Између историје и легенде, Мехмед паша Соколовић

(одломак)

Човек је дужан свом завичају

Мехмед паша Соколовић се увек руководио источњачком мисли: “Човек је дужан свом завичају”.

- Султан Сулејман Величан-ствени, видевши огроман потен-цијал у Соколовићу, уводи га у везирско веће 1555. године од када мали Бајо постаје чврст ослонац у незаустављивом походу ка врху ондашњег најмоћ-нијег светског царства. Године 1565. долази до врха, до места после којег нема даље, јер изнад њега је само султан. Мали Бајо постаје велики везир Отоманског царства, данашњим језиком речено, премијер владе, преузима кормило царства од Угарске до Индије, од Африке до Русије, командује војском која кампује под зидинама Беча, а од њега дрхти цела Европа. Па зар је то могуће, да неко од нас, нас који се рађамо по босанским врлетима и читав живот проводимо између она четири брда где смо се родили, толико издигне своје погледе изнад овдашњег и овоземаљског, па ни мање ни више него свет почне посматрати као своје двориште. Ми, који ни дан-данас не видимо даље од она четири брда, дадосмо сокола који је као велики везир наредио да се направи нацрт прокопавања канала између Азије и Африке, Суецког канала, који је прокопао две трећине канала којим би се спојило Каспијско језеро и Црно море, па га зауставио руски цар Иван Грозни. Чуј, малог Бају зауставио  руски цар Иван Грозни, малог Бају који је као и свако балканско сељаче одрастао са овцама, вуковима, шљивама и јабукама. Замислите да је породица Соколовић дала 15 везира, три велика везира, “а нижих чиновника се не исплати ни пописивати”, како је Евлија Челебија записао у свом путопису, па онда четири српска патријарха, а нижих вероучитеља не зна се ни колико. Небројене паметне и интелигентне деце из једног села, из једне фамилије. И данас је невероватно и непојмљиво како је Мехмед паша Соколовић у свом селу Соколовићи, пре 450 година, могао градити и цркву и џамију, бити и Србин и Турчин, и православац и муслиман одједном, па имати за брата српског патријарха Макарија Соколовића, и уједно бити султанов зет, дизати ћуприју на Дрини свом народу и планирати Суецке канала другим народима, унапређивати дипломатију у односу на рат, чинећи целом човечанству услугу, истовремено преговарати са светским вођама, градити мостове између вера, народа и држава. Хвала ти Бајо, Мехмеде, православче и муслиману, светска сило што се завичаја никад одрекао ниси, хвала ти за Пећку патријаршију, за цркву и џамију, хвала ти и за Нобелову награду, ко зна шта би Иво писао да није тебе имао. Хвала ти што си се издигао изнад свих ових наших подела и извини што од тебе нисмо научили – причао нам је готово у једном даху, Бојан Бајић, становник Рудог, тренутно понајбољи познавалац лика и дела Мехмед паше Соколовића, председник странке “Наша Босна”, која као мултиетничка окупља подоста босанских интелектуалаца.

Између историје и легенде

Село Соколовићи код Рудог,Љубо Кириџић, последњи потомак великог везира

Како нам је причао последњи потомак Мехмед паше Соколовића, Љубо Кириџић, Мехмед паша се пред сваку важнију одлуку или сусрет са султаном, повлачио у једну одају, потпуно празну, где су се једино налазиле његове хаљинице у којима је доведен у Стамбол, као и његов чобански штап и тиквица. “То је обављао са намером да се, у богатству, сети свог порекла и опомене правде о коју се не сме огрешити”.

По причању старине Љубе Кириџића, једном је неки становник Соколовића покушао да одсече стабло глога, израсло на рушевинама куће Димитрија Соколовића. Када је ударио секиром по стаблу, моментално су му се укочиле и руке и ноге и човек је убрзо умро. Од тада се прича у Соколовићима о проклетству свакога ко би покушао да сруши или узме нешто што је припадало Соколовићима.

Мехмед паша Соколовић никада није видео ћуприју на Дрини у Вишеграду, коју је саградио као поклон свом народу у завичају да би их, како је говорио “подсетио на величину царства, али и на своју душу за коју ће се, једног дана, и они помолити и да он свој род никада није заборавио!”.

