ЗАБОРАВЉЕНИ КЛАСИК / Душан Стојковић

ПОВОД

     Да је жив Мома Димић би имао седамдесет година. Умро је 2008. године и готово је заборављен сасвим. Додељује се, додуше, награда за путопис названа по њему, али, плашим се, да је добијају они писци који баш много везе с путописом немају, а поготову они чије дело ни у каквом дослуху с Моминим делом јесте. За нашу средину то је сасвим уобичајена ствар, али би требало, једном, и код нас да се уобичајене ствари изоубичаје. Но, питање које је много занимљивије гласи: Зашто је Мома Димић заборављен тако брзо и тако потпуно? Ако је питање занимљиво, одговор је једноставан: Много је бољи писац од оних који би требало о њему коју реч да прозборе и напишу. Нису га, вероватно љубоморни, читали довољно ни док је био жив, а са том праксом наставили су и данас. Мома Димић је – заправо – непрочитан велики писац. Најлакше је критичарима, и такозваним критичарима, било да га – стога што се он огледао готово у свим жанровима (песме, хаику песме, приповетке, романи, драме, путописи, сценарији, есеји, преводи, састављање антологија, дневници, мемоарска проза...) – пишући о делима који припадају једном од тих жанрова, „селе“ у онај о којем тренутно не пишу и тако га заобиђу. Ако су и писали о његовим остварењима, не тако ретко, писали су о њима, не разумевајући их и не ишчитавајући их довољно добро, тако што су промашивали тему и доносили погрешне закључке. Нису разумели оно што је морало да буде полазна основа сваког писања о Димићу. Овај наш писац искошени је авангардист. Све што је написао дубоко се није слагало са традиционалним, устајалим, окамењеним, убуђалим. Отварао је у свим жанровима којима се бавио нове видике и биле су потребне добро одабране наочари да би се то уочило како ваља и протумачило како треба. Они који су писали о Димићу најчешће су били кратковиди а за оптичким помагалима посезали нису.

     Био је значајан и самосвојан песник. Осим Циганског кревета, оставио је за собом авангардно искошене песме збирке Творац Русији и упечатљиве реалистичке медаљоне Читуље. Постхумно се појавила збирка Велики паликућа у којој су сабране песме које антиципирају његов одлазак са земљиног шара и оне које сведоче о немирењу са крајем који је свима нама предодређен. Пристигао је до стихова  међу најјезнијим за које савремена српска поезија зна: Певао си и заборавио ниси / Ослони се о тело своје / А час је да се каже / Тело моје на мене наслони се / И ране / Кроз које стиже нам / Велики паликућа („Паликућа“). Његових песама нема, сасвим незаслужено, ни у једној, осим тематских, антологији српског песништва по којима се башкаре и неки песнички ликови који ни азбуку песниковања још савладали нису.

     Написао је само десетак, али уистину антологијских, хаику песама.

     Био је уосталом, а да то није примећено у довољној мери, песник  и у свим другим, формално непесничким, својим делима. Лирско је било срце читавог његовог књижевног опуса.

     Био је и сјајан приповедач. У његовим причама необично је разграната и богата лексичка раван. Оне су особена комбинација ведрине и горчине, хумора и ироније, дивљења и критике. Поред кратких прича и еротских проза, готово најеротскијих за које српска проза зна (довољно је присетити се апартне књиге Стварно), Димић је писац класичних приповедака, али и оних које су на корак од постмодерних. Једнако и лирских прича. У приче би се могао убројати и немали број његових путописа. Његовим причама кола наративно меандрирање (укључују се у њих и епизоде). У многобројним се јавља као пишчев alter-ego Немања Зец и од њих би се могао склопити роман како је то са причама Иве Андрића о Томи Галусу, Андрићевом књижевном двојнику, учинила Жанета Ђукић Перишић, назвавши га На сунчаној страни. Иако се понекад неосновано помишља како је он народски писац, у истој мери је, због многобројних скривених цитата и алузија на оно што припада трезору светске књижевности, и не само због тога, и poeta doctus. Несумњиво је антологоијска, сасвим на трагу великог Фјодора Михајловића Достојевског, Димићева прича ''Шамари''.

