Коли Ивањска Шоле /Царичин Амфитеатар; Едиција ЗАВЕТИНЕ, Београд, 2008./Познато је да је поезија језик онолико колико је пејзаж темпера. Уметничка фотографија и филм могу много више него поезија. Писала сам стихове као млада девојка, али ни један нисам посветила мом центру света, јер би сваки био фалсификат: уметничке фотографије далеко су надмоћније и уверљивије. Уметничке фотографије у боји омогућују споразумевање између људи великим делом без језика, без говора, без писања. Права књига о "центру мога света" није ово што пишем: права књига о њему био би албум пробраних слика моје старије сестре. "Говор" читавих серија слика снимљених у последњих тридесетак година у атару мога центра света, с легендама, не дужим од врапчијег кљуна, које би написао позван познавалац уметничке фотографије и човек упућен у тајне овог простора, превазишли би форму једне фото - монографије, дотакли би повест, која је некада била права књижевност, истинску поезију, која је у данашње време срозана, или затрпана као шумски кладенци... Коли
Отпремљено је 07.06.2007.
Old Macedonian traditional folk song
"More Sokol Pie" -
song lyrics in Macedonian language:
More sokol pie,
Voda na Vardaro,
More sokol pie,
Voda na Vardaro.
Jane, Jane le belo grlo
Jane, Jane le krotko jagne.
More oj sokole,
Ti junacko pile.
More neli vide,
Junak da pomine,
Jane, Jane le belo grlo
Jane, Jane le krotko jagne.
Junak da pomine,
S'devet luti rani
S'devet luti rani,
Site kursumlii
Jane, Jane le belo grlo
Jane, Jane le krotko jagne.
A desetta rana,
So noz probodena.
A desetta rana,
So noz probodena.
Jane, Jane le belo grlo
Jane, Jane le krotko jagne.
Translation
The falcon drinks water from the Vardar.
Oh Jana, white-throated Jana.
O falcon, hero's bird, Have you not seen a hero go past?
A hero goes past with nine severe/heavy wounds?
Nine severe/heavy wounds, all from bullets.
And a tenth wound, stabbed with a knife.
Pictures showing ethnic Macedonians from around 19/20th century
Због бројних референтних података, нараслог броја историјских књига и
аутохтонистичке историјске литературе уопште, која има сасвим другачије виђење
србске прошлости од званичне историје и
њених очигледних неистина које се и сада предају на свим катедрама, мора доћи
до превредновања србске историје и преумљења историјске свести србског народа. У
поплави врло убедљивих разлога и чињеница, даље је постало бесмислено да се
предавачи и официјелни историчари држе окошталих шаблона, клишетираних мишљења
о србској (пр)историји, конструисаној од стране германско-ватиканске
империјалистичке политике.Разумемо да су њиховој лажној историји потребни предавачи, али њихов простор за манипулације
се врло брзо сужава, јер истина о Србима васкрсава.
У
такве овештале и искривљене историјске догађаје спада и такозвана Кочина
крајина, којој се одузима истински европски значај и величина, и своди се на
мање-више неуспешан локални подухват капетана Коче Анђелковића, вожда, по коме
је овај величанствени историјски догађај и добио име. Да ли је Кочина крајина
била само устанак народа Мораве и Шумадије или прва, вишеслојна и вишезначна,
револуција европске модерне историје? Није ли Немац Леополд Ранке, пишући о
Првом србском устанку, искључиво по Вуковом казивању, на неки начин био обманут,
заборавивши да тим именом „србска револуција“ назове прву праву револуцију коју
је пре Карађорђа предводио капетан Коча Анђелковић, а која је изменила слику дотадашње
Европе? Ова и многа друга питања захтевају поновно вредновање србске, а самим
тим и европске, у многочему нарцисоидне, неистините и лажне историје.
У
склопу новог погледа на србску историју мора се узети у разматрање и допринос
народа Мораве, односно Троморавља или матице србства. Зашто је главни
демографски коридор Србије и србства кажњен перфидним и лукавим изопштавањем из
значаја за србску, балканску и европску историју, када се зна да су се сви
велики и главни историјски догађаји одвијали управо на овом главном географском
и историјском правцу, на моравској позорници и попришту догађаја од праисторије
до данас? Само један од доказа за моју тврдњу нека послужи дело Владимира
Ћоровића „Борба за независност Балкана“ (Издање Балканског института,
Београд, 1937. године)
где овај угледни србски научник ни једном речи не спомиње тзв. Кочину
крајину!!! И не само Ћоровић, већ и низ
других следбеника „ћоровићевског погледа“ на србство, редовно умањују значај
народа Велике Мораве и Троморавља у свим историјским збивањима. На тај начин, а
на њихов рачун, величају много маргиналније историјске догађаје и актере тих
збивања који су се одвијали на периферији србства, кажњавајући тако Поморавце?!
Циљ је очигледно да се допринос народа око трију Морава нашој историји умањи,
заборави, прећути, избрише... А зашто?
Реквием (лат. Requiem — заупокойная месса) — последнее, незавершённое произведение композитора Вольфганга Амадея Моцарта, над которым он работал перед самой смертью, — траурная заупокойная месса, написанная на канонический латинский текст. Сочинение завершили ученики Моцарта, главным образом Франц Ксавер Зюсмайер, тем не менее, Реквием является одним из наиболее известных произведений Моцарта и рассматривается как одно из важнейших его творений.
Дуд крај "Суве чесме" великог везира Мехмед паше Соколовића на Калемегдану (Шолетов снимак од пре неколико година)
Када устанем и протрљам очи пре но се умијем на Нијагари прво видим дан а одмах у том јутру угледам и дуд. Дуд памтим од рођења, то је једно велико старо и озбиљно дрво. Он својом крошњом наткриљује пола дворишта и изгледа баш онако како у цртанкама деца цртају дрво. Он има лепе гране, лепо лишће и сладак плод. Његове беле слатке дудиње које хране говорљиве породице птица имају сигурно слатке приче. Мој дуд постоји откад памти мој тата и Чика. Кажу да је толики био и пре седамдесет година...Има сигурно преко двеста година. Увек је имао густе гране, једре листове и три годишња рода...*
Шоле са млађим братом и старијом сестром једног од минулих пролећа оспред Весинског дуда
__________
* Из бележнице која има на насловној страни наслов Пут културе (римских царева), исписаној до краја. Одломак је преузет са стр. 1-2 (нап. М. Л)
Снимак са Калемегдана, после операције током лета 2015.
