БЕЛА СЕНКА ВОДЕ / Игор Ремс

Лептир, лагуна,забарак, слика са Пека, 28. јун 2013. (Фотодокументација Заветине)

Препознајем Те на Ушћу
Стојиш под разгранатим храстом
Додирнути његовим челом убирамо плодове

Гледам Твоје светлоносне дланове
Прстима месиш глину Порађају се
Фигурине зачараног круга Лепенског Вира Винче
Показујеш облутак Риболику мајку
Представља врхунац једног времена 
ПраПочетак говориш Сви смо изашли из воде

Одблесак путујућих сенки вара крик сивoг стрелца

Дошлог из неког другог Неба

Река нас гледа хиљадама очију

Ожиљак на њеном лицу што оставља чамац

Водени је глас провидних душа раздвојених

Песковитом обалом 

 Где су Етруски коњаници у бронзи  питам

На крају путовања с друге стране зида
Одмарају уморне кости после боја у реинкарнацији сећања

Прилазиш и нежно ме љубиш у уво
Плануше шишарке сува трска папрат

Ватра са огледалима тмине Један лист смрти

Распечаћен плови као ми у времену певању аласа
Прошли смо ужареним дахом

Танким рубом између белих откуцаја речи које нас прате

Као дивље звери где дан губи кожу

И зелени месец крвари у поноћ  Али Ти

Волиш Небо Светлост Одблесак Винчанског писма у води

Потопљена у мени отворена рано плавиш

Пусто поље језеро слепо Задржимо у сећању

Април у Београду као неко давно прошло доба

Не ради се о болести речи о замору тромости слова
Одлазим на двомесечно путовање
Вратим ли се јављам се песмом
Чекам Те под стогодишњим стаблом
Ако се не јавим цветићу најмириснији на свету
Знај да љубим Твоје стопе златне у песку

Из најсветлијег сазвежђа

      ___________Игор Ремс из рукописа/Водени круг