     Био је и не мање значајан романсијер. Творац незаборавног Толе (монодрама о њему прва је права монодрама српске књижевности, настала после давног и заборављеног сасвим покушаја Косте Трифковића, неспорно најигранија у нас, извођена и у свету; роман Живео живот Тола Манојловић, делимице надреалистички по поступку складања, само је извориште српске стварносне прозе, иако су наши књижевни тумачи, осим Србе Игњатовића, то намерно и здушно „заборављали“), новелистичког венца Максим српски из дома стараца у којем су на делу технике унутрашњег монолога и тока свести, али и аутор пикарског, хуморно-бурлескног и гротескног, такође новелистички компонованог Шумског грађанина и, српског Малог принца, непрочитаног сасвим, „романа за одраслу и нарочито осетљиву децу“ – Мала птица.

     Не могу се, и не смеју заборавити, његове антологије Клетва и, посебно, Остаци светлости. Не ни драме. Ни дневник вођен током НАТО агресије на нашу земљу – Под бомбама. Као ни есеји, они збрани у књигу о страним писцима – Неовдашњи, али и они, на жалост, несакупљени још, вероватно и незбрани дуго, о домаћим ауторима. И о једнима и о другима знао је, уз помоћ вешто уочених детаља, да прозбори коју, приказујући их у сасвим новом, до тада неуоченом, светлу. Ево неколиких. Заобилазимо чувену причу о трешњи коју је са земље подигао и појео Роберт Грејвс која одмах призива у памћење Момину торбицу у којој су се находиле трешње и књиге које је делио махом деци, понајвише на Косову и Метохији, тој отвореној рани на његовом срцу. Димић вели, на пример, како Петер Хандке „сасвим бос“ хода у селу Ретимља и како, будући шведски нобеловац, болесни Томас Транстремер својим гостима изводи клавирске композиције посебно писане за леву руку којом може да се, за разлику од десне, служи. Бележи како Никита Станеску има „лице као откинуту неку тамнозарну сузу...“. Пише како је Емил Сиоран „дух у излизаној кућној хаљини“, а Јосиф Бродски „песник властите расутости у светлости“. Незаборавни су наслови многих његових есеја. Довољно је прибележити како је онај и Бранку Миљковићу, којег је као дете и младић знао и дружио се с њим, насловио „Хипноза смрти“.

     Опште је мишљење да је Мома најбољи путописац српски који се појавио после Другог светског рата. Њему се ништа не може одузети. Књига изабраних путописа Одлазак у Неменикуће садржи есенцијалне његове путописне текстове. Пишући више о људима са којима се на бројним својим путовањима сретао, а мање о земљама у којима је био, начинио је од својих путописа приповедачке текстове који иду у саме врхове свеколике српске прозе. Потребно је објавити једну велику књигу која би међу својим корицама окупила све шта је овај путник без милости на својим путописним путешествијима записао и онда би се видело да је то коначна књига, путописни српски Уликс, која нам осликава читав свет на длану: и Шумадију и Шведску, и аустралијску торбу и багдадске ране, и сунчану Калифорнију и Јасну Пољану, и Косово и Метохију и, писцу драго, Неменикуће, родно место великог српског романсијера Милована Видаковића, и Шпанију и Сведенборгов врт...

     Мома Димић је читавог живота био слободњак, човек који ни један једини дан није провео у државној служби, књижевност сама која је неуморно ходала и говорила и о себи и о другима, о ономе што нас је тиштало и о ономе, што је помало скривено, дремало у нама. Допуштајући и запретеном несвесном да се огласи, поста(ја)о је наша савест. Тренутак је да се критички освестимо и то примимо к знању.

     У сјајном путопису ''Одлазак у Неменикуће'' записао је, гномски: ''Сасвим нико и не ишчезне јер сасвим није ни постојао.'' Мома, иако је итекако постојао, грабећи живот пуним плућима и сваким откуцајем срца, не може, и неће, сасвим да ишчезне.

     Јадне су наше годишњице када нас нагоне да се оглашавамо полемички и тако спасавамо, ако је то икако могуће, душу!

                                                                                                                                                   

Једна од највећих историјских лажи јесте та да су татарски Бугари...

БЕОГРАД КОЈИМ СУ ВЛАДАЛИ БУГАРИ НИЈЕ ОНАЈ БЕОГРАД КОЈИ ЈЕ ДАНАС ГЛАВНИ ГРАД СРБИЈЕ.