Story behind : The first Mozart's Instrumental Fairy Tale Opera @copyright by Marija Popovic
'' I have recorded a new video for the piano arrangement of Mozart's ''Requiem ". This is my first author video and I will be signed as its director.
The video is taken from the passage '' Lacrimosa'' followed by an arrangement of mov. ''Dies Irea'' made for solo piano and strings.
In the first scene, Mozart is swinging in a hammock , and I am playing him, a challenging role for a woman. Since the Requiem Mass is for a dead, I wanted to convey a sense of the scene that is not set either in heaven or on earth.
The next scene, a girl in a yellow dress with a white patch on her eyes, reminiscent of Mozart's childhood, when he was a boy ad was blindfolded to play without the use of his eyes. The reason for the pigtails in this scene is to represent a girl, not a woman.
The Garden of Eden,was inspired of Papageno\a duet from the opera The Magic Flute.
For the and I left a symbolic struggle between of Angel an The Queen of the night (Aria from the opera the Magic flute).
Video was filming in the most beautiful theater in Belgrade ''KPGT''.
Marija Popovic, piano
Tijana Milosevic, Ksenija Milosevic& Mirjana Neskovic, violin
Julijna Markovic, Dejan Timotijevic, cello
Piano&Strings arrangement : Marijo Pajic
Producer&Sound engineer: Marijo Pajic
Recorded, mixed & mastered: Marijo Pajic (Studio Coda)
Greates support: Danka & Ljubisa Ristic
Costume: Marija Sindjelic & Ivana Djuric
Hair: Svetlana Pavlovic
Make up: Ena Jovic
Producer: Marija Popovic
Photography Behind the Scenes: Irena Canic
Edithor: Aleksandar Schmidt
Set designer: Ana Nesimovski
Director of photography: Dalibor Tonkovic
Director: Marija Popovic
Песма нас је одржала, њојзи хвала!
Посвећено најдражима, који су преминули, а понајвише покојном певачу Петру Николићу званом "Пера Певаљка". Снимљено према идеји Мирјане Соколовић. Коришћени су немонтирани снимци фотографа Жошке... (Документарни филмови Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ)
ЦАРИЧИН
АМФИТЕАТАРНа насловној
странице РАЈСКЕ СВЕЋЕ, једне од најопсежнијих
и вероватно најузбудљивијих књига српске поезије ХХ века (садржи Опус М. Л. 1968 -
1998; преко 19 000 стихова!), објављена је у боји једна предивна уметничка фотографија
пауна, коју је снимила моја неуморна старија
сестра у Лисабону, у Тврђави Св. Ђорђа, у четвртак, 14. марта 1997, негде око пола
девет пре подне.Паунови
знају тајну (дуго)вечности; али сујеверни и пророци верују да није згодно на насловној
страници једне важне књиге објавити слику пауна. Можда су и чувени српски књижевни критичари и тумачи поезије, начули
за ову бојазан и можда су инфицирани овим
сујеверјем, па зато
не спомињу споменуту књигу, једину коју је крајем ХХ века требало често призивати, читати, дивити јој
се?Све
чешће ме обузима језа и ужас кад помислим на околност да је све оно што је расно
и можда најбоље у Срба, у њиховој култури и књижевности, далеко од очију јавности,
на маргинама, или брижљиво склоњено и смештено, као оклопи и кости корњача, у некаквим
дворцима, који ће можда бити отворени у будућности ...Болујући,
последњих година, нисам читала много ни филозофе ни песнике. Дружила сам се са једним
песником. Не могу рећи и да сам га волела. Не бих чак могла тврдити ни да сам га
довољно поштовала. Поседовао је нешто што ни једно друго биће на свету није поседовало.Лековиту,
драгоцену и неизмерну енергију вере и наде,која, можда, може победити и саму смрт.
Он се, не сумњам, није бојао смрти, знајући да је она нешто што животу даје смисао, што долази на крају, као што
воћке сазревају.Наша
кућа - кућа у којој сам рођена у Ивању, изгоре почетком 2000. године . Изгорело
је и све оно што је било у њој, а писати о томе, тешко је : јер би требало обухватити
нешто огромно. Сазидали смо у најгорем времену на темељима старе нову и лепшу. И у време, када је
дигнут кров,
често сам из Београда путовала у Ивање. Путовао
је са мном више пута и М. Л., и то су били његови први боравци, прва виђења
јужне Србије. Јер овај се човек игром судбине некако увек налазио тамо где се градило нешто ново...Повела сам га једног лепог летњег
дана на ивањско
гробље да припалим свеће мојим покојнима, и Л. је чим смо прошли кроз гробљанску
капију ушао у малу црквицу без врата и из храма се зачуо његов узвик изненађења.
Изнео је у рукама живу корњачу из црквице, величине као мртав оклоп оне који је
чувао у својој београдској библиотеци. Био је импресиониран сусретом са живом шумском
корњачом, са симболом вечности, на малом сеоском гробљу изнад наше куће. Вратио
је поново корњачу у црквицу, пажљиво, и тад сам га упитала : Откуд онај мртви оклоп
корњаче у његовој библиотеци у Београду?
"Не знам. Затекао сам га у том стану, у кршу поткровљу, када сам се уселио,
крајем деведесетих. Чекао ме је као вечност сама. Нисам га бацио..."Можда
то звучи патетично, иако је речено несумњиво искрено, вероватно је и истина: Л.
