Лежао је дубоко заваљен у јастук, као у мајчину постељицу. Рашчупан, сивкасто бео, испијен, сав слепљен са душеком и покривачима, као у плодовим овојима. Некада давно, он је излазио на овај свет у који се, поновоо враћа и завлачи, топећи се и смањујући како би се упаковао као гундељ, као лутка, ембрион...Кад отвори своје ситне, паметне округле очи, оне на тренутак постану свесне света и времена и болно му је да схвати да је пролаз назад скуп, тежак и тешко могућ. Не може се више протиснути кроз прстен рођења. Ипак је порастао. Са раком страха у себи, који се распилио, раскомотио, разиграо и распалио све ћелијске буктиње. Кад лизне тај пламен утробу, груди, грло, артерије и вене, он не зна куд би пред њима да се сакрије. Не може да измиче, јер отказују послушност, руке, ноге и мишићи свели. И некуда га носе, а он се боји да то не буду ходници црних рупа, у неповрат, да се никада више не врате.
Да ли је рак страх? Или је страх рак, покушава да докучи отеклим прстима који не осећају ништа. Расту као балони пуни неке течности, која му цури низ голе бутне кости, са којих је све спало осим коже. И смуљило се до чарапа.
Неке га руке носе и лети као да клиза. Назад у јастуке, таму коју шара светлост туђих сијалица и корака по којој осећа да је још жив и није сам. Онда зазвони пара у чајнику и крене да ври. Звони кроз уста врело и он дозива мајку своју после једног века незаборављену, која се смеши и пружа руке потрошеном детету. Она млада, а он стар, како то иде? Неко измиче и враћа чајник на ватру и он звижди. У њему букте врелине које траже излаз на нос и на уста. То он дозива мајчицу своју у везеној пртеној спаваћици, какву је није ни видео ни знао. Млада је, расуштене косе и чека га раширених руку. Али је он несигуран и клеца му нога. Пуних чарапа. Неко га држи док му се ноге смуљују надоле, а утроба отиче. Чује како вичу – види му стомака пуног опиљака
, металкасто сивог, што одзвања к`о усијан. И онда опет брзо прелети натраг у јастуке, плодове овоје, близу постељице која чека да га усиса и упакује у своје котиледонске листиће...
Жељан је сна. Колутови цртају географију његовог ситног ока. Још увек му ништа не може промаћи, ако се напрегне. И кад сними зна све коте. Ко је где, зашто. Хвата се и размишља у празно, као што је у празно живео за овај растанак са светом. Зна да је крај. Ово је опроштај. Могао је бити и лепши. За памћење. А не што бржи заборав.
Он нема сећања. Све их је појео страх да му се крај неопажено не привуче. Страх је његов рак који га гризе и разједа без сна и починка. И кад он задрема, рак доји Страх, који се увећава и расте као балон, као његов стомак, као отечене руке и ноге смуљене у чарапе.
Не могу му ништа ни топле руке ближњих, којима је толико пута усуо млеко и удробио хлеб, заложио ватру, ушушкао у сан, обрисао сузе, отерао авети. Руке што му враћају љубав за љубав не могу поделити с њим стопу за један корак пута на којем има места за једног, њега самог, без сенке. Утеше га на час и он се осмехне срећно, што је међу реткима који су заслужили заиста безгранично стрпљење и љубав. Али њему недостаје утеха твари, непролазност која не хаје за боли, јер нешто, ипак остаје. Можда не остаје? Ничег нема, осећа то гласно, док у њему одзвања пун мехур бешике. Гајде.
Наједном, мора да то није све, да је још далеко, премотава филм без слика. Нема прошлости, нема ничег. Има посивели зид и над главом лампа, паукова сребрна нит видљива кад је дах помера, и има пролазника који игноришу његово постојање кад је миран и док жмури. Мисле спава.
Да ли рак страх или је страх рак? Да је одлазак, било би праштања, или је капија још далеко. А можда на њој добродошлицу желе отац, мајка, Бранко и Душан, браћа које се нагледао није и сви мили и драги који ће му је отворити ка вечности.
Не долазе дужници, нити кога прогони. Сви рачуни су одавно намирени.
Душа му стрепи од топле паре, киселине што у ваздух диже балоне. Ту су топле руке да га расхладе и отерају авети и стрвине што се шуњају близу леша да га угризу. Он им измиче одбрањен у јастуке, увек ближи месту рођења. Изгуби ли корак, пашће им шака.
Сусрешће се, то добро зна, очи у очи с њима које га траже. Невестом своје сирочади и остарелом другом. Не зна шта ће рећи где су сиротани. Ако буде мор`о?
Страх претвара све у прах и лети, ковитла.
____
На књижевни конкурс ЗАВЕТИНА пристижу рукописи из нејнеочекиванијих праваца. Из једног од таквих рукописа доносимо причу горе. И неколико прича на Сајту посвећеном конкурсима Заветина, видети:
http://sites.google.com/site/zavetineinfo/plus-ultra/cetirismrtikratkeprricezanazivalevic
"Књижевном првенцу Жане Живаљевић, судећи по времену настанка првих прича, требало је много да се роди и угледа светлост дана. Он се бави и многим актуелним аспектима наше свакодневице, на типски и истовремено и нетипичан начин. Понекад су то интимне исповести ''шефу'', понекад осуде наказности времена које осуђује не смрт и заборав некадашње хероје, понекад жигосања навика и ''нафака'' (карактера и обичаја).Позитивно у свему је што нема афектације. Ипак, ако мене питате, ово је, ма колико јој не било драго, али је искреност наш прећутни завет – женска литература. Зато је мој несумњиви фаворит у збирци прича ''Кофер'', прича коју свака жена у свим временима носи у себи, као што њихови прави или погрешни партнери увек имају спреман свој – кофер.
У времену литературе која нема смисао постојања, у времену када је издати књигу постала ствар друштвеног престижа иза којег се eпохи цере будалаштине у лице, одлука издавача да штампа приче, и то озбиљне приче једног истински талентованог писца, за то време значи много и тек ће добијати на тежини. Она показује да није све, упркос знацима времена и предвиђањима, отишло дођавола", пише Момир Васиљевић препоручујући једног новог писца.
Молимо све друге писце, учеснике на уобичајеном књижевном конкурсу Заветина, за стрпљење. Рукописа има доста, а чита их компетентан човек, уредник. Потребно је време да рукописи буду ишчитани. молимо ауторе да нам пошаљу податке које смо тражили, тачну кућну адресу, годину рођења, чиме се баве и најмање једну фотографију. Сви аутори који то нису послали, нека то учине што пре...
Нема коментара:
Постави коментар