Ко преживи, причаће!

У 103. години преминула Драгица Срзентић, која је у Москву 1948. Информбироу однела историјско Брозово писмо. Урна са њеним пепелом биће пренета у Улцињ, у гробницу где је сахрањен њен супруг Војо Срзентић - Умрла жена која је Стаљину однела 'не' 

Драгица Срзентић

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Носила Стаљину Титово “не“

• Слобода, а ти сужањ

ПАРТИЗАНКА и дипломата, Драгица Срзентић, која је 1948. године у Москву однела чувено писмо Јосипа Броза Тита Стаљину, преминула је пре два дана у 103. години. О њој, њеном животу, славним револуционарним данима, годинама робовања када је била проглашена за државног непријатеља, снимљен је и филм "Једна жена - један век", редитеља Желимира Жилника  

Више пута током дугог живота, Драгица је истицала да није знала садржај писма, као ни то да се у њему крило историјско "не" Стаљину. У Министарству спољних послова, у ком је тада радила, речено јој је да буде спремна да отпутује и да је поруку тада предала амбасадору Југославије у СССР Владимиру Поповићу. Затим се вратила у Београд са одговором Стаљина и Вјачеслава Молотова, али каже, да је садржину поруке коју је носила у Москву сазнала много касније.

- Одговор из Москве предала сам маршалату за Тита који је то писмо у првом реду дао само врху партије, а не свим људима - говорила је Драгица Срзентић. - Касније сам сазнала шта пише и било ми је жао због тога, јер сам сматрала да немају право да нападају Русе који су ослободили Београд и своје кости остављали овде. Ми не бисмо успели сами да ослободимо Београд.

Убрзо је донета Резолуција Информбироа и иако је није прихватила, засметала јој је медијска хајка која се у југословенским медијима водила против Црвене армије и Совјетског Савеза, што јој је као комунисти сметало, па се усудила да то критикује. Баш због ставова о Русима и отвореним неслагањима, била је проглашена државним непријатељем и осуђена 1951. на 10 година затвора, у коме је провела страшне четири и по године. Тада је био ухапшен и њен супруг Војо Срзентић, који је пре тога радио као саветник Енвера Хоџе.

ОСАМ ДРЖАВАДРАГИЦА Срзентић рођена је 19. новембра 1912. године у истарском селу Совињак, код Бузета. Памтила је осам држава - Аустроугарску, Краљевину Италију, Краљевину СХС, предратни Београд у који је дошла са 17 година, у лево оријентисане интелектуалне кругове...

Током боравка у затвору, изгубили су посао и стан, а била су им одузета и сва одликовања, па су по изласку из затвора отишли да живе у Улцињ, у супруговој породичној кући. Повратак им је помогао Светозар Вукмановић Темпо, у чијем се штабу Драгица борила у Другом светском рату. Много деценија касније рехабилитовани су одлуком Окружног суда у Београду, а судска пресуда из 1951. поништена је фебруара 2007. године.

Кремација и испраћај Драгице Срзентић биће 5. новембра на Новом гробљу, а по њеној жељи урна са пепелом биће положена у породичну гробницу у Улцињу, поред гроба њеног супруга.

- Испраћај је заказан за следећу недељу, јер се чека да дође њен братанац из Истре Дарио Витоловић - рекла нам је Боринка Голубовић, које је последњих година бринула о Драгици. - Доћи ће и фамилија њеног супруга из Црне Горе. Последњих година долазиле су јој у посету најчешће кума и снаха из Београда, а обилазио је и редитељ Желимир Жилник. Он је највише знао о њеном животу и њеној бурној судбини.

Међу породичним пријатељима био је и Иван Клајн, син Хуга Клајна, за кога је Драгица говорила и у интервјуу за наш лист да је међу ретким људима који су јој помогли у најтежим годинама, по изласку из затвора.

Драгица Срзентић у филму Желимира Жилника на Првомајској паради у МосквиСПИКЕРКА НА БИ-БИ-СИЈУ

КАДА је 1944. послата у Лондон, да би радила у програму за Југославију, постала је прва наша спикерка на Би-Би-Сију. Веома се рано определила за комунистички револуционарни покрет. У Београду се дружила са лево оријентисаним интелектуалацима који су се окупљали око "Нолита", међу којима су били - Хуго Клајн, Веселин Маслеша, Велибор Глигорић, Густав Крклец, Коста Рацин... Међу њима је био и књижевник Јован Поповић, њен први супруг. Заједно са њим учествовала је 1935. у оснивању "Недељних информативних новина", претече листа "НИН".

Умрла жена која је Стаљину однела 'не' | Репортаже | Novosti.rs

Захар Прилепин: Непрегледно је небо Русије

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Не застају поред "Магарећих година"
• "Вук" - подухват године

• Атрактивни писци и дела
• Мислити значи - бити субверзиван
• Од Памука и Ека до Флаша Гордона

СРОДНЕ ТЕМЕ

УЗ Француску, највише мојих књига је преведено на српски. Без обзира на све што се дешава у Србији, Русији и у свету, најсрдачнија и најбоља осећања везана су за наше народе. Срећан сам што сам седми или осми пут у Србији, драго ми је да вас видим - поручио је харизматични Захар Прилепин, поздрављен бурним аплаузом на препуном руском штанду. 