Једна од највећих историјских лажи јесте та да су татарски Бугари у доба кана Крума, Симеона и др., владали данашњом престоницом Србије која се тада, тобож, звала "Alba bulgarica" илити Болград (Бугарски град, те отуда и назив Београда). Такав Београд је, истина, заиста и постојао, татарски Бугари, али то није данашњи Београд.

Из "Житија светог Климента Охридског" које је написао Теофилакт Охридски (1055-1107), византијски црквени писац и архиепископ Орхидске архиепископије, сазнајемо како су Методијеви ученици због прогона бежали из Моравске и дошли у бугарски град Београд. Текст у оригиналу је дат на - СЛИЦИ 1 - (имате и подвучено), а приложићемо и србски и бугарски превод житија, то јест цитат који се односи на Београд:

СРБ: Оставивши благодарног и гостољубивог оца, они наставише пут и прешавши реку ИСТРОН дођоше у БЕОГРАД.
http://www.crkvenikalendar.com/zitije.php?pok=0&id=ZVB

БУГ: Когато стигнали до бреговете на Дунав и видели голямата и поради това непроходима река, свързали три дървета с липово лико и преминали реката, пазени от небесна сила. Бягайки от потопа на ересите, те се спасили чрез дървета по божествено внушение. Стигнали в БЕЛГРАД - този град е най-прочут от градове на ИСТРОН - и се явили при Боритакан,107 който тогава го пазел. Те му разказали всичко, което се случило с тях, тъй като той искал да го узнае.
http://www.promacedonia.com/bugarash/ko/teofilakt2.html

Реку ИСТРОС већина преводиоца (и ови који су дати горе) потпуно погрешно преводи са ДУНАВ. Преводиоци су у потпуности превидели да су Ромеји тај назив Истрон (упореди Нисополис на Истеру/Истрону :Νικόπολις η προς Ίστρον) преузели од латинског назива Истер, што је увек означавало само доњи ток Дунава. На немачком Истер је Unterlauf der Donau. На блгарском: Истер (Ister; латински: Hister, гръцки: Istros (῎Iστρος)) е разпространеното название през древността на долната част на река Дунав. На енглеском: Ister , Latin Hister, Greek Iστρος Istros was one of the ancient common name for the lower reaches of the Danube.

Тако да никако не долази у обзир ни тадашњи Сингидуунум, ни мали Београд- Белоградчик. Сам Теофилакт је јасно написао да се град Белградон налази источно од Видина и Бдина, у доњем делу Дунава. И сам Јован Асен то исто каже: мора да пређеш цело Браничево да би стигао у тај Белград. (- СЛИКА 2 -)

Свакако је тај град био познат крајем 9.века, кад се кнез Симеон покрстио. Кнезом га назива (а не царем, сам Теофилакт, "архонт", подвучено је такође).

Протерани монаси стигли су код управника Белграда Радислава, а Теофилакт је погрешио у имену наводећи неког борита-кана, непостојеће име иначе, које се јавља само у овом спису јер, како каже блгарски преводилац:

В същност думата „боритакан” е титла, употребена само тук. Не се знае точно каква длъжност е заемал боритаканът. Теофилакт сметнал, че това е собствено име на подстратега. Във Второто Наумово житие името на белградския управител е Радислав (Йор. Иванов, „Български старини…”, стр. 313).
http://www.promacedonia.com/bugarash...ktbel.html#107

Судећи по имену белградског Радислава, протерани монаси су стигли у српски Белград, који се налази на доњем делу реке Дунав (Истрон) и одатле их је Радислав упутио кнезу Богорису (вероватно у Загору испод Варне).

Ево где је граница докле се Дунав зове Дунавом, а одакле се Дунав звао Истером (Истроном код источних Ромеја) - СЛИКА 3 -
Мапа је из 1840. године, израђена на аустријском Универзитету, у целини можете сви да је погледате на линку
http://mapy.vkol.cz/mapy/v51775.htm

Теофилакт је овако описао прелазак:
С обзиром да су ходали без одеће и гладни и боси... кад су стигли до Истрона, нашли су се у чуду, како ће ту реку да пређу. Везали су три дебла липовом кором, и само уз Божју помоћ, после много вратоломија, успели да пређу на супротну страну реке. Све је то јасно исписано на промакедонија сајту, и на грчком и на блгарском..