је као песник сличан мудрацу Чуанг Цеу, он би пустио као неко благо корњачу да буде
жива и вуче свој реп по блату, као што је и учинио.Вратио
је корњачу поново у црквицу, унео је нежно унутра и она је одмилела према месту
где је олтар...Кад
смо се враћали према кући мога оца, видео је једну падину одмах испод пута (у близини
гробља), некадашње опустело двориште наших првих комшија (преко пута Ивањске реке,
и наше воденице поточаре, која се још увек држи, иако одавно не меље) : - Овде бисмо
могли да започнемо изградњу Музеја живе традиције...Показао
је на падину. Гледао је час у даљину, час у
зелену траву падине : Овде је рођена вечност, и он ју је овде сусрео. Као
и у његовом далеком завичају на северуПесник
би да оснује и сазида музеј живе традиције, музеј под ведрим небом; а ја - да обновим
запустелу црквицу на нашем сеоском гробљу,
ону црквицу у којој смо оставили живу корњачу да је чува док је не обиђемо неки
други пут. Показала сам му током лета, кад цветају липе и купина, и некадашње манастириште Голубовац (заједно са мојим млађим братом и доктором Љубићем, који
никада није престао да воли свој завичај) и узгред Надваду: ливаде, омиљени предео
мога детињства, краљевство моје. Песник је пошао кроз расцветану природу Радана
кроз траву до појаса током смарагдних вода моје Ивањске реке, не обазирући се на
нас. - Куда
идеш, песниче? - "Богу". Окренуо
се и погледао ме; хтела сам да га упитам : "Где га налазиш?" али нисам,
није било потребно,
јер ми смо се у последње време разумели . Овај човек налази Бога тамо где се одваја
од свих створења. Можда је изазвао чуђење у мом брату и доктору, који га ипак не
познају довољно; можда су мислили да је чудак и питали се: Ко је, у ствари, М. Л.? Ја сам
веровала да је он краљ, и знала сам да је његово краљевство
у његовом срцу...Поново
покушавам да замислим Надваду, бујне ливаде и песника који нестаје кроз набујалу
траву према расцветаним звончићима хмеља, или су то биле лијане павити, не видим
га више, онога који је вероватно видео мојим детињим очима споменути предео. Анђели се не виде и Бог се не
види, и песник се не види, јер истински песници су велики према оном што је најневидљивије
у њима. Сад мислим да је то лето 2000. године било даровано, дакле, нимало случајно;
понајближе чуду; волим да оживљавам ту слику Надваде, смарагдних вода Ивањске реке,
Деливода; то је мени најбољи лек, од кога могу, верујем оздравити; којим могу победити
болест, сваку болест, па и болест срца; јер
те слике и сећање, тај пут којим нестаје песник кроз набујалу непокошену
траву, то је пут Бога самог, који се појавио једног сунчаног јунског поподнева,
не да се нашали, него да нас заувек поведе према истинском краљевству. Песник има своје краљевство и краљ
има своје краљевство, и ја имам своје краљевство; оно почиње Надвадом.Где
је песниково краљевство, Л. - ево и твоје, брате? Л. сам, касније, током јесени, то и упитала, увелико
већ пишући све ово, ове приче само за себе, и он је одговорио кратко: "У мојој души!"Нисам
разумела сасвим. Песник, који је читав један свет, а зар није такав Л.?, ушао је
у дубока размишљања и јединство са Богом;
јер прави песник никада не би могао бити задовољан нечим што је мање од Бога. Л. као
човека судбина и живот јесу шибали као ни
једног другог српског песника ХХ века, али ја нисам видела срећније и лепше лице
него његово током лета 2000.- те године подно Радана, усред Надваде, можда и зато,
нагађам, што је он нашао Бога и што је већ задовољан и срећан у њему, што је, верујем, вредније од сваког краљевства, све
док песник траје у времену.Овај
песник ме је научио као човек како да постанем краљица. Чега? Пре свега - мог тела
: што год је мој дух пожелео од Бога, моје је тело било много страсније и спремније
да то узме него мој дух...Свака
болест, па и најопакија и најбезнаднија може бити излечена, има лека, ако човек
прихвати побожну активност и ако је усавршава у себи, јер ништа не би требало да
буде препрека духовности...Мој
живот се, верујем, преломио; описала сам понешто од онога, овде, што је било пре
тога прелома, лета 2000. - те године; када сам почела све ово да пишем, кад сам
сусрела свете корњаче и ону живу у запуштеној ивањској црквици, када сам својим
очима видела Вечност, све се некако изменило: постала сам краљица, краљица свога
тела, и мој дух је од тада почео да узима, стрпљиво и нежно од Бога, оно што је
годинама пре тога узимало моје тело много страсније и спремније...Нећу
постати песник. Кад затворим врата свих мојих пет чула, искрено жудећи најлепшу
слику мога краљевства, пред очима ми затитрају неизрециве ствари и слике, провидне
и смарагдне воде шумске речице, бујне ливаде Надваде, налазим у мојој души прекрасну
Надваду и Деливоде исто тако јасно и радосно, као што знам да је Бог у вечности
а она жива корњача у запуштеној капелици на
ивањском гробљу, и више се не бојим толико умирања.Питала сам јесенас горунове,
око наше славе Светог Аранђела, усред ивањског гробља, откуд они ту? Шумели су, и нису ми одговорили. Питала сам и ону живу
корњачу у опустелој капелици, одакле она
ту, одакле је дошла?Гледала
ме је некако не бојажљиво, можда чак доброћудно; чинило ми се да њене поглед каже
: Долазим од Бога.Песника М. Л. упознала сам пре извесног броја година;
у његовом поткровљу, тј. у његовој библиотеци на Лабудовом брду, видела сам оклоп и кости једне
мртве корњаче, које је попала последња прашина. Био је међу књигама тај оклоп мртве
корњаче, који је ту смештен и брижљиво
се чува, као по наређењу каквог источњачког принца, у овом случају принца песника.
