Translate

Укупно приказа странице

Коли Ивањска, ШОЛЕ: ТУЂА ПРИЧА.МОЈА ПРИЧА

Коли Ивањска, ШОЛЕ: ТУЂА ПРИЧА.МОЈА ПРИЧА
Коли Ивањска Шоле /Царичин Амфитеатар; Едиција ЗАВЕТИНЕ, Београд, 2008./Познато је да је поезија језик онолико колико је пејзаж темпера. Уметничка фотографија и филм могу много више него поезија. Писала сам стихове као млада девојка, али ни један нисам посветила мом центру света, јер би сваки био фалсификат: уметничке фотографије далеко су надмоћније и уверљивије. Уметничке фотографије у боји омогућују споразумевање између људи великим делом без језика, без говора, без писања. Права књига о "центру мога света" није ово што пишем: права књига о њему био би албум пробраних слика моје старије сестре. "Говор" читавих серија слика снимљених у последњих тридесетак година у атару мога центра света, с легендама, не дужим од врапчијег кљуна, које би написао позван познавалац уметничке фотографије и човек упућен у тајне овог простора, превазишли би форму једне фото - монографије, дотакли би повест, која је некада била права књижевност, истинску поезију, која је у данашње време срозана, или затрпана као шумски кладенци...    Коли

недеља, 11. април 2010.

Prva nagrada - "Milutin Uskoković" - Milanu Jankoviću


Поштовани господине Лукићу,



част ми је што могу да Вам јавим да сам освојио прву награду на конкурсу "Милутин Ускоковић" за, како кажу "најбољу савремену приповетку у 2009. години написану на српском језику!" О награди сам обавештен писмом и мејлом, саопштење жирија је постављено на сајт Народне библиотеке у Ужицу, али ћу остати скептик око свега тога све док почасну плакету не будем званично добио. (Моја досадашња горка искуства су ме поучили да ниушта не верујем док се то не обистини, најмање у обећања! Увек може искрснути нека бирократска зацкољица и увек се може појавити неки злонамерника који ће ми награду оспорити.) Оно што је мени битно је да су свих 13 (!) чланова жирија били једногласни у погледу моје прве награде, а прегласавали су се око доделе друге и треће! Важно ми је и што је јунакиња моје приче члановима жирија деловала убедљиво, јер приповетка о којој је реч само је увод у рукопис за роман на коме радим.
Сигуран сам да ће Вас мој успех обрадовати, пошто се ја сматрам аутором "Заветина" и бескрајно сам Вам захвалан на пруженој подршци када сам као писац био Одгурнути на маргину.
Вама желим пуно успеха, у даљем књижевном раду. Искрено се надам и да ће Ваш нови Конкурс бити бар онако успешан као претходни, ако не и бољи!
Срдачно и пријатељски, Милан Јанковић

субота, 10. април 2010.

Танка линија између живота и смрти / Жана Живаљевић

Прича Жане Живаљевић

Ауторка
Лежао је дубоко заваљен у јастук, као у мајчину постељицу. Рашчупан, сивкасто бео, испијен, сав слепљен са душеком и покривачима, као у плодовим овојима. Некада давно, он је излазио на овај свет у који се, поновоо враћа и завлачи, топећи се и смањујући како би се упаковао као гундељ, као лутка, ембрион...Кад отвори своје ситне, паметне округле очи, оне на тренутак постану свесне света и времена и болно му је да схвати да је пролаз назад скуп, тежак и тешко могућ. Не може се више протиснути кроз прстен рођења. Ипак је порастао. Са раком страха у себи, који се распилио, раскомотио, разиграо и распалио све ћелијске буктиње. Кад лизне тај пламен утробу, груди, грло, артерије и вене, он не зна куд би пред њима да се сакрије. Не може да измиче, јер отказују послушност, руке, ноге и мишићи свели. И некуда га носе, а он се боји да то не буду ходници црних рупа, у неповрат, да се никада више не врате.


Да ли је рак страх? Или је страх рак, покушава да докучи отеклим прстима који не осећају ништа. Расту као балони пуни неке течности, која му цури низ голе бутне кости, са којих је све спало осим коже. И смуљило се до чарапа.

Неке га руке носе и лети као да клиза. Назад у јастуке, таму коју шара светлост туђих сијалица и корака по којој осећа да је још жив и није сам. Онда зазвони пара у чајнику и крене да ври. Звони кроз уста врело и он дозива мајку своју после једног века незаборављену, која се смеши и пружа руке потрошеном детету. Она млада, а он стар, како то иде? Неко измиче и враћа чајник на ватру и он звижди. У њему букте врелине које траже излаз на нос и на уста. То он дозива мајчицу своју у везеној пртеној спаваћици, какву је није ни видео ни знао. Млада је, расуштене косе и чека га раширених руку. Али је он несигуран и клеца му нога. Пуних чарапа. Неко га држи док му се ноге смуљују надоле, а утроба отиче. Чује како вичу – види му стомака пуног опиљака