"У припреми за одбрану Србије, генерал Дража Михаиловић..."

ОДБРАНА СРБИЈЕ

У припреми за одбрану Србије, генерал Дража Михаиловић је створио веће и покретљивије јединице. Тако је, међу осталима, настала и Церско-мајевичка група корпуса, под командом мајора Драгослав Рачића. Пролеће 1944. године протекло је у крвавим обрачунима на Златибору, а затим на Ибру, испод Копаоника. Јединицама под Дапчевићевом командом наношени су тешки порази и увек су одбациване натраг. Енглези су више среће имали на југу Србије. Четничког команданта те области, мајора Радослава Ђурића, успели су да одвуку на страну комуниста. Енглеско присуство омогућило је успешну мобилизацију у комунистичке редове, наводно ради борбе против Немаца. Новостворене дивизије су, међутим, усмераване на север, против четника. Енглези су их свакодневно снабдевали огромним количинама наоружања. Авиони су, чак, избацивали врућ хлеб печен у Барију. Крајем јуна 1944. године комунисти су овладали Јастрепцом и дошли под Копаоник.

У међувремену, генерал Михаиловић је створио до тада најјаче формације, групе јуришних корпуса. Према Милошу Аћин-Кости, најелитнија од њих била је Четврта група јуришних корпуса, под командом мајора Драгослава Рачића.

Из свог штаба у Јошаничкој Бањи, Рачић је наредио да противофанзива почне у зору 5 јула. Био је то до тада највећи сукоб са црвенима, на најдужој линији фронта, од Ибра до Јужне Мораве. И уследила је највећа четничка победа. До 27. јула, комунисти су непрекидно гоњени све до Радан планине. Оно што су енглески авиони свакодневно избацивали партизанима, сада се нашло у рукама четника, укључујући и врућ хлеб. У почетку, Рачић се борио против Срба мобилисаних на превару, који су се одмах предавали, а последњих дана против Шиптара и Бугара, који су, по савету Енглеза, убрзано стајали под црвену заставу.

Одмах после ове операције Рачић се вратио на Златибор, јер су комунисти поново напали из тог правца. На Јеловој Гори, код Ужица, Рачић је командовао једном од најпознатијих битака против комуниста, 8. септембра. У току ноћи четници су подишли партизанским положајима, и ујутру их одбацили силовитим јуришом. Али комунисти више нису ни желели борбу. Повукли су се, знајући да ће ускоро источну српску границу прећи Црвена армија и тако решити њихову борбу за власт. То се и десило, почев од 19. септембра. Ипак, остала је чињеница: комунисти, удружени са Енглезима, Италијанима и усташама, нису успели да савладају српску четничку војску, упркос неупоредивој премоћи у опреми и наоружању.

Октобар 1944. године протекао је у знаку повлачења четника у Босну. Ту су их дочекали стари непријатељи, али и један нови: тифус. Крајем децембра успостављен је фронт против комуниста на линији Озрен-Грачаница-Требава-Градачац. Напад на немачко-усташки гарнизон у Тузли није успео, али је Кесеровић на Божић 1945. преотео Модричу од усташа. Град је напуштен 14. марта. Наредних месец дана четници су провели на Вучјаку. Ту су све јединице подељене у три колоне. Левом је командовао потпуковник Драгослав Рачић, десном потпуковник Драгутин Кесеровић, а средњом мајор Никола Калабић. Пробој усташке линије фронта, на западу, почео је 15. априла. Дража је желео да остави утисак да ће се и он повући у правцу Италије, како би се комунистичке јединице упутиле у том правцу. Покрет према западу трајао је, међутим, само до 21. априла. Тада су све колоне скренуле на југ, па потом на исток, у правцу Србије. Циљ је био: подићи нови устанак, овога пута против комуниста.

Продор четничке главнине према Србији априла и маја 1945. године, то је епопеја о којој би могао бити снимљен не један филм. Приликом преласка Језерице, притоке Неретве, морало је бити одбачено сво тешко наоружање и опрема. Многи су нашли смрт у неприступачном кањону. Али потпуковник Драгослав Рачић није желео да погине на тај начин. Према сведочењу мајора Александра Милошевића, који данас живи у Канади, дошавши до провалије коју је требало да прође, Рачић се ни трен није колебао. Вратио се натраг, надјачавши својим моћним баритоном хук реке и пуцњаву: "Браћо! Тамо је сигурна смрт", рекао је четницима показавши у правцу Језерице. "А овамо, можда, и живот. Напред!", додао је упирући руку у правцу косе са које су тукли комунистички митраљези. Потрчао је, а за њим је кренуло неколико хиљада четника.