Хтела сам не једном да упитам : Колико је дуго тај оклоп корњаче ту?Шест
стотина година, или хиљаду година? Можда чак и две хиљаде година? Али се нисам усуђивала.Написала
сам кратку причу у своје време: Свете корњаче
и корњаче из Престонице корњача. Паунови. И Царичин Амфитеатар... Од те
приче остао је само овај фрагмент:Док
је пецао у реци Пу, кажу, Чуанг Цеа ословише два чиновника које беше послао принц
од Чуа, који овако почеше: "Наш владар жели да подели бреме државе са тобом".Филозоф,
међутим, настављајући да држи свој штап за пецање, не обраћајући пажњу на њих, ускоро,
рече: "Слушао сам о светој корњачи у Чуу, која је, иако мртва већ две хиљаде
година, по наређењу
принца брижљиво смештена у кутију у његовом дворцу.Шта
би, дакле, корњача више волела - да буде мртва, да само оклоп и кости остану иза
ње, да као неко благо лежи или да буде жива и вуче свој реп по блату?""Сигурно",
узвикнуше чиновници, "радије би да је жива и да вуче свој реп по блату.""Идите
онда", оштро одговори Чуанг Це, "ја ћу такође свој реп по блату да вучем."Постоји
Престоница корњача, о којој бих вредело
да напишем понешто. Са највише коте те престонице пуца непоновљив широк видик у
...Остали су ми само наслови од сећања и прича, које све, никада нећу стићи да запишем.Свако
има свој "центар света". Јустинијан и Салвадор Дали, Јунг и Фокнер, Маркес,
Лорка ..Као
светионик, или кула на обали мора, мој "центар света" има јединствен положај.То место
је надомак Царичиног Града, на падинама Радана. Има диван положај, већ од самог
прилаза. У њега се улази асвалтним путем кроз појас њива, и воћњака.Куће
са баштама, утрине, па ливаде до подножја Радана - појас храстове и букове шуме,
и онда борове, не би, верујем верније описао ни Толстој, ни Пастернак, да су их
којим случајем путеви судбине икад овамо навели. Мој "центар света" сачуван
је за будућа времена захваљујући фотоапарату
моје старије сестре Мирјане. Она је, откако се као млада девојка, отиснула у свет
(Беч) имала две велике страсти : уметничку фотографију и учење страних језика. Научила
их је неколико. И успела је да пропутује читав свет, да обиђе све континенте.Никада
се није раздвајала од фотапарата. Насликала је на хиљаде незаборавних слика. Њени
албуми слика, када би се сакупили на једном месту, испунили би читаву једну собу
од пода до таванице. Она је неуморно, из
године у годину, долазећи у мој и њен "центар света" фотографисала
све : пејсаже, ограде, куће, дрвеће, птице и стоку, облаке и изласке и заласке сунца,
гробље и оронулу цркву, земљаке, сунцокрете, крајпуташе...Моја старија сестра је
насликала све појединости нашег "центра света" нагоном песника и анђела,
и тако сачувала од заборава
непроцењиво благо.Познато
је да је поезија језик онолико колико је пејзаж темпера. Уметничка фотографија и
филм могу много више него поезија. Писала сам стихове као млада девојка, али ни
један нисам посветила мом центру света, јер би сваки био фалсификат: уметничке фотографије
су далеко надмоћније
и уверљивије. Уметничке фотографије у боји омогућују споразумевање између људи великим
делом без језика, без говора, без писања. Права књига о "центру мога света"
није ово што пишем : права књига о њему био
би албум пробраних слика моје старије сестре. "Говор" читавих
серија слика снимљених у последњих тридесетак година у атару мога центра света,
с легендама, не дужим од врапчијег кљуна, које би написао позван познавалац уметничке
фотографије и човек упућен у тајне овог простора, превазишли би форму једне фото
- монографије, дотакли би повест, која је некада била права књижевност, истинску
поезију, која је у данашње време срозана, или затрпана као шумски кладенци...
Шоле испред старе Основне школе у с. Ивању (општина Бојник)
Објављено
у књизи: Коли Ивањска Шоле Царичин
Амфитеатар, Заветине, Београд, 2007. Стр.
7-11 . Књига се може читати (или преузети) на локацији: Поклон књига „Заветина“
= НАПОМЕНА: Прештампавамо овде једну од прича из споменуте књиге Коли Ивањске Шоле, која је, упркос својој вредности остала некако недовољно схваћена, непозната, и широј јавности Србије, али и њенима најближима,па - није ме срамота да признам - и мени, као уреднику те књиге. Можда смо сви ми, тада, када је то било публиковано, и ту причу, али и друге приче ове Српкиње читали са неверицом и као неку врсту "литературе", иако је то било нешто друго и много боље од литературе, истина и интиципација. Можда сам се ја помало и стидео похвала "упућених песнику М.Л", што је и природно, јер увек сам се осећао нелагодно када ме хвале, и драги и непознати људи. Оно о чему је писала, сањала - обистинило се. Поред осталог, обистинило се и то - обновљена је та мала сеоска црква испред које је сахрањена. Не желим да поједноставим и да упростим ствар. Сад је све то добило и посебну тежину, која је нека врста мешавине, неизрециве горчине и среће, и бола због губитка. Сад нам је свима јасније то њено поимање "центра света" и зашто је желела да почива баш ту, испред српске православне црквице у Ивању, испод древних дубара и вечног неба. Одатле се пружа непоновљив поглед и на Петровац (један од врхова Радана), и на Царичин град тамо према селу Прекопчелица и обрисима планине Кукавице у даљини. Али и даље тамо - према Црној Трави, одакле су њени дедови дошли пре сто и кусур година у време ослобађања овог дела Србије (седамдесетих година деветнаестог века). Ова прича је, ево, као нека врста шамара судбине, мени, нама, свима, који смо заборављали, или недовољно ценили, ту Шолетову особину - причања прича, које су увек имале и неку поруку, коју нисмо одмах схватали. Чувала је, тј. записивала приче, и причала нам их је, као и наше мајке, јер су приче чувале велико духовно благо, духовни живот тога народа, којем је припадала, који се борио, повлачио и бежао, и поново враћао и обнављао своја огњишта, која су му палили, душмани и браћа и не-браћа.Понекада ми се чини да је судбини немогуће супроставити се. Шоле је преминула дан после Силаска Светог Духа на апостоле, тј. у Духовски понедељак (20. 06. 2016), пред почетак оне чудне олује и невремена, и града који је падао крупнији од тениских лоптица у околини Београда. Питала сам јесенас горунове, око наше славе Светог Аранђела, усред ивањског гробља, откуд они ту? Шумели су, и нису ми одговорили. Питала сам и ону живу корњачу у опустелој капелици, одакле она ту, одакле је дошла? писала је Шоле пре скоро петнаестак година. Одговори су дошли, они коначни, касније, средином јуна ове готово усудне 2016. године. Судбина је као река: у њу се сливају више извора. Знам да је последњих месеци патила и због околности да и село Ивање, као и толика друга српска села, нестаје и да се смањује, зато је сањала и о будућем животу - то је можда био њен завет или аманет? - увек је спомињала план о следећих пет година у Ивању, и шта још треба урадити. Шоле је водила рачуна о толико тога, поготову о причама и речима. Разумела је да пред њеним очима нестаје читав један жилави свет народа , Црнотраваца, и зато је записивала, оно што јој се чинило вредним да буде забележено, споменуто, похрањено у језик. Од воденица на Ивању, до сећања на косидбе, раданске ливаде, тужне и неописане судбине удовица, баба, - била је нека врста усменог лексикона Арнаутлука (како се овај крај звао до ослобођења), Пусте Реке, Косанчићеве Подгоре...ПАзила је увек шта говори, јер знала је - чим се изусти, реч оседла ветар...Што је у младости научила, у најбољим њеним годинама претворило се у крв ...Оставила је низ аманета својој деци, најближима, фамилији и роду: Сложни људи створили су чуда! Шоле је била то - СВЕ. (Б. Т.)
