NAŠI DANI

 Vladislav Petković DIS

NAŠI DANI

Ранко Живкович

18. јан. у 21:19

.

Serbia Serbia

видео запис    

Видео од Serbia Serbia

2,415 прегледа

Уочи Ивањдана 2024.

 

На утринама изнад села Ивања (Пуста река, Јужна Србија) на Радан планини, али и по шумама више, даље, јужније, има гранита, камења које фасцинира. 

Шоле је рођена на Ивањдан 1953. На сутрашњи Ивањдан напунила би 71. годину, али нажалост  није дочекала...

Ових дана сам сређивао онај део Магазе у којем чувамо часописе, и друге ствари које сматрамо важним. И посебно, део њених бележница, роковника, у којима је, с времена на време, бележила понешто...

Сматрала је да ја то треба да прегледам и чувам. И дао сам јој реч да хоћу. И тако, узмем да прелиставам један подебљи роковник, и налетим на неке фрагменте који нису ушли у њену књигу "Манистра", коју је писала својих последњих дана лета 2016. 

Доносим неколико факсимила. Уочи сутрашњег Ивањдана, који је заветина Ивања. Данас смо били до Кучева, субота - пијачни дан; гужва; у центру вароши хрпе ивањског цвећа, и жене овдашње које плету венце и имају влашки акценат. Закрчен је улаз на Зелену пијацу ивањским цвећем. Дивна слика...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ова друга забелешка није датирана: не односи се на онај камен-жртвеник (у заглављу блога; то ми је послао њен млађи брат, који одржава кућу и остало, баш данас по повратку из К.) То је започета и наизглед недовршена прича о једном камену, прича прекинута... можда у оним бесаним ноћима када је болест јуришала на њу... Писањем се бранила од зла, прљавштина света и мрачних сила судбине... Можда је Шоле видела и тај камени жртвеник, у заглављу блога; но, никад га није споменула... 

Ивањски реку која тече кроз двориште Весинаца, на којој је одрастала описала је на време; и та река јој се враћала, поново и поново кад није могла да заспи...

..

И овај запис је остао недовршен...

Шоле је била дарована; даровит приповедач; племенито биће, божанских корена, које је усуд, судбина, прерани крај однео, отео, преотео...

Подцењивала је себе као писца, на шта указује и крај првог факсимила, где размишљајући о свом великом "искуству", пише:"сматрам да су моја деца и њихова добробит највећа вредност коју сам стекла"....

Није јој било лако у животу; писање јој је било на другом месту, у односу на читање....

.................