Судећи по мапи реке Истер, могли су је да је на тако импровизован начин пређу само на два места: или овом делу где се Истрон (Дунав) дели на неколико рукаваца, односно пресечен је речним острвима, дакле, између села Мораве (код ушћа Јантре у Истер) и малог Руса (тзв Рушчук); или на средини, између "Никопоља" и Сишчова, где је напр, пре две године могао Дунав и ногама да се прегази
http://www.vesti011.com/2011/12/vodo...ih-250-godina/

Дакле, закључак је сасвим јасан: Никада у повести Бугари нису владали Београдом на ушћу Саве у Дунав, а самим тим нису владали ни србским земљама које су западно од Тимока, а камо ли Војводином (како то званична историографија воли да тврди).

Материјал преузет са форума Крстарица, од аутора "Srebrena"

       = преузето, видети

"У припреми за одбрану Србије, генерал Дража Михаиловић..."

ОДБРАНА СРБИЈЕ

У припреми за одбрану Србије, генерал Дража Михаиловић је створио веће и покретљивије јединице. Тако је, међу осталима, настала и Церско-мајевичка група корпуса, под командом мајора Драгослав Рачића. Пролеће 1944. године протекло је у крвавим обрачунима на Златибору, а затим на Ибру, испод Копаоника. Јединицама под Дапчевићевом командом наношени су тешки порази и увек су одбациване натраг. Енглези су више среће имали на југу Србије. Четничког команданта те области, мајора Радослава Ђурића, успели су да одвуку на страну комуниста. Енглеско присуство омогућило је успешну мобилизацију у комунистичке редове, наводно ради борбе против Немаца. Новостворене дивизије су, међутим, усмераване на север, против четника. Енглези су их свакодневно снабдевали огромним количинама наоружања. Авиони су, чак, избацивали врућ хлеб печен у Барију. Крајем јуна 1944. године комунисти су овладали Јастрепцом и дошли под Копаоник.

У међувремену, генерал Михаиловић је створио до тада најјаче формације, групе јуришних корпуса. Према Милошу Аћин-Кости, најелитнија од њих била је Четврта група јуришних корпуса, под командом мајора Драгослава Рачића.

Из свог штаба у Јошаничкој Бањи, Рачић је наредио да противофанзива почне у зору 5 јула. Био је то до тада највећи сукоб са црвенима, на најдужој линији фронта, од Ибра до Јужне Мораве. И уследила је највећа четничка победа. До 27. јула, комунисти су непрекидно гоњени све до Радан планине. Оно што су енглески авиони свакодневно избацивали партизанима, сада се нашло у рукама четника, укључујући и врућ хлеб. У почетку, Рачић се борио против Срба мобилисаних на превару, који су се одмах предавали, а последњих дана против Шиптара и Бугара, који су, по савету Енглеза, убрзано стајали под црвену заставу.

Одмах после ове операције Рачић се вратио на Златибор, јер су комунисти поново напали из тог правца. На Јеловој Гори, код Ужица, Рачић је командовао једном од најпознатијих битака против комуниста, 8. септембра. У току ноћи четници су подишли партизанским положајима, и ујутру их одбацили силовитим јуришом. Али комунисти више нису ни желели борбу. Повукли су се, знајући да ће ускоро источну српску границу прећи Црвена армија и тако решити њихову борбу за власт. То се и десило, почев од 19. септембра. Ипак, остала је чињеница: комунисти, удружени са Енглезима, Италијанима и усташама, нису успели да савладају српску четничку војску, упркос неупоредивој премоћи у опреми и наоружању.

Октобар 1944. године протекао је у знаку повлачења четника у Босну. Ту су их дочекали стари непријатељи, али и један нови: тифус. Крајем децембра успостављен је фронт против комуниста на линији Озрен-Грачаница-Требава-Градачац. Напад на немачко-усташки гарнизон у Тузли није успео, али је Кесеровић на Божић 1945. преотео Модричу од усташа. Град је напуштен 14. марта. Наредних месец дана четници су провели на Вучјаку. Ту су све јединице подељене у три колоне. Левом је командовао потпуковник Драгослав Рачић, десном потпуковник Драгутин Кесеровић, а средњом мајор Никола Калабић. Пробој усташке линије фронта, на западу, почео је 15. априла. Дража је желео да остави утисак да ће се и он повући у правцу Италије, како би се комунистичке јединице упутиле у том правцу. Покрет према западу трајао је, међутим, само до 21. априла. Тада су све колоне скренуле на југ, па потом на исток, у правцу Србије. Циљ је био: подићи нови устанак, овога пута против комуниста.