Зашто су се Срби турчили? / Др Мирослав Јанковић, новинар| 16. април 2016. 16:11 | Прелазак у ислам османлијски извори представљају као прелазак у другу партију
Срби су се турчили драговољно, јер да нису, данас их уопште не би било на овим просторима. Насилном исламизацијом сви би у само две-три генерације били преведени у мухамеданство. Срби су радо мењали веру јер су их у исламу чекале пореске олакшице и напредовање у служби, а главни мотив за турчење било је српско уверење о непобедивости Османског царства. Једноставно: веровали су да овој империји нема краја. Исламизација је била ствар породичног договора и плана за будућност.
Ово је пре пет месеци изнео у тексту под насловом "Отоманске тајне о Србији" млади историчар др Срђан Катић из Београда, а објавиле су "Новости".
Катић је, наиме, претходно провео две године у Истанбулу и преврнуо многобројне папире у турским архивима, за које каже да су савршени и да поседују више милиона докумената о Србима, у којима је записана наша историја од Маричке битке 1371. до Другог балканског рата 1913. године.
Списи су апсолутно објективни, нагласио је више пута др Катић. Текст су потом пренели и неки сарајевски портали, уз циничне коментаре да су Срби коначно почели да прихватају своју праву историју. Катић је још нагласио да су Срби боље и с више поштовања приказани у турским него бечким и дубровачким архивима, на пример. Тако Турци за Србе наводе да су живели на много већем простору него што нам германска историја признаје и да у оно доба нису били само робље него и закупци државних поседа, рудника, солана, скела и царина. Да је, на пример, Скадар око 1000. године био главни српски град.
Реакције на овај текст међу српским историчарима су биле млаке и опрезне, уз коментаре да све треба пажљиво прегледати, а у читалачкој јавности су се могли чути свакојаки коментари. И овакви: да је за Србина боље да га Турчин и мучи него Латин учи, да Србе нису угњетавали Турци већ потурице, да смо једино у историји били сложни кад смо били под Османлијама.
Јер, да смо сви ми Срби тада прешли на ислам, остали бисмо јединствени и били бисмо само Срби исламске вероисповести, а овако смо раздробљени на аустроугарске католике, османске муслимане, византијске православце итд.
Погледајмо сада шта је о овим питањима говорио Иво Андрић, када га је 10. 10. 1962. године примио Јосип Броз да му уручи Орден Републике са златним венцем, након што је писац добио Нобелову награду.
Том дивану с Титом, који је организовао Добрица Ћосић, присуствовали су Ј. Веселинов, К. Црвенковски, Д. Ћосић и Богдан Црнобрња, који је као Брозов секретар и забележио Андрићев монолог.
На Титово питање шта ново припрема, Андрић је казао да пише роман о личком потурчењаку из Плаког, Омер-паши Латасу, који је 1852. поклао бегове у Босни и угушио 16 буна у Царевини. Говорећи о турској владавини у Босни, Андрић, према стенограму, дословно каже да турска окупација у првој фази није била нечовечна, иако је свака окупација тешка, али да ми Турке памтимо највише из њиховог декадентног доба. Потом Андрић Брозу објашњава да када би обичан човек примио ислам у Турској, чак и као роб, могао је постати и маршал у њиховој војсци.
- Где је то друго било могуће? - запитао се нобеловац пред живим маршалом, додавши да су у многим земљама постојале разне препреке у том погледу. На Ћосићеву опаску да на Турке рђаво гледамо из данашње перспективе због јањичара и данка у крви, Андрић одговара: - И на Западу су врбовали младе људе и чинили исто што и Турци с јањичарима. Шта су, до јањичари, били ардити у Италији или припадници СС у Немачкој? Без обзира на порекло, код Турака је било нешто слично као и у Америци: човек је могао постати све за што је имао способности. Није требало да буде племић.
Андрић је пред Брозом своје излагање о Турцима и турчењу завршио цитирајући једну народну изреку, која боље од историјских књига говори о Босни и Србима уопште:
- Отац ми клања, мајка ми се крсти, а ја гледам па се каменим. Ето, то је наша повест - казао је узбуђени Андрић.
На то је Броз рекао да му је председник Турске Бајар причао како се 5.000 Срба, под командом деспота Стефана Лазаревића, 1402. у бици код Ангоре (данашња Анкара) борило на турској страни против Угара. Безумно храбро до изгинућа, након што су сами Турци напуштали мегдан или се предавали. И шта сад? Је ли дошло време да нам Турци (ис)пишу историју од 542 године ропства под њима (од Маричке битке до Другог балканског рата) у којем ће турчење бити приказано као промена политичког уверења и прелазак у другу партију, јањичарство као одлазак с плавим шлемом на глави у мировну мисију, а данак у крви као добијање Фулбрајтове стипендије, на пример.
А што се Андрића тиче, остаће енигма је ли он баш рекао све оно што је Црнобрња записао. А ако и јесте, пошто је волео да говори оно што уши преко пута желе да чују: оно што је написао и до тада и после је (по)брисало речи изговорене пред Брозом. А написано је одувек и јаче и тачније од изговореног. Поготово у Андрићевом случају.
