ДИЈАНИНО СТАБЛО / АЛЕХАНДРА ПИСАРНИК

УТОРАК, 23. ЈУН, У 12. ЧАСОВА, Салон УКС

ЧАСОПИС „НАШ ТРАГ“ (ВЕЛИКА ПЛАНА)*:

Учествују: Милан Р. Симић, др Жарко Требјешанин, Душан Стојковић, Милош Иванић.

Уредник и водитељ: Миљурко Вукадиновић

 ДИЈАНИНО СТАБЛО

            1

Из себе скочих у зору

Тело оставих у светлости

и тугу опевах оног ко се рађа

            2

Ово су верзије које нуде:

рупа, зид који подрхтава...

            3

само жеђ

тишина

никакав сусрет

брини о мени љубави једина

чувај пустињски мир

путнице с празном чашом

и сенком властите сенке

            4

                                                                                                                         Дакле добро:

Ко ће престати руку да урања тражећи дар за изгубљену малу. Хладноћа ће да плати. Платиће ветар. Киша ће да плати. Платиће гром.

Аурори и Хулиу Кортасару

            5

за трен један кратког живота

једини отворених очију

за трен виђења

у мозгу маленог цвећа

које игра попут речи у устима немог

            6

нага је у рају

свога сећања

одбацује окрутну намену

својих схватања

боји се да именовати не зна

оно чега нема

            7

Скочи у кошуљи у пламен

од звезде до звезде

од сенке до сенке

Умире далеком смрћу

у ветар заљубљене

            8

Јасно сећање, галерија којом лута сен онога што ишчекујем.

Истина није да ће приспети. Истина није да приспети неће

            9

Ове кости што сјаје у ноћи,

ове речи попут драгог камења

у живом грлу скамењене птице,

ово омиљено ми зелено,

овај топли јоргован,

ово срце тако тајанствено!

            10

слаб ветар

препун удвојених лица

реже их као предмете љубави

            11

сада

         у овом невином часу

ја и она која бејах ја селе смо

на праг мога погледа

            12

не преображава се више слатко свилена девојчица,

месечарка сада овенчана маглом

нагло се буди удишући

мирис цвета отвореног ветром

            13

протумачити речима овога света

како одбегао је брод на којем сам

            14

Песму коју не изговорим

ни не заслужујем.

Страх да се буде два

различита огледала:

Неко спи у мени

једе и пије ме.

            15

Чудно одучена

од часа када сам рођена.

Чудно непокушавање више

вршења службе тек приспеле.

            16

саградила си своју кућу

лишила перја своје птице

истукла ветар

властитим костима

окончала си сама

оно што нико започео није

            17

Дани током којих далека једна реч мноме господари. Тих дана ходам као да сам провидна сва и месечарка. Лепа лутка пева, диви се, прича о свему и свачему: гнездо од чврстих нити по којима плешем и плачем на многобројним мојим сахранама! (Она је своје запаљено огледало, своје ишчекивање уз хладна огњишта, мистички свој елемент, своје блудничење именима што сама расту у бледој ноћи.)

            18

попут горде песме

тишине ствари

збориш ми како ме не видиш

            19

када угледаш очи

што их на тетоважама мојим имам

            20

каже како не зна за страх од смрти љубави

каже како се плаши смрти љубави

каже како љубав смрт је како страх је

каже да смрт страх је љубав је

каже како не зна

Лаури Батајон

            21

толико сам родила

и двоструко патила

у спомен на овде и на тамо

22

ноћу

огледало за смрт малену

огледало пепела

23

поглед из канализације

постати може поглед на свет

побуна јесте гледање руже

све док се очи не смрве у прах

            24

            (цртеж из Волса)

ове нити сенке робе

и нагоне их да се тишини повинују

ове нити свезују поглед у јецај

            25

            (изложба Гојиних слика)

пукотина

у ноћи

и одмах анђео у њу упаде

            26

            (Клеов цртеж)

када ноћна палата

своју лепоту упали

                                    по огледалима куцаћемо

а наша лица певаће попут идола

            27

зорин ударац по цвећу

остави ме опијену ничим и ружичастим светлом

опијену непокретом и сигурношћу

            28

удаљујем се од имена

што тишину ствари ткају

            29

Овде живимо с руком на грлу. Да ништа могуће није знали су они који измислише кише и исткаше речи у вихору одсутности. Због тога се чуо у њиховим преклињањима звук заљубљених руку у магли.