После свакодневних борби против вишеструко бројнијег непријатеља, тучена свим оруђима и оружјима, укључујући и совјетску авијацију, четничка главнина је сломљена на Зеленгори, 13. маја 1945. године. Мање групе измучених војника одбиле су задатак да се некако домогну Србије и чекају погодан тренутак за дизање устанка.

Пуковник Драгослав Рачић дошао је у подручје свог Цера, у Савковиће. Ујесен 1945, са тринаесторицом пратилаца обратио се угледном домаћину Петку Обрадовићу. Петков син Видоје направио је повећу земуницу у близини штале, тако да његова жена, када се бави око стоке, може неопажено да доноси храну четницима.

ПОСЛЕДЊИ ДАНИ

Шта се потом дешавало?

Са једним пратиоцем, и пиштољем за појасом, Иван Милетић је 1950. године отишао у Савковиће да сазна истину о свом стрицу Драгославу. Представио се као инспектор Озне, који је дошао да још једном преиспита детаље о последњим данима пуковника Драгослава Рачића, како би, онима који су га одали, могла да се уручи награда.

Видојева жена испричала је Ивану како је отишла код Буде Томића, шефа Озне у Љубовији, и пријавила четнике. Разлог: досадило јој је да им носи храну!

Новембра 1945. године бројне комунистичке јединице опколиле су Рачићеву земуницу и упутиле позив за предају. Рачић, и у последњим тренуцима, није напред истурао своје људе. Изашао је први, са оружјем у руци. Уз њега је био верни пратилац Вујица, из босанског села Сикирић.

Драма се одигравала пред очима Видоја и његове жене. После неког времена, Рачић је погледао у пиштољ и видео да му је остао само један метак. "Вујице, батлија си", рекао је. "Што, шефе", упамтили су Обрадовићи Вујичин одговор и пренели га Ивану Милетићу. "Немам два метка. Да имам, сад бих убио тебе па мене, да не паднеш комунистима у руке. Ако би им ја пао, живога би ме пекли". То су биле последње Рачићеве речи, иза којих је, хладнокрвно, последњи метак испалио у своју крупну главу.

Али, комунисти су се бојали и мртвога Драгослава Рачића. Наступали су опрезно, мада није било отпора. Најзад поставише пушкомитраљез у непосредној близини Рачићевог беживотног тела. Дуги рафали избацише делове његове утробе на супротну страну.

Посмртни Рачићеви остаци одвучени су двоколицом у Љубовију, а затим у Шабац. Крвав траг и парчићи меса остајали су по калдрми, којом су се вукле Рачићеве ноге. У Шапцу, Рачићево тело је изложено да би се народ застрашио. Најзад, неко је наредио да се покојник уклони одатле и баци у неко врбље. Али у том врбљу, поред града, пси почеше да разносе посмртне остатке Драгослава Рачића. Онда су комунисти били принуђени да уприличе какву-такву сахрану. Један милиционер закопао је Рачићево тело баш на том, неугледном месту. Касније је Шабац проширен и ту је подигнута аутобуска станица. Зато, путниче, ако се задесиш овде, знај да испод тог бетона који видиш, можда тачно испод твојих стопала, лежи тело једног од највећих српских јунака у Другом светском рату.

 =извор: Четништво и...

Sonja Biserko ocrnila Srbiju gore od Hrvata!

SPUŠTANjEM zavese na usmeni deo rasprave u hrvatsko-srpskom sporu po
međusobnim tužbama za genocid pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu,
javnosti je postalo dostupno i svedočenje Sonje Biserko, predsednice
Helsinškog komiteta za ljudska prava u Beogradu - u korist hrvatske
strane.

Sonja Biserko

Ona je, po sopstvenim rečima, na poziv hrvatskog pravnog tima,
opisala „istorijski, politički i kulturni kontekst“ Srpskog nacionalnog
programa i njegovu ulogu između 1991. i 1995. godine iz „čvrstog
uverenja da je on bio presudan za tragičan kolaps Jugoslavije“.

Biserkova
je govorila o oživljavanju koncepta „velike Srbije“ i ocenila da je
iskustvo sa Ustavom iz 1974. bilo od značajnog uticaja na ponašanje Srba
tokom dezintegracije SFRJ, pošto je ustavna transformacija učinila još
daljim zadovoljavajuće rešenje srpskog nacionalnog pitanja. Srpska
elita, tvrdila je, vratila se na nacionalni program koji se neformalno
pripremao još od ranih sedamdesetih, artikulisan 1986. godine u
Memorandumu SANU, dok su vodeći mislioci oživljavali kosovski mit u
službi političkog povezivanja Srba:

- Milošević je ustanovio
diktatorsku vladavinu koja mu je omogućila da srpsko pitanje potegne u
Hrvatskoj i BiH, i to predstavi kao državno pitanje. Upravo u skladu sa
pozicijom koju je promovisao Dobrica Ćosić i njegov krug.

