ПОВРАТАК У СОПСТВОИскорачила сам коначно
Из опасне зоне
твог гравитационог поља
Што ме усисавало
Поништавало моје сопство
И сва сам била Ти,
Тобом испуњена
Дисала Твојим дахом,
И јутро и поноћ Тобом обојени.
Сад полако враћена себи
Осећам слободу,
Моје друго ја,
Лепоту повратка свом бићу.
Ти си и даље ту,
Као удаљени Месец
Што мами сањарење,
Али то више није Сунце
Што пече ми кожу
Својом моћи,
Као утихла музика
Што још одзвања у свести,
Не разбија срце снажним звуком,
Као отисак у бронзи
Лика што већ тоне.
Могла сам
С Твојих висина пуштена,
Онако од Тебе отежала
Пасти ко успаничени пилот
Кад нађе се на недозвољеној страни
Катапултирајући се у безизлазу.
А, хтела сам Тобом уздигнута
Отшетати у висине
До отвора у безвреме
На неку неоткривену звезду
Да подарим јој Твоје име-
Да си ми само руке пружио
Кад бестелесна пред Тебе
Клекнух.
ВЕРА У ИСЦЕЉЕЊЕ
Св. Василију
Са овом „ рибљом кости у грлу“
Ослабљена сам
На могу даље
А пустиња бескрајна.
Нигде речи утешне.
Само звери около, гладне.
Пред силом љубави у мом оку
Приђоше припитомљене
Јер обожи их твој лик.
Устрајно чекам
Да својом моћном руком
Донесеш исцељење
И избавиш ме,
Пун свете моћи
Коју именом славиш
ВЕРУЈЕМ
Не верујем у нас,
Превише тога је између,
Наших живота с другима,
Неба, мора, мостова, људи.
Верујем у судбину,
Ми се одавно знамо,
А и Ти си је већ срео,
У њен редослед сиже,
И кад на то помислим,
Ма како далеко био,
Намах си ближе,
Јер није те тек тако
Ветар донео ту
Где никог не чеках више,
Тлико у свему закинута-
Постојана у вери
На одређеном ми путу
Којим ме Мисао води.
А, Ти,поломљених крила
У бекству од себе,
Судбином ношен
На трен се спусти
У мој сан.
Не, не сумњам у љубав.
Знам,
И да не зовем,
Доћи ћеш сам.
ЈЕМСТВО СПАСА
Нешто је прошло неповратно
Сат је потврдио нечији крај.
А, опет све је баш исто
Ко да се ништа десило није
Куцала поноћ, славило се,
Иста се узалудност види
Ко испред закључане капије.
Неко се родио без свог хтења
Не знајућ шта га тек потом чека,
Неко је за ужетом посегао
Јер пред њим више ничег нема
Други су пуни наде почели нешто
Сигурни у смисао свега
Циљева, планова, теорема.
А време одувек хита,
Шта га се тиче све то,
Људско је доба омеђено
А сав труд је,
Покушај бекства
Да тој се сили
Отме бар на час
Кроз песму, сузу
По неки кликтај
Јер за спас нема
Другог јемства.
ПРЕУЗВИШЕНА
Богородици
Преузвишена, најмољенија,премилосна,
Како си носила своје послање,
Тај Свети терет ко кострет?
Од малих ногу велика,
Изабрана за вечност,
У немој служби Божјој Вољи,
Да будеш највећа у болу и слави,
Оличена Врховна моћ,
милост, морање.
Кад најзад Први позва те к себи,
лишена мајчинског бола,
Кад узнела си се,
видела Сјајем обасутог
свог Сина уз Оца,
свет се преобразио у нежност.
Измилеле су и припитомиле се ,
из пукотина отровне змије,
дошле ти на поклоњење,
у Храм да љубе иконе,
сједине се с народом,
објаве Твоју моћ.
Не чудо, већ победу
Љубави што узвисила Те,
потврду да Божјом Вољом све бива
И да бол је увек провера оданости,
Кушња.
Многи, од себе отуђивши се,
Заборављају Жртву,
Распетог, његове ране,
Твој неми јаук што
утиснут на лицу
Сећа на оданост Вишој Вољи,
погордише се,порекоше,
посумњаше.
А, Ти, премилосна,
Знајући и људско и Божје,
Преклињала си:
Не удаљујте се.
И чули су Те некад охоли, слепи
Ни данас освешћени,
Злом обузети.
Призвана покајањем,
стизала си,
Шаптала људима Истину
Кроз сан.
„Верујем, верујем , Мајко“,
јецао је неверни, богоотуђен,
славом овенчан Буњуел,
пробудивши се,
Твојим лицем обасјан.
„Преузвишена ,пред Тебе падам
Сићушан!“
OДСУСТВО ЦЕЛИНЕ
Да би целина била што јесте
Све треба да буде пуно, складно,
Али проломи се доба једно-
кад само падају, падају позлате.
Отвори се по нека рупа у зиду
Што држао је дом
И живот цео
И све се распрсне,
Кров се разболео-
Пресата да штити, чува.
Тек целина је напрсла, сува
Ал' још се некако држи.
Помало штрпнеш одасвуд
Затвараш напрслине
Чувајући склад
И све некако на живот још личи.
