Лежао је дубоко заваљен у јастук, као у мајчину постељицу. Рашчупан, сивкасто бео, испијен, сав слепљен са душеком и покривачима, као у плодовим овојима. Некада давно, он је излазио на овај свет у који се, поновоо враћа и завлачи, топећи се и смањујући како би се упаковао као гундељ, као лутка, ембрион...Кад отвори своје ситне, паметне округле очи, оне на тренутак постану свесне света и времена и болно му је да схвати да је пролаз назад скуп, тежак и тешко могућ. Не може се више протиснути кроз прстен рођења. Ипак је порастао. Са раком страха у себи, који се распилио, раскомотио, разиграо и распалио све ћелијске буктиње. Кад лизне тај пламен утробу, груди, грло, артерије и вене, он не зна куд би пред њима да се сакрије. Не може да измиче, јер отказују послушност, руке, ноге и мишићи свели. И некуда га носе, а он се боји да то не буду ходници црних рупа, у неповрат, да се никада више не врате.
Да ли је рак страх? Или је страх рак, покушава да докучи отеклим прстима који не осећају ништа. Расту као балони пуни неке течности, која му цури низ голе бутне кости, са којих је све спало осим коже. И смуљило се до чарапа.
Неке га руке носе и лети као да клиза. Назад у јастуке, таму коју шара светлост туђих сијалица и корака по којој осећа да је још жив и није сам. Онда зазвони пара у чајнику и крене да ври. Звони кроз уста врело и он дозива мајку своју после једног века незаборављену, која се смеши и пружа руке потрошеном детету. Она млада, а он стар, како то иде? Неко измиче и враћа чајник на ватру и он звижди. У њему букте врелине које траже излаз на нос и на уста. То он дозива мајчицу своју у везеној пртеној спаваћици, какву је није ни видео ни знао. Млада је, расуштене косе и чека га раширених руку. Али је он несигуран и клеца му нога. Пуних чарапа. Неко га држи док му се ноге смуљују надоле, а утроба отиче. Чује како вичу – види му стомака пуног опиљака
