Необјављени рукописи Шолетови (Ратомирка Соколовић, Шоле, Коли Ивањска; 1953., Ивање - Београд, 2016). Већина ових рукописа је настајала, који месец пред Шолетову операцију, лето 2015. - све до средине пролећа, 2016. године, док је још увек могла да се бори, нада, верује да ће победити подмуклу болест).
..
..
Шолетови "НЕЗАВРШЕНИ ЗАПИСИ"
 |
| 25. август 2014. Шоле бере купине изнад села, тј. у близини споменика погинулим Ивањчанима у ратовима |
Пут
је ишао уз реку или је пресецао, но ми деца смо имали своје путеве, пречице.
Цело је село било повезано пречицама. Оне су кратиле пут, приближавале циљ и
имале своје лепе кутке,изворе, питомине, укрштања... Тако се село као жив
крвоток кретало главним али и тим малим токовима. Тако се снабдевало.
Најбоље
сам познавала оне путањке које су ме водиле и враћале до наших њива, ливада и
појата...
Кадгод
се дешавало да сам чувајући стоку која је мировалана неком одређеном месту
испод неког дрвета уили стога направимо омиљено месрто коме смо се враћали.
Често,најчешће
су то били храстови или оскоруше, њих смо јели целе, гњиле, ситне, слатке,
пунили би желудац без могућности да се заситимо, само смо дршке бацали, стока и
ми деца волели смо то воће нарочито овце које су пландовале под оскорушама
најчешће.
Било
је у селу разних крушака, а неке стоје и сад, генерације су надживеле многе
крушке.
Овај
пејсаж који ме окружује не пружа ми могућнсот да се сем у ризницама сећања
позовем погледом и препознам та стабла или њихове потомке.
Крушке
су нас храниле, штитиле и некако биле општеприсутне у сваком имању.
Ако
бих почела по махалама, сем оскоруша у «Тојину
огрању» моја омиљена, највише их је било уз Именски поток.
Данас
на нашем имању има пуно старих калемљених сорти, дело нашег оца, код Љубића –
где је гојко у воћарству себи нашао професију, код Данковића...
Да
испричам зашто су крушке биле значајне.
Ја
се сећам наше водунке која је трајала до иза Божића, големки и скопке, која је
у Големо Дрво моја омиљена њива са
римским циглама око средине, која је, ако се дубље заоре, избацивала цигле, за
анс увек била историја, хранила копаче.
Убрати
крушку, воће за јело, по обичајном праву било је дозвољено. Каткад би нас децу домаћини јурили уз вику, све мање је
било деце а све више воћа. Данас у децембру још, пошто није било мразева,
воћаима у воћкама. Брали смо...
По
сахрани моје мајке, после дан- два и посета гробу, решисмо да прошетамо до
Именски поток. Мој брат воли тај локалитет, а његиова мистичност у дечијиој
ризници везана је за једну анегдоту.-
Ајде,
ајде, ће се удаваш у Именци, па туј само крушке има.
Но
нису се удавале дебојке и момци женуили по томе шта где има но ко је где могао
и хтео.
Већ
сам била велика, пошла у школу, и из тих кућа су у разред са мном ишли Миломир,
Толе и Милча. Сад је само Милча жив, одем некад до њих да их обиђем, кад смо
лети у Ивању. Толе и миломир су умрли давно...
Прођосмо
кромпириште, резервоар и калемке па под...
И ту се ова
Шолетова прича или запис кида; оставила је три празне странице, и писала
даље.... Вероватно је неко прекинуо, дошао да је обиђе... и после се више није
враћала на то. Воља за писањем је изгледа одлепршала као врабац...
ЛеЗ 0008400
ПОГЛЕД СА ШОПОТА
Са те фотографије са врха Шопота, коју је снимио њен братанац Никола, Шоле нас гледа, данас, док преписујемо ове њене записе такве кави јесу. Недовршени, али убедљиви...Гледа нас са највишег врха планине на којој је одрастала. Зашто баш та фотографија. Зато. Волела је планине и врхове...
 |
| Радан припада Родопским планинама, а налази се управо на месту где се Динариди сучељавају са Родопима. Највиши врх је Шопот на 1409m нмв. На нешто нижем ,Петровом врху (Велики Петровац)око 1150 - мнв, налази се на заравни врха ,црква Светог Петра.[1][2]Смештена је југозападно од Прокупља односно западно од Лебана и Медвеђе. На обронцима планине налазе се: Археолошки локалитет Царичин Град ,Пролом Бања , Ђавоља варош , На западним обронцима планине налази се средњевековно утврђење Иванова кула - град Ивана Косанчића. |
На трећој страни почињу - Шолетови Записи.
Пут
је ишао уз реку или је пресецао, но ми деца смо имали своје путеве, пречице.