(Андре Пјер де Мандијаргу)

            30

у бајковитој зими

тужбалица покислих крила

у сећању водених прстију магле

            32

Затварање очију и заклињање како се неће отворити. У међувремену напољу се хранити часовницима и цвећем лукаво проклијалим. Али са очима затвореним и страдањем уистину претерано великим пулсирају огледала све док заборављене речи чаробно спију.

            33

Предео јада у којем спавачица

поноћно срце једе

            34

понекад

    можда понекад

отићи ћу без заустављања

                                            отићи као онај што одлази

Естери Сингер

34

мала путница

објашњавајући своју смрт мре

мудре тужне животиње

посећују своје топло тело

            35

Животе, животе мој, падај, пати, животе мој, стопи се с ватром, с простодушном тишином, са зеленим камењем у кући ноћи, падај и пати, животе мој.

       ___Алехандра Писарник (1936 – 1972), аргентинска песникиња, рођена у Буенос Ајресу у породици јеврејских емиграната из Централне Европе. Од 1960. до 1964. године радила као новинар у Паризу и дружила се са Андре Пјер де Мандиаргом и Хулиом Кортасаром. После два покушаја самоубиства последњих пет месеци је провела у психијатријскохј болници у којој се убила попивши велику количину лекова. За живота је објавила следеће књиге: Сасвим туђа земља (1955), Последња невиност (1956),  Занемарене опасности (1958), Дијанино стабло (1962), Послови и Ноћи (1965), Вађење камена лудила(1968), Музички пакао (1971) и Окрвављена грофица (1971). 
Постхумно јој је штампано много књига. Између осталих, и проза и дневници.

            

    Превео са шпанског Душан Стојковић. - Видети више: извор: НАШ ТРАГ: часопис за културу, 1-2/ 2015, стр. 331. - 335.

        ==  * Први овогодишњи двоброј часопис за књижевност уметност и културу (укупно 68-69), Наш Траг ушао је у своју 22. годину постојања што је вредно хвале у тренутку када периодика у Србији једва да постоји. Оснивач и издавач, Друштво Траг из Велике Плане, заједно са суиздавачима из тог места, библиотеком Радоје Домановић, театром Витомир Стефановић Вита и Домом културе Влада Марјановић из Старог Села, понудили су и овог пута занимљив материјал на чак 400 страница и под уредничком палицом Милана Р. Симића. Часопис се финансира средствима Министарства културе и информисања Републике Србије и Великопланске општине. /Редовна рубрика Пет плус отвара и овај двоброј - Жарко Требјешанин потписује Јунгов приступ тумачењу снова, а о његовом раду пишу Никола Милошевић, Светлана Велмар Јанковић, Љубинко Раденковић и Слободан Симић. У серијалу Пет плус представљени су још и Михајло Пантић, Перо Слијепчевић, Миодраг Булатовић и Јован Христић, док је почасно место дати Петру Лазићу о чијем раду пишу Петар В. Арбутина, Небојша Милосављевић, Дарко Коцјан, Давид Албахари, Горан Бабић, Предраг Ејдус и Жарко Требјешанин, а он сам, представља се избором прича, песама, афотизама и одломком из драме Месија. / У Трагу плус представља се новинарка из Новог сада Гордана Драганић Нонон, есеје потписују Бојана Милошевић и Радослав Војводић а у одељку са преведеном прозом и поезијом представљају се Бела Хамваш, Душан Митана, Саманта Швеблин, Људмила Разумовска, Нермин Сарајлић, Енес Халиловић, Алехандра Писарник. Овај број завршавају рубрика Графичка новела, у којој је представљена тетралогија Енкија Билала о распаду Југославије, и Књижара са неколико приказа. (Данас, 25. 06. 2015, К.Р.)

БРАНИСЛАВ ПЕТРОВИЋ (1937 – 2002), БЕЛА АХМАДУЛИНА (1937 – 2010), МИЛОРАД ЂУРИЋ (1937 – 2013), МИОДРАГ Д. ИГЊАТОВИЋ (1937),РАДОВАН ПАВЛОВСКИ (1937), БАРИ КАЛАХАН (1937)....