O Ćosiću, Biserkova još kaže:

-
Mada, samozvani disident, Ćosić je uvek bio pod okriljem ljudi na
vlasti, od Tita i Miloševića do današnjih „demokratskih“ lidera. On je
intelektualni arhitekta srpskog nacionalizma koji samo menja svoje
odelo.

SPC, SANU, Udruženje književnika Srbije i Beogradski
univerzitet doprineli su buđenju nacionalne energije, ocenila je
Biserkova. Uprošćavale su se istine o vekovima dugom žrtvovanju srpskog
naroda.

Uzdizanje srpskog nacionalnog pitanja argumentovano je
time da je konfederalizacija Jugoslavije pokušaj uništenja srpske
nacije. To je, smatra Biserkova, bio signal Srbima da se bore za
„ozbiljno ugrožen nacionalni identitet i taj cilj učine glavnim
preduslovom budućeg opstanka“.

Usvajanje Ustava Srbije 1990.
godine, smatra Biserkova, označio je kraj prve faze priprema da se
uništi Jugoslavija. To je bio „prvi secesionistički dokument“, koji je
isključio Srbiju iz legalnog sistema SFRJ.

Biserkova,
zatim tvrdi i ono što Hrvatska poteže kao glavni argument u tužbi
protiv Srbije - da je JNA (1990) de fakto postala srpska armija:

-
Sa JNA na svojoj strani Srbija je postala superiorna u odnosu na druge
jugoslovenske narode i bila u stanju da postigne svoje ratne ciljeve u
Hrvatskoj i Bosni.

U pisanoj izjavi Biserkova je takođe navela:

-
Verujem da je važno rasvetliti aspiracije Srba na Jugoslaviju od njenog
osnivanja. To takođe može biti od pomoći Srbiji da se suoči sa
sopstvenom odgovornošću. Srpske elite se nisu odrekle nacionalnog
programa i njegovih težnji ka teritorijalnoj ekspanziji, iako nedavne
poruke međunarodne zajednice ukazuju da takve iluzije nemaju izgleda.
Srpski lideri, međutim, i dalje neguju ove iluzije prema Bosni.

Konstatujući
postojanje „totalnog nerazumevanja savremenih procesa“, Biserkova je
zaključila da to Srbiju „čini sklonom daljoj fragmentaciji“!

ADVOKAT IZ NAŠEG PRAVNOG TIMA RASVETLIO PRISTRASNOST: ZANEMARILA ODJEK ČUVENE MESIĆEVE REČENICE

LUKIĆ:- Da li rezolucija Skupštine Slovenije iz jula 1991. godine proklamuje nezavisnost kao secesionistički dokument?

BISERKOVA:-
Sve republike su pripremale izmene i amandmane na Ustav kao odraz
dešavanja u zemlji. Ipak, Srbija je bila prva koja je to uradila.

LUKIĆ:-
U zaključku, navodite ...“srpski nacionalni program bio je ključ za
tragičan raspad Jugoslavije“. Da li znate ko je izgovorio rečenicu:
„Mislim da sam izvršio zadatak, Jugoslavije više nema“?

BISERKOVA:- Da, znam. Stjepan Mesić.

LUKIĆ:- On je to izgovorio u Hrvatskom saboru 1991. godine. Znate li ko mu je dao taj zadatak?

BISERKOVA:-
Ta rečenica je nevažna, uzimajući u obzir dešavanja od Titove smrti do
1990. godine. Nijedna republika nije pomišljala da napusti Jugoslaviju.
Pripreme su bile u Srbiji.

PRAVILA SPISKOVE NEPOŽELjNIH

SONjA
Biserko je pre raspada SFRJ radila u Ministarstvu spoljnih poslova od
1974. do 1992. Poslednja dužnost bila joj je u Kabinetu šefa diplomatije
Budimira Lončara. On je kasnije postao savetnik Stipe Mesića, koji je
pre tri godine dodelio Biserkovoj Orden kneza Trpimira s ogrlicom i
Danicom. Njen angažman u MSP obeležila je afera sa stanom prijatelja u
kom je živela, a koji nije bio prijavljen.

Kao čelnik Helsinškog
odbora za ljudska prava potpisala je 2006. i 2009. izveštaj u kom se
tvrdi da su Srbi, pod vođstvom Milana Nedića, prvi „rešili jevrejsko
pitanje“. Poznata je i po pravljenju spiska „retrogradnih“ i
„antievropskih snaga“ 2007, na kom se našlo na desetine domaćih
intelektualaca.