Цело је село било повезано пречицама. Оне су кратиле пут, приближавале циљ и
имале своје лепе кутке,изворе, питомине, укрштања... Тако се село као жив
крвоток кретало главним али и тим малим токовима. Тако се снабдевало.
Најбоље
сам познавала оне путањке које су ме водиле и враћале до наших њива, ливада и
појата...
ЛеЗ
0008294
..
Моје бистре раданске горске очи...
Ово је факсимил прве странице "Бележнице", без наслова, недатиране, једне (од неколико), у којој је Шоле бележила. Исписано је у овој бележници само 18 страна.
"Моје бистре раданске горске очи скривене у чудним просторима одавала вас је зелена увала којом се увек стизало до вас.
Ниједно око скривено у ували није личило на друго, ниједна вода која је истицала није била иста.
Сигурна сам да су неке од њих биле и лековите.
Извирале су воде чудно на најчуднијим местима.
Извори су имали називе по просторима и локалитетима или власницима имања на којима су се налазили...
_____________________
НАПОМЕНА: Није дозвољено преузимање и прештампавање овог текста, или било ког другог из "Необјављених рукописа" Шолетових, без изричите дозволе "Заветина" М. Лукића).
Ова прозна целина садржи непуних 8 страница. "Размишљам да л ћу као кад сам била дете да могу побројати све ивањске изворе", пише при дну странице. Желела је да остави сведочанство писано о свом месту рођења и одрастања, пишући непосредно разумљивим језком свога завичаја, из кога одјекује матерња мелодија и прште незаборавне слике...
Крајем фебруара, ове године, у понеким тренуцима, диктирала ми је оно што је записала, али не и из ове свеске. И све је то било једна иста прича, болна, опроштајна, сензибилна, понекад и неспретно испричана. Ноћу је знала да записује, Шолета су мучиле несанице и пре њене болести: болело ју је пропадање српских села, нестајање, а посебно села њеног најужег завичаја. Али Шоле није била војник смрти, већ војник живота: борила се са највећим душманином човечанства, дивовском снагом и неком неизрецивом древном шоповском силином надвладавања судбине, често сурове и неумитне.
Све чешће се питам - зашто таква бића одлазе прерано? Сад када сам скоро направио Документациони центар (Заветина у Мишљеновцу, и сместио библиотеку у четири собе
- што је и Шоле желела), не могу још увек да верујем да смо је изгубили, да никад више неће крочити, ни у кућу у Ивању, ни у ону у Мишљеновцу - сви су изгубили њеним одласком много...Још увек је тешко прихватити такву врсту личног и фамилијарног и општег губитка, још увек је делујућа природна фаза оног неописивог шока, или језе, или неизрециве туге.... Али изгледа да јој је судбина таква, да баш онда кад је могла да се повуче у неку врсту душевног мира - мислим тамо у Мишљеновцу, дошло је све ово... Уопште је не сањам, да ли због шока, не знам. Али живот је удесио да будемо у Ивању сами 2015. за Спасовдан Мишљеновачку Заветину кад никаквих назнака подмукле коби није било, срећом да сам тада направио прелепе слике и сачувао их. Таква ће наша Шоле остати у мојем сећању : цветна, плава, витка и лепа као ти цветови који су нас окруживали, док смо свакодневно шетали - до Буцала, али и преко утрине и оних камена самаца до крајњих кућа северних махала села Ивања...
Лепота Радана сигурно постоји неоткривена, а Шоле је њен симбол: њој и њеној старијој сестри Мири могу да захвалим, што су откривале ту лепоту, и показивале је, уводиле у њену тајну. Као да је то сасвим обична ствар. ...Тако се чувао искон, тако се ојачавао идентитет, лепотом се бранило од зла и ругоба савременог света и модерности, али без мржње према новим иницијативама...У животу, у политици, у надању, у веровању, у несебичности, у упорности...
Јутрос ме је пробудила (на Лабудовом брду, изнад Раковице у Београду),
слетела на симс прозора, практично четврти спрат - гугутка. Око 5; 41. Гукање. Нисам одмах
видео са ког се прозора оглашава, да ли са северне стране, из предсобља, или из
собе до парка у којој спавам, јер су због врућина спуштене скоро до краја
жалузине. Нисам хтео да је уплашим, нешто је ваљда хтела да ми поручи, откуд
знам? Бог се у овом свету никад не појављује, али делује преко добрих људи,
птица, голубица, можда и преко ове гугутке? ...
Али на читаоце широм Србије, и тамо где се српски језик разуме до краја, па и широм света, верујем и надам се, да ће ови одломци из Шолетових "Необјављених рукописа", деловати својом непоновљивошћу и тако чувати њен духовни, душевни профил, утиснут у вечност, у којој је...
ЛеЗ 0007302
..
Нема коментара:
Постави коментар