БРАНИСЛАВ ПЕТРОВИЋ (1937 – 2002)

СРЦЕ МОЈЕ

Срце моје галопирајуће

мој тркачки коњу

победниче на тркама

муњо моја интимна

славим те

Ватро моја поносна

давитељу гуја можданих

ти имаш властито срце

и мудрост изнад мудрости

срце моје

Срце моје вашарско

срце моје пливачко

срце моје учитељско

срце моје

Кроз вене

кроз артерије

са свих страна

стреле те погађају

а ти ништа

срце моје

Бомбардовано

с копна

с мора

бомбардовано из ваздуха

ништа ти не могу

прасе моје

Ти си моје прасе

ти си мој брзи воз

ти си моје брзо прасе

ти си моја спора овца

Прво си на Витез-пољу

прво си у Будал-граду

ти моје лоповско срце

ти моје будал-срце

Срце

ти моје кромпир срце

ти моје магнет срце

ти моје међународно срце

ти моје срце веверице

Када се уморе инжињери

када откажу механизми

свако на своју страну

ја у неку добру земљу

ти у неке друге груди

срце

моје

БЕЛА АХМАДУЛИНА (1937 – 2010), Русија

ГРОЗНИЦА

Болесна, шта ли – трећи дан како бледа

дрхтим као кобила пре но што ће као стрела

низ стазу да отрчи. Чујем по спрату суседа

како виче:

– Како се тресете, Бела!

Опаметите се, побогу! Болест се ваша чује,

зидове љуља и дува све луђе.

Моје деце она дух распаљује

и ноћу звецка мојим посуђем.

Одговорих му:

– Дрхтим без зле намере.

Спрат обавестите да вам болесница рече

да је предузела све мере,

и одлази од куће увече.

Али то ме је дрхтање тресло невесело,

тако да ми је грешке уметало у речи,

мојом је ногом плесало, омело

усне да се споје у осмех недрхтећи.

Сусед мој, нагнут преко ограде,

оком ми следио гадљиво, не и лажно, дрхтаје.

– Пролог сте видели – убих му трачак наде –

не и оно што долази даље.

Болести моје нису се досађивале садржине!

У себи сам лучила, с осећањем сетним што ме скопа,

титрања бића из туђине и дивљине,

као у капљици воде испод микроскопа.

Све ме је дубље шибала дрхтавица

укуцавајући ми у кожу ексерчиће гладно.

Тако јасику удара киша преко лица

и кажњава све њено лишће листопадно.

Мислила сам: Како брзо стојим!

Мишићи ми се у трку разлећу немирно.

Свргнувши власт моју, тело које зовем својим

понаша се ослобођено и безобзирно.

Оно је све даље од мене! И својевољно

наједном опасно нестаје, као што лопта

из дечјих руку исклизне болно

ил` с прста се кончић одмота.

Није ми се све то свидело, на моју несрећу.

Лекару

рекох, иако сам се пред њим стидела:

– Ја сам, знате, горда и ја нећу

да подносим више непослушност тела.

Лекар објасни:

– Ваша је болест проста.

Она би била потпуно безазлена,

али од учесталости тих дрхтаја од вас ништа не оста.

Ваша је болест препрека прегледу. Не видим вас, невиђена!

Тако, рецимо, кад завибрирају предмети

и њихових се ситних покрета хитрина поспеши,

нули је готово равна видљивост што с њих одлети

па личе на маглу што себе би да се реши.

Лекар је укључио златни свој прибор док

сам му давала опис неодређени,

и оштри електрошок

следи ме ватром зеленом у мени.

Ужаснуле се стрелица и скала!

Од бесног скока ускиптеле траке живине!

Затим – самртнички прасак стакла преко астала

и крв из прста измами крхотине.

Забрини се, обазри, добри докторе!

Али он, неометен нимало,

свечано објави:

– Ваш организам дрхтаји више не море,

све функционише сада нормално.

Тужно ми би. Знала сам и сама

своје учешће у тој вишој норми, чији рој,

не могав да стане у своју ускост, сву ме пролама

да би – нада мном запливао преогромни тај број.