Школујући се у Једренама и Истанбулу, Мехмед паша је наставио да говори српски  језик, врло брзо је савладао и османски турски, арапски, персијски, млетачки италијански и латински.

      _____ извор: часопис Слобода (Америка)

I danas je neverovatno i nepojmljivo kako je Mehmed-paša Sokolović u svom selu, pre 450 godina,mogao graditi i crkvu i džamiju, biti i Srbin i musliman i pravoslavac i Turčin odjednom, pa imati za brata srpskog patrijarha Makarija Sokolovića i ujedno biti sultanov zet, dizati ćupriju na Drini svom narodu i planirati Suecki kanal drugim narodima

Ljubo Kiridžić je do smrti živeo u trošnoj kući, bez struje, a seoce iz kog je kao janičar odveden Mehmed-paša deluje pusto, mladih gotovo i nema. Struje nije bilo jer se u tom selu krio Draža Mihailović

Foto: Flickr/iharsten

U selu Sokolovići, nadomak Rudog, rodnom mesta čuvenog Mehmed-paše Sokolovića, umro je u 88. godini Ljubo Kiridžić, poslednji potomak velikog vezira.

Ljubo je do smrti živeo u velikoj nemaštini, u trošnoj kući bez struje. Decenijama je svim namernicima s ponosom pričao razne događaje iz života slavnog pretka.

Seoce iz kog je kao janičar u Tursku odveden Mehmed-paša deluje usnulo i pusto. Ostali su u njemu uglavnom starci, mladih gotovo i nema, a godinama se ovde nije čuo plač novorođenčeta.

Ljubina rodbinska veza s čuvenim turskim vojskovođom nije mu pomogla da ima udobniji život. Decenijama je s ponosom pričao svima koji su pohodili Sokoloviće o svom pretku, pokazujući im ruševine porodične kuće Dimitrija Sokolovića, Mehmedovog oca.

Foto: Naše novine

Ljubo Kiridžić je za života pričao da se 1943. kod njega u selu Ravanci, koje se naslanja na Sokoloviće, krio đeneral Draža Mihailović, s kojim se on rukovao u zoru 13. marta 1946, ne sluteći izdaju i hvatanje Draže samo koji sat kasnije.

Meštani kažu da je baš zbog Draže zaselak Ravanci, u kome su Ljubo i njegova supruga Milja (83) dugo bili jedini stanovnici, posle rata bio kažnjen i zaboravljen, bez struje i osnovnih sredstava za život, i tako je ostalo do dan danas.

Starina Ljubo je svojevremeno ispričao nešto što nisu dokučili ni mnogobrojni istoričari. U autobiografi Mehmed-paše Sokolovića majka velikog vezira zvala se Marija. To mu je potvrdio deda koji je bio rođen 1848. i živeo je ravno 100 godina, a njemu opet njegov deda, što se kao živo predanje prenosilo s kolena na koleno.

Foto: Naše novine/Mujo Bjelopoljac

Ovih dana selo Sokolovići je sablasno pusto, s tek desetak raštrkanih, uglavnom napuštenih kuća. Selom dominira po drugi put obnovljena džamija, koju je Mehmed-paša sagradio svom ocu Dimitriju, koji je prelaskom u islam postao Sinan-beg.

Pokojni Ljubo je tvrdio da je stotinak metara dalje od džamija Mehmed-paša sagradio i crkvusvojoj majci Mariji, ali je ona ostala porušena u šipražju i nikada nije obnovljena.

Zanimljivo je da vodovod pravljen pre pet vekova u ovom selu i danas funkcioniše. Na autobuskom stajalištu na natpisom “Sokolovići” na putu Rudo – Sarajevo, dominiraju gomile otpada i šuta.

U šest vekova dugoj istoriji Osmanske carevine, za vreme 36 sultana, izmenjalo se na vlasti ukupno 210 velikih vezira. Međutim, turski istoričari se slažu da među njima Mehmed-paša Sokolović zauzima istaknuto mesto jer je najzaslužniji za uzdizanje turske imperije.

