In memoriam:др Марко С. Марковић

Миша Матић: In memoriam: др Марко С. Марковић

Далеко од своје отаџбине, у Орлеану у Француској 27. априла преминуо је др. Марко С. Марковић, највеће перо српског политичке емиграције. Учесник рата, припадник Равногорског покрета ђенерала Драже Михаиловића, доктор Сорбоне, теолог, философ, политиколог и историчар, остаће забележен и као аутор дела:  “Свети Сава – светитељ и просветитељ”, “Тајна Косова”, “Марксизам у теорији и пракси по руским мислиоцима”, “Истина о Француској револуцији”, “Наличје једне утопије”, Пола века српске голготе”, Српска апологија Русије”, у два тома, “Стопама Христовим”, “Православље и нови светски поредак”, На смрт осуђени : српски народ од краља Александра до Брозовог доласка на власт”…

Др Марко С. Марковић рођен је 30. новембра 1924. године у Београду, од оца др Србољуба правника и дипломца са Сорбонеи мајке Бранке, рођене Јовановић, кћерке др Ђорђа Јовановића, личног лекара краља Александра Обреновића и једног од оснивача Врњачке бање, о којој је написао најобимнију студију на француском језику, коју је др Марко С. Марковић 2007. године предао Врњачкој бањи. По мајци Бранки др Марко С. Марковић је потомак Карађорђевог војводе Јанка Катића, док је Марков деда по оцу Марко по коме  и добија име, био дворски књижар у време династије Обреновић. Др Марко С. Марковић је трећа генерација своје породице, која је дипломирала на Сорбони. Одрастао у Београду, младост и детињство провео је у улицама Кнеза Милоша и Скадарској. Завршио је Другу мушку гимназију у Београду и одмах по матурирању ступа у Равногорски покрет генерала Михаиловића, као и већина његових вршњака из Београда. Ту добија дужност подсекретара у Верско-идеолошком одсеку Врховне команде, која је под руководством јеромонаха Јована Рапајића била формирана у манастиру Каленић.  После војног слома јединица ЈВуО, др Марко С. Марковић се повлачи са јединацама СДК преко Босне и Словеније, а након тога се у војном логору у Чезени придружује јединацама Динарске четничке дивизије попа Ђујића. Одатле прелази у Француску, где од 1947. до 1952. студира и дипломира на руској секцији Школе за оријенталне језике. Предавања из теологије слушао је у последњој години шивота Берђајева, на Богословском институту Св. Сергије Радоњешки у Паризу. На Ђурђевдан 1975. године докторира на Сорбони, пред комисијом којом је председавао сам председник универзитета Сорбоне, на тему “Филозофија неједнакости и полтичке идеје Никола Берђајева.” Добио је награду Универзитета у Паризу и државну субвенцију за штампање докторске тезе 1976. године. Француска академија наука је тезу одликовала наградом од 18. маја 1980. године.

Био је ожењен францускињом др Никол Мирен, доктором медицине, са којом је имао троје деце: Светлану, Србољуба и Ђорђа, која добијају имена по прецима са Маркове, српске стране. Од њих је др. Марко С. Марковић добио деветоро унучади.
др Марко С. Марковић прима награду “Драгиша Кашиковић” из руку председника Матице исељеника Србије мр Радована Калабића

Као припадник српске и равногорске културне елите др Марко С. Марковић није био у милости комунистичких власти, па је његова дела први српској јавности представио ОП Образ, као издавач, а као уредник покојни Небојша Крстић, оснивач Образа. Потом су то чиниле и Двери српске и издавачка кућа Хришћанска мисао под руководством проте Милорада Средојевића. Занимљиво је да је свој први чланак др Марко С. Марковић под насловом “Млади Сава – историјска слика” објавио у часопису који се такође звао “Хришћанска мисао” у војном логору у Еболију, као припадник ДЧД.  Последње код нас објављено дело др Марка С. Марковића је “Бог и човек – заједно у рату” (2010), чији је рецензент и писац Увода Владимир Димитријевић, православни публициста. 2007. године Матица исељеника Србије је др Марка С. Марковића наградила наградом “Драгиша Кашиковић”, док је том институцијом председавао мр Радован Калабић, у време док је Матица додељивала награде под именом покојног Кашиковића. Уз др Марка С. Марковића, лаурет те награде је био и Марко Милуновић Пипер.

     Укључијући се у политичку ситуацију, као патриота и човек од науке и писане речи, др Марко С. Марковић још 1995. опомиње тадашњег председника и вођу спрских и југословенских комуниста о томе да ће праву природу западног односа према Србији сагледати тек када НАТО бомбе почну да падају по Београду. За време рата у Босни и Херцеговини писао је за лист “Јавност” и одлазио је на Пале, где је кратко  саветовао руководство босанских Срба. То је био једини његов политички ангажман у званичним институцијама једне српске владе.

Радио је као секретар Српске православне парохије у Паризу (1951-1953), секретар православне омладинске организације „Синдесмос“, вишегодишњи преводилац са руског на француски и правни саветник у неколико компанија (1955-1987).
Живо је до последњег часа побијао лажи западне пропаганде о српским злочинима, од Сребренице до Косова.
Под ударом његовог родољубивог пера нашли су се осведочени србофоби из Француске Бернар Кушнер и Силвија Матон.
Писао је беспрекорним београдским стилом.
Први је од Срба писао озбиљне студије и расправе о новом светском поретку.

Својим делом др Марко С. Марковић постаје узор нових српских генерација, који кроз његово дело добијају аутентино предање и критику још из времена Светог владике Николаја и свештеномученика Јована Рапајића, за кратко и његових савременика и сапатника.

Нека Господ прими душу новоупокојеног Марка Марковића и упути нове генерације Срба на траг који је др Марко С. Марковић оставио за собом, попут многих великана српске мисли и писане речи, али и ратника на бранику отаџбине. Вечнаја памјат.
Миша Матић
Београд 29. април 2012.

Миша Матић: In memoriam: др Марко С. Марковић