И вишецифреним бројем патњи, дрхтавице

да поучи, нервни ме систем провуче

као федер кроз пробите мадраце,

кидајући ми кожу, и около зафијуче.

Унаказитељка шаке, пулса огромна снага

увек је урлала, хтела слободи да пева.

На крају крајева –  казах – до врага,

нека ме угуши као што Петроград – Нева.

А ноћу – мозак се изоштри, чека; слух – од брига

тако отворен, тишином до напетости све је испуњено,

да, шкрипну ли врата, падне ли књига,

и – експлозија! И – готово! И – са мном је свршено.

Да, ја нисам смела да укротим звери

у мени насељене, које лочу крв из меса.

Одвајала се није од мене промаја отворених двери,

уз мене би и упаљена свећа згасла.

У зеницама ми, нагнута преко њиног краја,

светлела је сузе вечна маса.

Све сам покварила – собом! И чистоту бих раја

оскрнавила грозним неугодом паклених ужаса.

Лекар написа латински, одговарајућим словима,

и с мудрошћу што цвета у правог човека,

као музику по нотним зарезима,

читала је девојачким гласом апотека.

А сад је цела моја кућа разнежена, откад сване,

лековитим љубљењем валеријане,

и медицина језиком нане

одавно моје живе лиже ране.

Задовољан је мој сусед по етажу,

трећи пут узастопно ми оздрављење у лице

честитао преко деце и, кажу,

хвалио ме пред управом кућне заједнице.

Обавила сам посете, дужности старе и нове,

одговорила на писма. С умишљајем

шетам, корисно правим кругове.

Вино да се држи у орману – не дајем.

Око мене ни звука, ни душе.

Сто је умро, скрива се под прахом.

Оловке упериле мраком

тупе и неписмене њушке.

И као код побеђеног коња,

сваки ми је корак спор, спутаван.

Све је у реду! Али ме нека доња

опасност предосећањем узнемирава.

Мој ме лекар није на неделу ухватио,

али га вучем за нос, без потребе да га следим,

јер све што је он лечио и радио

ја одмах запалим или заледим.

Ја се, као пуж у мртвачком сандуку од кости, белу,

спасавам слепилом и тишином,

али, заболевши ме, заголицавши по челу,

рогови се антена дижу нада мном.

Свих тачака и тиреа кишо звездана, сваким својим листом

зовем те. Засипај! Нек нестанем без међа,

подрхтавајући у сребру чистом

под мравцима русалки што ми жмаре леђа.

Удри у мене као у даире, не жали жиле моје,

грозницо, сва сам твоја! Од једног смо млаза!

Ја сам балерина музике твоје!

Штене озебло од твога мраза!

Засад још не дрхтим, о, не,

сада нема ни речи о томе.

Али мој сусед преобразив сме

лед ледени да буде кад не сусретне.

            Превео с руског Оскар Давичо

МИЛОРАД ЂУРИЋ (1937 – 2013)

ДОЈЧИН

Ко вели да си болан!

То се твоје кости размичу

да међу њих стане Србија.

Оклоп од твојих ребара:

зар је имала бољи?

Но плашимо се

пред твојом усковитланом сенком.

Толико нас је овде,

и зачас неко може да упита:

– Зашто је баш тај бесмртан?

ЈОЗЕФ ДЕЛЕ (1937), Холандија

ЛАГАНА СМРТ

Ко лагано умире

умире више од хиљаду смрти.

Од малих ногу

чује у јеку

идења и долажења

напредак ништавила.

Ко лагано умире

читавог живота је у агонији.

            Превела с фламанског Ивана Шћепановић

МИОДРАГ Д. ИГЊАТОВИЋ (1937)

СМРТ СЕЉАКА

Киша једначи орање, кваси стреју.

Живот је – као кад осушиш евенку.

Ето, већ и овозимњи снегови веју...

Мој дед на дувару гледа црну сенку.

Дај, вели, бардак од оне моје ранке.

Иди, снајо, умеси де, погачу за госте!

Чуј, сине, простирке стоци су танке...

Још да поживим да чељад не посте...

Свуд око дома вије снежна вејавица.

На прозорима се празнина расцветава.

О Боже, на тој грани цвет мога лица.