Klinton je rekao: „Amerika će ući na vašu stranu, muslimansku stranu, u rat, bombardovaće Srbe, ako dozvolite da četnici uđu u Srebrenicu. I ne sme biti manje od 5.000 masakriranih.“ Rekao je Aliji Izetbegoviću. Alija Izetbegović je to preneo ratnom predsedništvu, ja sam čitala zapisnik
Suđenje Radovanu Karadžiću pratili smo sa Biljanom Plavšić, koja ga je nasledila na mestu predsednika Republike Srpske. Dok je sudija čitao presudu, Plavšićeva se prisećala svojih iskustava iz haške sudnice i zatvorske ćelije. Ne bi valjalo, kaže, da Karadžića osude za genocid jer bi se ta presuda mogla zloupotrebiti da se optuži ceo srpski narod.
Prva reakcija na izricanje presude, bila je:
„O bože moj, četrdeset godina!“
Može li se ova presuda na neki način zloupotrebiti i iskoristiti za nove pritiske na RepublikuSrpsku?
— Ja nisam nerealni optimista da Vam kažem da je to nemoguće. Pa ipak na ovom svijetu mora nekad da bude pravde. A oni su sto puta pogazili međunarodno pravo. Ovo suđenje nema veze sa pravom. Nekad sam se pitala — misle li oni na svoju djecu? Zamislite kako je to kad podbacite u struci! A oni su očigledno podbacili u struci. Da li su slabi profesionalci, da li su slušali naređenja (ja mislim da se o tome radi)? Uzmite samo Nirnberški proces. Koliko je žrtava bilo, na kolikoj teritoriji… pa je proces završen za nekoliko meseci. Interesovala sam se za taj proces dok sam bila u ćeliji u Stokholmu. Albert Šper je bio arhitekta koji je Hitleru izgradio sve one zgrade koje su podsećale na Rimsko carstvo. A za vreme rata, kad su Nemci gubili na istočnom frontu, postao je ministar naoružanja. Šper je napisao autobiografiju iz koje se videlo kako je živeo u zarobljeništvu.
Upoređivala sam ovaj sud i onaj sud, izricanje presude onda i tada, služenje kazne onda i sada. Sad ima na hiljade humanitarnih organizacija, a onda je bio samo Međunarodni Crveni krst. Mnogo humanije se postupalo sa zatvorenicima.
Godinama se pitam kako je moguće da je Šper dobio 20 godina, a ja 11. I evo sad Radovan — 40. I još da Vam kažem, u ono vreme, niko od Jevreja čuvara nije mogao biti sa onim osuđenicima na vremensku kaznu. A kod mene su stražari bili jedan Hrvat i jedna muslimanka koja me nije ni imenom zvala, nego: „Ti, izlazi“. Dve muslimanke su me svakog jutra podsećale da će mi Bin Laden suditi i pokazivale mi rukom preko grla da će me zaklati. A Krstića samo što nisu preklali!
A general Šper je služio kaznu u svojoj zemlji, posećivale su ga supruga i ćerka kad god su hteli. On priča kako mu žena plete džemper! Ja sam o tome mogla samo da sanjam! A mene su kad sam stigla u Stokholm prosto gurnuli u jednu sobu, i dve žene sa rukavicama su ušle. Pomislila sam da će me zadaviti, a one su počele da cepaju odeću sa mene. Da su bar rekle „skini se“. Tada sam poslednji put bila u svojoj odeći. A Šper je u dvorištu zamka u kojem je služio kaznu odgajio fin voćnjak!
Verovatno ste razmišljali o sebi i o tome da li Vam je to trebalo, i zašto ste ovako, a ne onako postupili, da možete naknadno da birate, da li biste uopšte ušli u politiku i da li biste isto radili što ste radili?
— Bih sve.
Sve biste isto radili?
— Znate zbog čega? Povod je bio jeziv. Prvo, koliko god sam bila optimista, i imala sam dosta prijatelja i prijateljica muslimana. Ali kada je ubijen stari svat pred starom pravoslavnom crkvom, shvatila sam da je sve to bila simbolika. Pucali su u zastavu i ubili starog svata. Ja i Koljević pokojni kažemo to na predsedništvu, a Alija Izetbegović odgovori: „Mogu vam garantovati da ćemo mi za 5–6 dana ubicu naći, ovo je skandal jedan, ovo je užas“. Znate šta je rekao nakon sedam dana: „Eee malo je drugačije, imam informaciju da su to Srbi napravili da izazovu rat“. Jao. Sad možda nije čudnovato, ali iza Markala koje su oni iscenirali, iza kola koja su kroz Sarajevo prolazila iz kojih su pucali na vlastiti narod, iza nameštene Srebrenice, stoji nečije naređenje. Jeste, stradali su ljudi u Srebrenici, nema ni govora da nisu, ali po čijem nalogu?
Čijem?
— Klintona. Klinton je rekao: „Amerika će ući na vašu stranu, muslimansku stranu, u rat, bombardovaće Srbe, ako dozvolite da četnici uđu u Srebrenicu. I ne sme biti manje od 5.000 masakriranih.“
Kome je to rekao?
— Rekao je Aliji Izetbegoviću. Alija Izetbegović je to preneo ratnom predsedništvu, ja sam čitala zapisnik. Taj Hrvat u Hagu mi je dao zapisnik. Moj advokat nije mogao doći do zapisnika. Kaže: „Ovo vredi 20.000 maraka”. „E pa…“, rekoh. Ja baš nisam imala to, niti sam smatrala da je to važno, tako da sam ja čitala stenogram šta je rekao ovaj, šta je rekao onaj. Alija Izetbegović je rekao: „Klinton me nagovara“. Pa sad, posle nekoliko godina, odštampana knjiga, Amerikanac koji je sve vreme rata bio u Sarajevu, kaže to isto. Ima i prevedena knjiga, kako ono beše naslov… imam i na engleskom i na srpskom, ako Vam zatreba. Tačno piše.