Стигао је да представи роман “Обитељ” (Самиздат Б92) о Соловецком логору, насталом после Октобарске револуције, првом из нове мреже кажњеничких логора, која је касније прекрила СССР.

- То је моја највећа књига, мој најтежи роман, написан о Русији из двадесетих година 20. века. Прича о Соловецком манастиру и Соловецком логору. У том манастиру старом 600 година робијали су сви: и православни и католички свештеници, Јевреји и белогардејци, људи са Кавказа... То је било нешто попут Нојеве барке - рекао је писац, за вишеструко награђен роман.

Ово дело је, како каже, почео да пише пре пет година. Три године је проучавао литературу о манастиру, читао о логорима, мемоаре белогардејаца, архиве самог логора. Налазио је фотографије робијаша, њихова писма мајкама, па наређења за њихово стрељање. У овој књизи има 120 ликова, а више од 100 су реални.

На питање из публике шта је то у руској земљи, води и ваздуху, што од Руса прави најбоље писце на свету, Прилепин је рекао:

СРБИЈА ПРИЈАТЕЉНЕКИ нови односи ствараће се пре свега са вашом земљом, која без обзира на разноврсну пропаганду задржава добре односе са Русијом. Могу свима да честитам или изјавим саучешће, али следеће деценије биће најинтересантније у историји света - рекао је Прилепин.

- Постоји парадокс који није увек схватљив западној Европи: с једне стране, руски човек осећа да је веома мали на том огромном простору, али наш човек истовремено има и велику одговорност за највећу државу у свету. Тај зачуђујући квалитет руске књижевности одатле проистиче: кад човек схвата да је мали, да је изнад њега Бог, а истовремено је одговоран за све. Често путујем по Русији, по Сибиру се може летети авионом четири сата и свуда је шума, шума, шума... То стање лудила од огромног простора, огромног неба, очигледно даје чудне резултате. Све руске противнике треба мало возити по Русији да то виде...

Гост је рекао и да има компликоване односе са Русијом и руском влашћу, али да потпуно схвата позицију коју Русија сада има у свету.

- Када је ствар почела у Украјини са Мајданом и Донбасом, Путин се поставио ван закона европског и америчког света и рекао је да не игра по њиховим законима, па би многи од њих желели да заврши у Хагу. То га је приморало да тражи нове пријатеље, ствара другачију геополитику. Ма каква питања да имамо за Путина, схватамо да он сада седи са нама у истом чамцу и да никуд неће отпловити од нас и то нас испуњава огромном радошћу - закључује писац.


*****
ПЕСНИК МАТИЈА БЕЋКОВИЋ И ПИСАЦ МИЛИСАВ САВИЋ ПОСЕТИЛИ ШТАНД “НОВОСТИ”

УСРЕЋИЛИ ХИЉАДЕ ЧИТАЛАЦА

НАШ штанд у петак су посетили писац Милисав Савић и песник Матија Бећковић. Савић који је свратио до “Новости” да купи класике, и изабрао Пушкинову “Капетанову кћи” и Гриновог “Пацоловца”, о наслову књиге Мире Марковић каже:

- Пошто сам докторирао на мемоарској прози, наслов “Било је то овако” је добар, јер сви мемоаристи тврде да је то тако било - открива Савић и додаје да је мемоарска литература данас потпуно бацила у засенак лепу књижевност:

- Тврде чак и да ће будућност припасти документаристичкој литератури, јер нико више не верује лепој књижевности.

Песник и академик Матија Бећковић, гледајући наша издања, присетио се да су једном “Вечерње новости” објавиле и његов есеј “Косово најскупља реч” као подлистак.

- Велики културни подухват је био кад су се уз “Вечерње новости” продавала класична дела наше и светске књижевности - рекао нам је Матија. - Тако су многи први пут дошли до тих књига зато што се већина наших људи плаши да уђе у књижару. Кад су се књиге појавиле на киосцима заједно са новинама, а уз то по популарним ценама, то је усрећило хиљаде читалаца. Увек сам мислио како би било дивно кад би у дневним новинама објавили неку народну песму и тако смањили јаз који је настао између народа и народних песама. У међувремену су “Новости” постале озбиљна издавачка кућа коју свако ко пише, а стало му је и до читалаца, има на уму.

*****
МИЛЕНА МАРКОВИЋ, ПЕСНИКИЊА И ДРАМСКИ ПИСАЦ, О ВАЖНОСТИ ПОЕЗИЈЕ

ЧИТАЊЕ, ПРВИ И НАЈВАЖНИЈИ ЗАДАТАК

ПЕСНИКИЊА и драмски писац Милена Марковић, која је на Сајму говорила на тему “Зашто је поезија важна”, у покушају да одгонетне одговор на ово питање најпре је изнела темељан став - да је научити и почети читати свакако једна од најбитнијих ствари у животу, која квалитет тог живота у потпуности мења.