Продор четничке главнине према Србији априла и маја 1945. године, то је епопеја о којој би могао бити снимљен не један филм. Приликом преласка Језерице, притоке Неретве, морало је бити одбачено сво тешко наоружање и опрема. Многи су нашли смрт у неприступачном кањону. Али потпуковник Драгослав Рачић није желео да погине на тај начин. Према сведочењу мајора Александра Милошевића, који данас живи у Канади, дошавши до провалије коју је требало да прође, Рачић се ни трен није колебао. Вратио се натраг, надјачавши својим моћним баритоном хук реке и пуцњаву: "Браћо! Тамо је сигурна смрт", рекао је четницима показавши у правцу Језерице. "А овамо, можда, и живот. Напред!", додао је упирући руку у правцу косе са које су тукли комунистички митраљези. Потрчао је, а за њим је кренуло неколико хиљада четника.

После свакодневних борби против вишеструко бројнијег непријатеља, тучена свим оруђима и оружјима, укључујући и совјетску авијацију, четничка главнина је сломљена на Зеленгори, 13. маја 1945. године. Мање групе измучених војника одбиле су задатак да се некако домогну Србије и чекају погодан тренутак за дизање устанка.

Пуковник Драгослав Рачић дошао је у подручје свог Цера, у Савковиће. Ујесен 1945, са тринаесторицом пратилаца обратио се угледном домаћину Петку Обрадовићу. Петков син Видоје направио је повећу земуницу у близини штале, тако да његова жена, када се бави око стоке, може неопажено да доноси храну четницима.

ПОСЛЕДЊИ ДАНИ

Шта се потом дешавало?

Са једним пратиоцем, и пиштољем за појасом, Иван Милетић је 1950. године отишао у Савковиће да сазна истину о свом стрицу Драгославу. Представио се као инспектор Озне, који је дошао да још једном преиспита детаље о последњим данима пуковника Драгослава Рачића, како би, онима који су га одали, могла да се уручи награда.

Видојева жена испричала је Ивану како је отишла код Буде Томића, шефа Озне у Љубовији, и пријавила четнике. Разлог: досадило јој је да им носи храну!

Новембра 1945. године бројне комунистичке јединице опколиле су Рачићеву земуницу и упутиле позив за предају. Рачић, и у последњим тренуцима, није напред истурао своје људе. Изашао је први, са оружјем у руци. Уз њега је био верни пратилац Вујица, из босанског села Сикирић.

Драма се одигравала пред очима Видоја и његове жене. После неког времена, Рачић је погледао у пиштољ и видео да му је остао само један метак. "Вујице, батлија си", рекао је. "Што, шефе", упамтили су Обрадовићи Вујичин одговор и пренели га Ивану Милетићу. "Немам два метка. Да имам, сад бих убио тебе па мене, да не паднеш комунистима у руке. Ако би им ја пао, живога би ме пекли". То су биле последње Рачићеве речи, иза којих је, хладнокрвно, последњи метак испалио у своју крупну главу.

Али, комунисти су се бојали и мртвога Драгослава Рачића. Наступали су опрезно, мада није било отпора. Најзад поставише пушкомитраљез у непосредној близини Рачићевог беживотног тела. Дуги рафали избацише делове његове утробе на супротну страну.

Посмртни Рачићеви остаци одвучени су двоколицом у Љубовију, а затим у Шабац. Крвав траг и парчићи меса остајали су по калдрми, којом су се вукле Рачићеве ноге. У Шапцу, Рачићево тело је изложено да би се народ застрашио. Најзад, неко је наредио да се покојник уклони одатле и баци у неко врбље. Али у том врбљу, поред града, пси почеше да разносе посмртне остатке Драгослава Рачића. Онда су комунисти били принуђени да уприличе какву-такву сахрану. Један милиционер закопао је Рачићево тело баш на том, неугледном месту. Касније је Шабац проширен и ту је подигнута аутобуска станица. Зато, путниче, ако се задесиш овде, знај да испод тог бетона који видиш, можда тачно испод твојих стопала, лежи тело једног од највећих српских јунака у Другом светском рату.

 =извор: Четништво и...