I kako je bilo dalje — Alija je organizovao da uđu…
— Alija je to saopštio predsedništvu, a član ratnog predsedništva bio je Sefer Halilović koji je ovom rečenicom rekao „Alija, ti si poludeo“. Pa ipak se to desilo, a u sastav grupe koja je to izvršavala, nisu to bili samo Srbi. Erdemović — Hrvat, bio je jedan Slovenac, ja se nisam bavila time, ali da se to analizira, to bi se videlo da je to sve nameštaljka. A sin Sefera Halilovića je napisao knjigu gde je tačno opisao da je Orić dobio naredbu da se povuče u Tuzlu mesec dana pre…
Pre Srebrenice?
— …pre nego što su Srbi ušli unutra. Znači, realizuje se plan Klinton–Izetbegović.
Karadžić se povukao u dogovoru sa Holbrukom uz obavezu da se ne bavi dalje politikom. Zauzvrat je trebalo da dobije neprikosnovenost…
Ja o tome ništa ne znam, a čitala jesam i to baš sada kada sam se vratila. Ja nisam bila persona od poverenja Radovana Karadžića, on je morao da se povuče, jer je već tada protiv njega bila podignuta optužnica. Morao je da ode da ne bi RS propala, a za njim je morao da ode i Mladić.
Kada je bolesnik na stolu, doktor kaže: „Ja ću Vam amputirati nogu da ostanete živeli.“
Čudno je što je Karadžić nastavio da živi u Banjaluci i to što su pripadnici SFOR–a prolazili pored njega, a nisu ga hapsili.
Pa, nisu ga hapsili jer je postojao dogovor sa Holbrukom?
— Zamislite težinu koju on ima, a nema ništa crno na belo. Takve stvari treba da se stave crno na belo, pa se onda potpisuje. Srbi još udaraju pečat na to.
Ali ako se veruje drugoj strani?
— Na osnovu čega možete da verujete Holbruku? Mada, došao je u Banjaluku, pa me pitao gde sam bila kada je „Oluja“ išla ka Banjaluci. Ja sam rekla u Banjaluci, meni je bežanije dosta od 1941. godine. Šta bude sa Banjalučanima biće i sa mnom. Pitao me je da li znam ko je zaustavio „Oluju“ kod Bočca i nije dozvolio da Tuđman popije kafu u hotelu „Bosna“ u Banjaluci? Pitala sam: „Ko?“. On je rekao ja, a ja sam mu se zahvalila. Slušala sam na švedskoj TV njegov intervju sa Kristijan Amanpur u kojem priznaje da je njegova najveća greška što je dozvolio stvaranje Republike Srpske.
Neki kažu da je baš Vaša zasluga što postoji Republika Srpska, da ste je vi spasili…
— Ja sam je spasila samo utoliko koliko sam brzo uzela Dejtonski sporazum. Ja na te pregovore nikada nisam išla, ja sam se bavila humanitarnom oblašću. Međutim, kada sam izučila Dejtonski sporazum, shvatila sam da je pravedan, a to zavisi od ciljeva. Jedini cilj Srba i Radovana Karadžića bio je da se ne ponovi 1941. godina.
Muslimani su najavljivali da će, kada ih bude 51 odsto na ovim prostorima, formirati islamsku džamahiriju. Srbi su pre Drugog svetskog rata bili dominantan narod, a Hrvati su svoj cilj postigli sa svojih 17 posto. Došao je NDH, poubijali su Srbe, a muslimani su bili sve brojniji. Zato je RS bila bitna da se ne ponovi 1941. godine, a imali smo strašna signal: „Ubiti starog svata pred starom crkvom i pucati u srpsku zastavu“, to vam sleduje Srbi u BiH! Ali nije tako bilo kao što je bilo 1941. godine.
Muslimanima je obećavana deklaracija koja do danas nije realizovana i oni su nezadovoljni Dejtonskim sporazumom. Ja sam jedino nezadovoljna što moje voljeno Sarajevo nije u Republici Srpskoj i što ja više tamo ne mogu da odem. Hrvatska matica je savršeno prošla, a naša, srpska matica nema Kosovo, Crna Gora se odvojila, u Vojvodini „nešto pričaju“ — kao da miš sa strane sve jede. Tako, ako je Hrvatima teško u BiH imaju to zadovoljstvo da su ostvarili svoj san, a ja bih rado što–šta žrtvovala od svog zadovoljstva samo da su Kosovo i Metohija u Srbiji.
Омаж Пери Николићу "Певаљки", ашиклији, и певачу чувеном севдалијских песама, који је можда последњи пут певао на овом весељу, - покојном и нјезаборавном певачу којега је подмукла болест "отела"... (3. марта 2016.)
ТРУБЕ. ХАРМОНИКЕ
(Остаци рукописа, који украдоше кошмари...) ...Само Цигани умеју да нађу место у срцу, па да све одједном пукне ко кристална чаша! Волим Цигане трубаче, али и Влахе гајдаше и бандаше, јер су они мајстори, и могу да нас саставе, да саставе све те крхотине у нама! Шта Кустурица тражи по планинама Западне Србије? Шта ја тражим по планинама и манастирима српским? Живот, незабораван, вечан, усијан као гвожђе, као музика трубача? - Живот ти се само једном деси, кажу цигани трубачи. - Ви Срби почели некуд да журите. Никад не стигнеш кад некуд појуриш. Стани, бре, стани, Ибар водо! Куда журиш? Трубе неће да побегну...
(из часописа ТРЕЋА СРБИЈА, 1- 3 / 2002.стр. 5 - 10) Овај документарни филм је је сачињен од немонтираног филмског материјала фотографа Жошке, према жељи М. Соколовић (организатору "Златне свадбе" и "Сребрног рођендана", крајем августа 2010).
Продуцент др Димитрије Лукић. Уредник Ив. Лукић.
Филм је посвећен у целини сећању на све оне који су учествовали на златној свадби и сребрном рођендану, а у међувремену преминули, а пре свега, пок. певачу Пери Николићу из Лебана, познатијем као Пера "Певаљка", и пок. Николи Соколовићу...
КАКО Босна титра и трепери на опасној, танкој ивици мржње и прикривеног беснила на све српско у њој, стално потврђује једна личност нарочитог кова, која саму себе однедавно сматра првим у Бошњака: проф. др Ферид Мухић, филозоф и лингвиста из Скопља, први председник Зукорлићеве БАНУ, основане 2011. године.