Кад сељак умре и смрт је небоплава.

Кише прелазе у снег, свуд је белина.

Мој дед путује као по листу хартије.

Све је сад његово, и небеска имовина.

Кад сељак одлази, и небо отвори капије...

РАДОВАН ПАВЛОВСКИ (1937), Македонија

ТЕМПЕРАТУРА

Падох у ватру

од деведесет и девет степени

На стотом степену узаврех

и кључ за кључем

откључах лепоту

и с првим пролећним даном

јавих се са својом сунце-девојком

Зима је нероткиња – рекох

Курјацима – и баба која не зна

да чува Снежану. Патуљци су

љубоморни на принца.

Хајде са мном па ћеш порасти

Они би да те закључају

кључем мртве бајке

а ја сам живи кључ љубави.

Хајде са мном у свет.

            Превела с македонског Цвета Котевска

БАРИ КАЛАХАН (1937), Канада

LE PETIT MORT

У својој последњој години

лежала је будна сваке ноћи,

руку прекрштених на грудима,

на силу мирна,

очекујући шавове

светлости између сенки

како би могла клизнути доле

до своје столице од коњске длаке

и заспати,

цвилећи и прихватајући сан

будећи се сва ознојена

у подне.

"Разум, разум", рекла је;

срчући чај од јасмина наливен џином,

"сви смо ми луди".

"Ја распорим своје море

и налазим

светлост белу као креда која је ушла

у његове очи

кад се бојао слободе.

То је светлост што је види жена

кад мушкарац помало умире

од бола

од задовољства

које не може издржати

у њој."

            Превео с енглеског Богдан Мрвош

ИЈЕН ХАМИЛТОН (1938 – 2001), Енглеска

ОТАЦ, ДОК УМИРЕ

Твоји прсти, длачице с ћебета

Испод ноктију, пружају се да дирну

Руже што се уз постељу осипају у врелини.

Беле се латице руше.

                                    На твојој руци задржане

Потамне слепљене знојем, онда се свију,

Осуше, падну.

                        Сат за сатом

С гранчице опадају. Најзад,

Гола је и – кад је додирнеш – хладна.

Нагнеш се да осмотриш белине

Које су од бодљика на кожи ти остале;

Док стежеш песницу, оне се зарумене. "Моја рука

Ево цвета", кажеш; "Моја крв налива

Ову повелу латицу. Живећу."

            Превео с енглеског Срба Митровић

ЈАКОВ ГРОБАРОВ (1938 – 2013)

ОДРИЧЕМ СЕ

Одричем се тмине што ме прекри

 Одричем се  науке о лепоме болу

  Стихова у крви болова у месу

Одричем се свега што научих с муком

  Својих првих речи казаних у празно

         И богатство беде

Кад улазим у траву одричем се трага

   Кроз велику земљу пролазеће

Не познајем више болест што ме снађе

  У тешком сну на почетку снаге

    Истрошен одлазим завршен је пут

       И све на њему излази кроз поре

Одричем се даха и извора хладног

 Где се напих љубави што прође

Почињем од ветра ветар прошлост носи

   Улазим у зидине моје немоћи

     Ја последњи гробар својих дана

      Стих исписан пре постанка света

Борац против себе истрајан и јак

  Мада сам увек знао да бројим

    Откуцаје непостојећег лудила

      Од речи до речи путујем

        Правац је велики грех

     Праваца се одричем остајем сам

        Под велику се увлачећ стену

           Да лечим ваздух иза себе

        Најлепшу  историју од свих

          Историју моје болести

           У празној кожи стајем

Својим немиром да измирим свет

   Пружам први  сигуран корак

       Ово је јутро чисто

    Недовршен тренутак се понавља

Из заборављеног камена пробија пламен

       Осветљавајући пут

    Невидљив је ходочасников циљ

    Зато остајем ту у присуству биља

  Ја ходочасник грехова разних пун

     Одричем се  тмине што ме прекри

  Почињем од ветра ветар прошлост носи

      У празној кожи остајем

    =  извор  : Миљурко Вукадиновић & Душан Стојковић

НИСУ СВЕ БОЛЕСТИЗА МЕНЕ

(Антологија песама о болести, болницама, болу...)