Foto: Wikipedia/C. Angerer & Göschl

Njegov život od ličnog sultanovog sobara i oružara, admirala mornarice, vojnog komandanta turske vojske, osvajača Sigeta, Arabije i Bagdada, održao ga je u službi čak kod tri sultana.

– I danas je neverovatno i nepojmljivo kako je Mehmed-paša Sokolović u svom selu, pre 450 godina,mogao graditi i crkvu i džamiju, biti i Srbin i musliman i pravoslavac i Turčin odjednom, pa imati za brata srpskog patrijarha Makarija Sokolovića i ujedno biti sultanov zet, dizati ćupriju na Drini svom narodu i planirati Suecki kanal drugim narodima – priča u dahu Bojan Bajić, stanovnik Rudog.

Poginuo je u 74. godini, kao žrtva političke zavere, od ruke, ironijom sudbine, jednog derviša koji mu je poreklom bio zemljak iz Bosne.

(Telegraf.rs / Izvor: Naše novine)

Izvod - ili o tržišnim špekulacijama sa zemljištem

    ( izvod)

Ukrupnjavanje zemljišta u vlasništvu malog broja ljudi koji do zemlje dolaze jako jeftino ima za cilj tržišnu špekulaciju sa zemljištem. Uslovi za to već su stvoreni; kako piše Branislav Gulan, član Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti i dugogodišnji saradnik Pokreta za slobodu:

Najveći srpski veleposednici zajedno imaju više zemlje nego što su površine pojedinih država ili gradova. Samo četvorica najvećih srpskih gazda poseduju više od 100.000 hektara zemljišta, a pojedinačno su jači i od najvećih evropskih zemljoposednika. U samom vrhu nalaze se vlasnik ,,Irva grupe’’ Dorđije Nicović sa blizu 30.000 hektara, vlasnik ,,Delte’’ Miroslav Mišković sa 25.000, vlasnik ,,MK Komerca’’ Miodrag Kostić koji poseduje u Srbiji 24.000 hektara, a vlasnik Industrije mesa ,,Matijević’’ Petar Matijević 16.000 hektara. Daleko iza njih je recimo, ,,Viktorija grupa’’ čiji su vlasnici Milija Babović, Zoran Mitrović i Stanko Popović, sa oko šest hiljada hektara. Međutim, treba napomenuti da sva ta zemlja nije u njihovom vlasništvu, već je dobar deo uzet u zakup od države. Jer, kada su kupovali kombinate u njima je bio i deo državne zemlje koja je ostala kod njih da je obrađuju (izrabljuju). Bilo kako bilo njihovi rančevi su veći od države Lihtenštajn, koja ima površinu od oko 160 kvadratnih kilometara ili 16.000 hektara. Pojedinačno su veći od Novog Sada, koji je površine 235 kvadratnih kilometara ili 23.500 hektara. Ovo se međutim, odnosni samo na zemljište koje su oni i njihove firme kupovali. Ali, ima još tu i zemljišta koje su kupovali njihovi bliski saradnici i članovi porodica. (5)

Iako Zakon o poljoprivrednom zemljištu zabranjuje prodaju poljoprivrednog zemljišta stranim licima, privatizacijom poljoprivrednih preduzeća stranci su, registrujući svoju firmu kao domaću, već postali vlasnici i poljoprivrednog zemljišta u Srbiji.

Tako je Ivica Todorić, hrvatski tajkun i vlasnik ,,Agrokora’’ kupivši ,,Frikom’’ došao do 1.000 hektara, a sa uljarom ,,Dijamant’’ do još  4.200 hektara. Ukupno obrađuje oko 6.000 hektara. Mađarska firma ,,Hajdu Avis’’ iz Debrecina kupila je poljoprivredno dobro ,,Sloboda’’ u Perlezu sa 1.500 hektara zemlje u vlasništvu, i posle četiri godine ga preprodala naravno uz profit. Irski fond ,,Baltik prosperite’’ izazvao je dosta buke u javnosti kad je kupio poljoprivredna dobra ,,Panonija’’, PIK ,,Feketić’’ i ,,Vojvodina’’ iz Bačkog Brestovca. Kupovinom akcija u ova tri kombinata kompanija iz Irske dobila je pravo da gazduje sa 10.500 hektara. Prvi stranac koji je otkrio da ako osnuješ firmu u Srbiji možeš da kupuješ i poljoprivredno zemljište (ne zvanično) je Endru Hanter, koji je 2005. godine kupio ,,Jakšićevo’’ u Srpskoj Crnji, sa 1.000 hektara za 245 miliona dinara, preko firme ,,Kornvel’’. Primera radi, u Danskoj ne možete postati vlasnik zemlje ako nemate određeni stepen obrazovanja i dokaz da u selima živite 25 godina bez prekida. Naši političari su gladni para, gledaju kako da se ugrade, zato i donose nakaradne zakone, zatim uredbe koje ih dopunjuju i traju dok oni ne obave posao. (6)