GOVOR IZ KRUŠEVCA KAO “DOKAZ“

U
PISANOJ izjavi Biserkova je navela i reči Dobrice Ćosića da „srpski
narod ne može da prihvati konfederaciju postojećih republika jer su
njihove granice nezakonite, kako u istorijskom smislu, tako i po
međunarodnom pravu, jer su iscrtane da bi se povinovalo kriterijumima KP
i brionskom Ustavu.“

Reč je o delu Ćosićevog govora u Kruševcu u kom se kaže:

-
Rušenjem komunističkog režima i sa propašću titoizma, te granice gube
svaku istorijsku zasnovanost i nemaju nikakvu međunarodno pravnu
regularnost. Ne može se srušiti društveni poredak, a da se ne sruši
njegova osnovna odrednica - „avnojevske granice“(...) Prihvatanjem
konfederacije, četvrtina srpskog naroda, odnosno preko dva miliona Srba,
postala bi nacionalna manjina u Hrvatskoj i BiH, izloženi srbofobičnim
ideologijama, asimilaciji i raseljavanju. Tvrdnja da se i konfederacijom
može spasti nekakva Jugoslavija vulgarno je političko lukavstvo...

ZAGREB: SUD DA ODBACI SRPSKU TUŽBU

HRVATSKI tim u utorakje
od Suda zatražio da odbaci navode iz srpske protivtužbe kao pravno
neutemeljene. Zatvarajući raspravu, predsednik suda Petar Tomka
zataražio je od pravnih timova da ostanu na raspolaganju Sudu ukoliko
bude potrebe za dodatnim informacijama, dok će se datum izricanja
presude naknadno saopštiti.

NOVAK LUKIĆ, ČLAN NAŠEG TIMA, O UNAKRSNOM ISPITIVANjU BISERKOVE: POKAZALA JE NEZNANjE, OSPORENA JOJ JE STRUČNOST

NAMA
je bilo važno da osporimo kredibilitet Biserkove, kao eksperta - kaže,
za „Novosti“, advokat Novak Lukić, koji je u haškoj sudnici ispitivao
predsednicu Helsinškog komiteta.

- Ona svakako nije stručnjak koji
treba da razjasni činjenice sudu, jer je ekonomista. Haški tribunal je
nikada nije zvao da svedoči ni u jednom predmetu. Ukratko, ona nema to
znanje potrebno da bi bila ekspert. Pored toga, insistirala je da ima 16
izvora za svoj rad, a imala je samo osam. U svakom slučaju, to nikako
nije dovoljno za izveštaj koji se predstavlja pred najvišim sudom UN.

Lukić tvrdi i da je Biserkova u nekim trenucima bila kontradiktorna:

-
Tako je rekla da Srbija ni danas ne može da se suoči sa 1.500 nestalih
osoba, dok sami Hrvati tvrde da ima 850 nestalih. Zatim, da je JNA
promenila strategiju 1991, dok su oni koji su je angažovali tvrdili da
je to bilo 1990. Osporavali smo joj i kredibilitet pošto je posle
presude pred MSP u slučaju BiH protiv Srbije rekla da je ta presuda
„politički kompromis međunarodne zajednice prema Srbiji“ zbog
otcepljenja Kosova.





Sonja Biserko ocrnila Srbiju gore od Hrvata! | Dosije | Novosti.rs

Две песме Милоша Јанковића

ВАРИЈАЦИЈЕ НА ЗАДАТУ ТЕМУ

1.

Записао је један Рус, у свом Дневнику[1]:

Осим бола, све се може пропити.

Пише један Србин, у свом Стравнику:

Зато што је бол тешко потрошити.

Није записао тај Рус, у свом Дневнику:

Све се може пропити, осим туге.

Пише један Србин, у свом Стравнику:

Све друге болести нису тако дуге.

2.

Записао је један Рус, у свом Ноћнику[2]:

Боље немарна молитва, него никаква.

Пише један Србин у свом Стравнику:

Зато што спасава, чак била и таква.

Није записао тај Рус, у свом Ноћнику:

Боље немарна молитва, него неискрена.

Пише један Србин, у свом Стравнику:

Молитвом је душа од зла одбрањена.

ЧЕКАЈУЋИ ПЕСМУ

Гласно капље окапина,

звук пробада попут клина,

дуго јечи густа тмина,

а ја – танак, паучина,

ситан, мрљав, једва трина,

с душом пуном раселина,

пресит свега, осим вина,

чекам светло са висина,

или позив из дубина

(једнака је раздаљина),

док у мени зри тишина.

                                             (2011)

______________ Из нових књига српских песника: Милош Јанковић: "Стравник"

---

[1] Сергеј Козлов (1966), романописац, приповедач, песник

[2] Дмитриј Мизгулин (1961), песник, филмски сценариста, прозаист