дана пре Мајског преврата враћен је кући

МАГИСТАР Василије Петровић, познати архитекта, пронашао је прошле јесени вредне документе у архиви својих предака, али и документи других старих породица из Трстеника. Како би их спасао од пропадања, предао је музеју седам папирних сведочанстава о приватној, али и колективној историји родне вароши, а кустоси су, препознајући изузетан значај заоставштине, проследили документе на хитну конзервацију.
У музеју, где је управо враћено спасено наслеђе, откривају, за "Новости", да су документи мр Петровића изузетне вредности.
Историчарка Јелена Вукчевић, кустос музеја под окриљем Народног универзитета, каже, за "Новости", да се стари предмети чувају у депоу и да, услед природних процеса, долази до промене њихове структуре.
- Некада прибегавамо хитној конзервацији, као у овом случају. Неретко, до нас долазе материјали са озбиљним оштећењима.
Захваљујући Петровићу, потомку чувене трстеничке породице са блиским рођачким везама с најстаријим Трстеничанима који вековима живе крај Западне Мораве, сачувани су стара диплома Фонда сиротних ученика Трстеничких народних школа Александра Здравковића, уверење на месно механско право Миладина Ристића за кафану "Пролеће", документи Василија Радосављевића (диплома Трстеничке трговачко-занатлијске омладине, Албанска споменица, диплома Трстеничког певачког друштва "Бошко Југовић"), извод из књиге за упис рођених и крштених СПЦ Храма Свете Тројице Василија Петровића, као и сведочанство Трговачке школе Београдске трговачке омладине Славка Петровића.
- Већина докумената односи се на моје претке који су имали буран и значајан живот - открива, за "Новости", мр Василије Петровић. - Јавност мало зна о Александру Леки Здравковићу, иако неке улице носе његово име. Био је брат од тетке мог деде и један од скоро непознатих Аписових завереника. Међутим, три дана пре Мајског преврата 1903. године послали су га кући, да би, у случају да побуна на двору не успе, породица у Трстенику, где је био једини мушкарац, имала хранитеља.
Скица школе "Свети Сава", скица цркве, потписи оснивача удружења с почетка 20. века, јасно су се видели после конзервације.
- Захваљујући уверењу на месно механско право, што је документ који нам је такође предао мр Петровић, имамо сјајно сведочанство о богатој угоститељској култури - напомиње Јелена Вукчевић.

САЧУВАНА И ВОЈНИЧКА ПИСМА
ОСИМ Петровићевих докумената, у музеју је недавно конзервирано и пет важних сведочанстава времена: фотографије старог брачног пара Унић, писмо са Солунског фронта, писма из Берлина из 1929. године, војничка разгледница из Француске и војничка дописна карту из 1914. године. У плану је конзервација текстилне збирке.



Сачувана диплома Аписовог завереника

ЗАПИСИ О ШОЛЕТУ

РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ

РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ
веза Цариградским друмом