Vlada Srbije je u januaru 2013. sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima potpisala predugovor o davanju u dugoročni zakup više od 16.000 hektara u zamenu za investiranje u sistem navodnjavanja; sporazum najavljen kao velika investicija u poljoprivredu naišao je na veliko protivljenje seoskih udruženja.

Zaključak

Nakon agrarne reforme sprovedene u Jugoslaviji po završetku Drugog svetskog rata, kojom je postavljen zemljišni maksimum od 10 hektara, a ostatak nacionalizovane zemlje dat na korišćenje poljoprivrednim zadrugama i kombinatima, procesom tranzicije i privatizacije, koji je u Srbiji sproveden pod kontrolom Svetske banke i drugih međunarodnih institucija, zemljište postaje samo jedno od potencijala za stvaranje profita putem izvozno orijentisane intenzivne industrijske proizvodnje na krupnim zemljišnim površinama. Iako je ubrzana industrijalizacija nakon Drugog svetskog rata značajno smanjila seosko stanovništvo dovevši do njegove velike migracije (kada je iz sela u gradove na prostorima SFRJ za pola veka prešlo osam milioan ljudi), u sadašnjem periodu velike nezaposlenosti i deindustrijalizacije izazvane privatizacijom, država bi trebalo da zaštiti poljoprivredu i njene potencijale u stvaranju suverenog, samoodrživog društva od interesa krupnog i multinacionalnog kapitala. U periodu ekonomskih sankcija devedesetih godina, posebno je došao do izražaja značaj poljoprivrede za obezbeđivanje osnovnih životnih potreba stanovništva. Prema istraživanju UNICEF-a i OCHA (7), stopa mortaliteta u vreme sankcija nije imala značajniji porast, pre svega, zbog domaće poljoprivredne i farmaceutske proizvodnje zahvaljujući kojima Srbija nije bila zavisna od uvoza. Kako je srpska farmaceutska industrija skoro potpuno uništena u procesu privatizacije, a poljoprivreda postala teren špekulacija krupnog kapitala, jasno je da je proces privatizacije i neoliberalnog strukturalnog prilagođavanja u svojoj osnovi duboko usmeren protiv interesa stanovništva da obezbedi svoju egzistenciju kroz stvaranje jednog suverenog, samoodrživog društva. Bivša predsednica Saveta za borbu protiv korupcije pok.Verica Barać okarakterisala je proces privatizacije i ulogu međunarodnih institucija sledećim rečima: ’’Zakon o privatizaciji je rađen po konceptu Svetske banke i počiva na idejama liberalne ekonomije. Nisu važne ni institucije, ni imovina, ni proces, ni poreklo novca, važna je samo privatizacija’’. Kako što je već rečeno, otimanje zemlje u Srbiji sprovedeno je u okviru procesa privatizacije, dok najveću opasnost predstavljaju dalje nezakonito prisvajanje zemljišta i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU. Pritisak javnosti i radničkog i seljačkog pokreta u Srbiji po pitanju privatizacije i otimanja zemlje biće i dalje presudan u zaustavljanju ovog procesa. Za kraj možemo samo citirati Noama Čomskog koji je istakao da nijedan negativni društveni proces nije otišao tako daleko da ne može biti zaustavljen, a njegov smer preokrenut, jer su svi oni zasnovani na odlukama ljudi...

     = izvod, izvor . otimanje poljoprivrednog zemljišta u srbiji