Ферид је Мухић у политичком провизорју региона јединствена особа: уплиће се у најразличитије теме - од политике и историје до језика. Арбитрира о њима крајње острашћено, лично и искључиво и при томе ни о једној јединој својој тези не износи никакве доказе, не подупире их нечијим речима или књигама, већ се искључиво и увек ослања само на сопствени утисак, који формира шибицарским обртањем познатих историјских истина.
Зачудо, има респектабилну научну биографију: дипломирао филозофију у Скопљу, докторирао филологију у Београду, фулбрајтовац и предавач на више западних и малоазијских универзитета. Зову га македонски Ниче, још је и планинар, који је у биографији навео да је за девет дана прешао 710 километара, пешачећи планинским путевима од Скопља до родних Завидовића (БиХ). Објавио је педесетак књига, имао много полемичких наступа по босанским медијима, изгледа питомо и отмено... али све то пада у воду када пусти маха својој отровној машти. Ево само неких тврдњи проф. Мухића о Босни.
До краја 19. века нико у Босни није био Србин и Хрват, већ православац и католик. Велики део босанских Срба и Хрвата су Бошњаци, који су примили хришћанство. Не постоји ниједан документ о присилном прихватању ислама на Балкану. То је увек било добровољно, и то је велики морални чин и акт храбрости, јер се ради о радикалном прекиду с дотадашњим начином живота: нема више алкохола, свињетине, ваљало је пет пута клањати на дан, постити, до 50. године бити турски војник. Турци нису терали хришћане у војску, јер се сматрало да је Божји грех силити некога да гине за бога у кога не верује. Сви у Босни морају прихватити да су Босанци, и то је тако и ту нема разговора, јер сви говоре босанским језиком. Српски и хрватски језик су само источна и западна варијанта босанског језика, који је стандардизован правописом око 200 година пре Вуковог речника. Никада не помиње, на пример, одакле воде порекло Бошњаци муслимани, већ само каже да су ту одвајкада и да су никли у Босни с првом травом.
Даље: поводом српских оспоравања и напада на босански језик, он каже да Бошњаци морају испољити гнев, а не бес: гнев је моћ, отвара очи, исправља неправду, враћа свест и самопоштовање. Треба као Енглези, када их је напао Хитлер, пролити крв, зној и сузе, али одбранити своје и нашу Босну. Република Српска је најкрвавије парче земље на планети и још има у свом имену одредницу република, то је чист државни атрибут. То треба укинути тако што се непрестано мора викати да је то геноцидна творевина, док сама, што рекао Авдо Сидран, не отпадне као сасушена краста са здравог босанског ткива.
Ферид Мухић овако говори сатима на боњачким медијима, никада не помиње ниједну књигу, не позива се на документе са именом и презименом, он блебеће и промишља машући језиком на потисак невероватне снаге комоције свога мозга. Само је једном направио изузетак: позвао се на излагање неког француског историчара Ернана из 1882. године на Сорбони, који је (наводно) рекао да се национална историја прави лажима, све док народ не почне веровати да је то истина. Тако су радили Срби, дописао је Мухић тог Француза.
Док у Републици Српској опада малтер са плафона од бесомучне вике и свађе власти и опозиције, Бошњаци овако пишу, говоре и пумпају мржњом душу свога народа. Очајан над сличним стварима, Андрић је својевремено узвикнуо: "Босну треба волети, али паметан не треба живети у њој".
Конзервирани вредни документи које је пронашао архитекта мр Василије Петровић, значајни за историју овог краја и шире. Иако је припадао тој групи, три дана пре Мајског преврата враћен је кући
МАГИСТАР Василије Петровић, познати архитекта, пронашао је прошле јесени вредне документе у архиви својих предака, али и документи других старих породица из Трстеника. Како би их спасао од пропадања, предао је музеју седам папирних сведочанстава о приватној, али и колективној историји родне вароши, а кустоси су, препознајући изузетан значај заоставштине, проследили документе на хитну конзервацију.
У музеју, где је управо враћено спасено наслеђе, откривају, за "Новости", да су документи мр Петровића изузетне вредности.
Историчарка Јелена Вукчевић, кустос музеја под окриљем Народног универзитета, каже, за "Новости", да се стари предмети чувају у депоу и да, услед природних процеса, долази до промене њихове структуре.
- Некада прибегавамо хитној конзервацији, као у овом случају. Неретко, до нас долазе материјали са озбиљним оштећењима.
Захваљујући Петровићу, потомку чувене трстеничке породице са блиским рођачким везама с најстаријим Трстеничанима који вековима живе крај Западне Мораве, сачувани су стара диплома Фонда сиротних ученика Трстеничких народних школа Александра Здравковића, уверење на месно механско право Миладина Ристића за кафану "Пролеће", документи Василија Радосављевића (диплома Трстеничке трговачко-занатлијске омладине, Албанска споменица, диплома Трстеничког певачког друштва "Бошко Југовић"), извод из књиге за упис рођених и крштених СПЦ Храма Свете Тројице Василија Петровића, као и сведочанство Трговачке школе Београдске трговачке омладине Славка Петровића.
- Већина докумената односи се на моје претке који су имали буран и значајан живот - открива, за "Новости", мр Василије Петровић. - Јавност мало зна о Александру Леки Здравковићу, иако неке улице носе његово име. Био је брат од тетке мог деде и један од скоро непознатих Аписових завереника. Међутим, три дана пре Мајског преврата 1903. године послали су га кући, да би, у случају да побуна на двору не успе, породица у Трстенику, где је био једини мушкарац, имала хранитеља.
Скица школе "Свети Сава", скица цркве, потписи оснивача удружења с почетка 20. века, јасно су се видели после конзервације.
- Захваљујући уверењу на месно механско право, што је документ који нам је такође предао мр Петровић, имамо сјајно сведочанство о богатој угоститељској култури - напомиње Јелена Вукчевић.
САЧУВАНА И ВОЈНИЧКА ПИСМА
ОСИМ Петровићевих докумената, у музеју је недавно конзервирано и пет важних сведочанстава времена: фотографије старог брачног пара Унић, писмо са Солунског фронта, писма из Берлина из 1929. године, војничка разгледница из Француске и војничка дописна карту из 1914. године. У плану је конзервација текстилне збирке.