Онда се полако уз друге дижеш
Ко сенка уз стабло непомично
Понешто даш, понешто примиш
И све изгледа цело, идилично
А само бездан душе крхке
Пожаре слути невиђене
Од поломљених истина,
Моћи
некада целе васељене.
САГЛАСНОСТ
И моћ и немоћ скупа.
Досежеш далеко речима
Будиш светове
Скупљаш прах
Са успостављених
Цветова
Само теби намењен
Што прима се на
Твоју душу
Те просијава
Сврховито.
И немоћ
Бескрајна, болна
Да помериш међе смисла
Да отвориш забрављено
Да узлетиш на стрми врх
Однекуд јави се
Гушећи те бесмислено.
И тако твоја моћ и немоћ
Живе сагласно предуго
Једна помаже другој
Да траје подупирући се.
Када ни даха немаш
Однекуд моћ се прослави
Пред тебе ступе сви они
Који те воле, траже
А немоћ стане пред њих
Спусти облаке и ноћ
Затресе предео
И сви се обневидели
Нађу доле,
тако се твоја моћ и немоћ
упорно и трајно воле
да будеш тужан
као да моле!
СРЖ ПАТЊЕ
С јутра кад дану отвориш очи
И пре но те сунце огреје
Удахни дубоко срж патње .
Судбински дар свега живог -
Нек ти испуни пору сваку
Пре но што и воду узмеш
Да жеђ нову угасиш њоме
Јер нема опстанка без патње
Ни сна у којем она спава.
Њен будни ритам све испуњава
Што дише, расте и умире.
Не буди неспреман
Кад она крене, прими је
Без грча да мање боли
И носи дуготрајно без гласа
Ко што и други чине.
Све што извире у пени таласа
Покаже свој ток, страсти
Будеш ли снажан
У патњи ћеш расти
Јер непосустале она храни
Пркосом, гневом, ускрснућем.
Она је сенка што немо прати
Све што се миче,
Облик има.
Не можеш умаћи
Њеном хицу
Њеним суровим бичевима
Стога се сагни
Удар прими
Да мање бриди очекиван
И иди даље куд стићи мораш
Узалудно на живот киван.
ПОХВАЛА ТУЗИ
Толико сам ужурбана,
Календар опомиње,
Нема времена за све нужности.
О, лепа Туго, тиха нежности
За тебе још мање
А тако бих се зарила у твоје дно
Ко у мирисни убрус с јутра
Да ме обложиш, застреш,
Да се окрепим тобом
Тиха вазнесености
Блаженство бола -
Господство вечности,
Туго, срце душе,
Да схватим да још осећам,
Да нисам само ужурбано тело.
Јер све протутњи сем тебе.
Ти ћутиш, чекаш, стојиш
Бесмртна, моћна као море.
Блажена туго, пуна сам те
Ко смоква сокова, сласти
А не стижем те осетити
Од норми, термина, рокова, хтења,
Пуноћом свом, целином бића
Као док имах себе, младост.
Горкост твоју да окусим
Да знам да још осећам,
Да још сам жива, обновива.
Јер то што ходам и на циљ стижем
Обмана је, несумњива.
ПОХВАЛА БОЛУ
Да живи бол што те потврђује
Рукопис његов читак да светли,
Досада за собом не остави траг
Ужитак мине исто ко и глад
Чим заситиш се, празно је.
Да живи туга која те узвиси
Па мислиш о смислу ње и тебе
Да живи чемер који те куша
Слатко је бити и слеп и глув
Ал горкост траје, проговара
Душине очи што отвара.
Да живи патња која те јача
Отвара просторе духа твога
Кораке твоје кад саплиће
Сетиш се других, сетиш се Бога
СЕНКА СЕБЕ
Може ли једно да обзнани све
Укупност Бића, синтезу људског
Ко вода што у чаши, океану
Истост значи, суштину,
Човек је тамно дно земљино
Из којег ватра бије
Али и мук се сав сабије
И вуче га у понор
Из њега стално израња
И прети да га сломи.
Танано биће ко јасика
Одувек енигма себи
И сав је живот недовољан
Да то се спозна, открије
Иако рођењем одређено
Људско биће никад није
Истост, једно,
Увек другачије
Бива из часа у час,
Живот цели.
Све га мења, обликује
Одузима му стаменост.
Несталност доноси нови дан
Свако је у себе загледан
Ко у огледало што лик мења
И никад собом оправдан
Пролазиш кроз искушења
Сам себе тражећи, ништећи
Ко уроборос гризући реп
Своје суштине, ауре
Ко што си рођен
И одеш слеп
Приморан да признаш
Истине беже, жмуре
Пред тобом јер Ниси-
Тек Биваш јутра сваког
Кад крхке нити Бића
Саставиш смислом новим
Ил пустиш да пада и пуца
То што држало те, како- тако,
Ал' поднео си нови дан
Тек сенка себе,
Непоуздан.
__________________ НАПОМЕНА ур.
Милица Лилић Јефтимијевић први пут објављује поезију у "Сазвежђу ЗАВЕТИНЕ".
Из пропратног писма ауторке:
Dobro vam jutro, vredni ljud. Hvala na prijatnom iznenadjenju....vrlo mi je drag taj roman jer je napisan sa velikom strašću i ciljevima...Evo i nekoliko pesama koje možete objaviti u Vašem zaista impresivnom glasilu. Hvala. Srdačan pozdrav.Milica Jeftimijević Lilić.