- Поезија коју су Платон, Шопенхауер и многи други филозофи и умни људи сврставали међу “највише” уметности, тик уз музику, важна је и посебна можда најпре због тога што се читаоцу обраћа непосредно - рекла је позната песникиња, која сматра да постоји велики број песника које посвећени читаоци никако не би смели да заобиђу. Ипак, она наглашава како верује да би управо у свет поезије ваљало ступити најпре уз стихове настале на свом матерњем језику - сасвим у складу да ставом да превођењем практично настају нова или макар мало другачија уметничка дела.
(М. Н. М.)

*****

ПРИЗНАЊА НОВИНАРА

ТРАДИЦИОНАЛНЕ награде акредитованих новинара, најбољем издавачу и најпрофесионалнијем у односу према медијима између два сајма, биће уручене у недељу, последњег дана Сајма. Право гласа имају сви новинари, фоторепортери, сниматељи, акредитовани на Сајму, који на потписаним гласачким листићима предлажу по три издавача у свакој од две категорије. Председник Комисије за бројање гласова је Тања Њежић (“Блиц”), а чланови Марија Миљевић Рајшић (ТВ Београд) и Мелиха Правдић (Други програм Радио Београда). Гласање је у суботу.

Гост Сајма књига Захар Прилепин: Непрегледно је небо Русије | Култура | Novosti.rs

ТРАГОМ предања, старих мапа и веровања, стотине копача траже злато широм Србије....

Раде Динић у урушеној цркви

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Необичне фреске Цркве Светог Архангела у Борачу
• 
  Хомољске планине: Река носи злато

• Ору њиву, а сањају благо
• Жагубица: Канађани траже злато
• Сликају за обнову цркве

УРУШАВАЊУ Цркве Светог Архангела у пиротском селу Чиниглавци, подигнутој пре 130 година на темељима старе богомоље, поред зуба времена и људског немара, умногоме су допринели и трагачи за старим златом. Трагови грозничаве потраге за богатством преко ноћи видљиви су око овог храма, али и крај неколико крстова поред јужних темеља препуклог зида, који виси као дотрајали зуб. 

Раде Динић, пензионер из Београда, који се пре десетак година вратио у завичај и са супругом уподобио свој живот овде, каже да на десној обали Нишаве и испод масива Видлич потрага за закопаним благом није била толико агресивна, али и да никад није посустајала. С времена на време, трагачи су иза себе остављали рупе испред улаза у цркву, али и крај крстова, односно темеља са јужне стране.

- Да ли је ко и када пронашао неко благо, нико не може да потврди нити да демантује. Тек, илегалци су стално долазили и ноћу, лопатама и крамповима претурали и чепркали око темеља храма и по ћошковима. Водиле су их старе мапе, које су својевремено пристизале из Бугарске и продавале се за велики новац. Наравно, вероватно је реч о мапама које се у некој копирници фабрикују и на њима се добро заради. Сигурно је, међутим, да је урушавању и пропадању овог објекта допринело и то копање - наводи Динић, који је своју пензију зарадио у "Јату".

Његову причу потврђују и многи други Чиниглавчани, који су се последњих година вратили у завичај. По тим причама, село Чиниглавци је под турским ропством, као и сада, било на путу који води ка Цариграду. Хајдучија која је атаковала турске караване крила се и у кањону реке Јерме, који је такође познат по трагачима за закопаним златом, али и овде, повише десне обале Нишаве, где се спушта са Видличког и Одоровачког масива.

Од копања пали кров и крст

Да ове приче нису без реалног утемељења, говори и чињеница да је цео овај крај познат по многобројним пећинама од којих неке још нису истражене. И оне су служиле за скривање хајдучије после похода на турске караване, који су грабили пут истока. Једна од тих пећина, коју овде зову Пропас, први пут је истражена пре пет година, када су у њу ушли спелеолози из Београда.

ДВА КАРАВАНСКА ПУТА

ТРАГОМ предања, старих мапа и веровања, стотине копача траже злато широм Србије. Појединци који трагају за дукатима, већ деценијама иду трасом два стара караванска пута. Један иде од Трепче, преко Пештерске висоравни, Новог Пазара и Сјенице до Дубровника, а други је "цариградски друм" који полази из Крушевца, иде низ Мораву, па уз Стару планину, према Бугарској и Цариграду.

Предање каже и да се од бугарске границе до књажевачких села налази више од 30 римских караула, које су деценијама мета "ловаца" на античке предмете, скривене римске драгоцености, али и хајдучке пленове. Прича се у овом крају да су хајдуци често свој плен скривали баш на таквим местима.

СРУШИО СЕ КРОВ

КРОВ Цркве Светог Архангела Гаврила срушио се пре двадесетак дана. Пао је у унутрашњост цркве, а на сву срећу, тог момента у цркви није било никог. Вероватно због великог потреса, повећала се и ранија пукотина на јужном и источном зиду цркве која је сада практично неупотребљива.