Translate

Укупно приказа странице

Коли Ивањска, ШОЛЕ: ТУЂА ПРИЧА.МОЈА ПРИЧА

Коли Ивањска, ШОЛЕ: ТУЂА ПРИЧА.МОЈА ПРИЧА
Коли Ивањска Шоле /Царичин Амфитеатар; Едиција ЗАВЕТИНЕ, Београд, 2008./Познато је да је поезија језик онолико колико је пејзаж темпера. Уметничка фотографија и филм могу много више него поезија. Писала сам стихове као млада девојка, али ни један нисам посветила мом центру света, јер би сваки био фалсификат: уметничке фотографије далеко су надмоћније и уверљивије. Уметничке фотографије у боји омогућују споразумевање између људи великим делом без језика, без говора, без писања. Права књига о "центру мога света" није ово што пишем: права књига о њему био би албум пробраних слика моје старије сестре. "Говор" читавих серија слика снимљених у последњих тридесетак година у атару мога центра света, с легендама, не дужим од врапчијег кљуна, које би написао позван познавалац уметничке фотографије и човек упућен у тајне овог простора, превазишли би форму једне фото - монографије, дотакли би повест, која је некада била права књижевност, истинску поезију, која је у данашње време срозана, или затрпана као шумски кладенци...    Коли

четвртак, 25. јун 2015.

ДИЈАНИНО СТАБЛО / АЛЕХАНДРА ПИСАРНИК


УТОРАК, 23. ЈУН, У 12. ЧАСОВА, Салон УКС
ЧАСОПИС „НАШ ТРАГ“ (ВЕЛИКА ПЛАНА)*:
Учествују: Милан Р. Симић, др Жарко Требјешанин, Душан Стојковић, Милош Иванић.
Уредник и водитељ: Миљурко Вукадиновић
 ДИЈАНИНО СТАБЛО
            1
Из себе скочих у зору
Тело оставих у светлости
и тугу опевах оног ко се рађа
            2
Ово су верзије које нуде:
рупа, зид који подрхтава...
            3
само жеђ
тишина
никакав сусрет
брини о мени љубави једина
чувај пустињски мир
путнице с празном чашом
и сенком властите сенке
            4
                                                                                                                         Дакле добро:
Ко ће престати руку да урања тражећи дар за изгубљену малу. Хладноћа ће да плати. Платиће ветар. Киша ће да плати. Платиће гром.
Аурори и Хулиу Кортасару
            5
за трен један кратког живота
једини отворених очију
за трен виђења
у мозгу маленог цвећа
које игра попут речи у устима немог
            6
нага је у рају
свога сећања
одбацује окрутну намену
својих схватања
боји се да именовати не зна
оно чега нема
            7
Скочи у кошуљи у пламен
од звезде до звезде
од сенке до сенке
Умире далеком смрћу
у ветар заљубљене
            8
Јасно сећање, галерија којом лута сен онога што ишчекујем.
Истина није да ће приспети. Истина није да приспети неће
            9
Ове кости што сјаје у ноћи,
ове речи попут драгог камења
у живом грлу скамењене птице,
ово омиљено ми зелено,
овај топли јоргован,
ово срце тако тајанствено!
            10
слаб ветар
препун удвојених лица
реже их као предмете љубави
            11
сада
         у овом невином часу
ја и она која бејах ја селе смо
на праг мога погледа
            12
не преображава се више слатко свилена девојчица,
месечарка сада овенчана маглом
нагло се буди удишући
мирис цвета отвореног ветром
            13
протумачити речима овога света
како одбегао је брод на којем сам
            14
Песму коју не изговорим
ни не заслужујем.
Страх да се буде два
различита огледала:
Неко спи у мени
једе и пије ме.
            15
Чудно одучена
од часа када сам рођена.
Чудно непокушавање више
вршења службе тек приспеле.
            16
саградила си своју кућу
лишила перја своје птице
истукла ветар
властитим костима
окончала си сама
оно што нико започео није
            17
Дани током којих далека једна реч мноме господари. Тих дана ходам као да сам провидна сва и месечарка. Лепа лутка пева, диви се, прича о свему и свачему: гнездо од чврстих нити по којима плешем и плачем на многобројним мојим сахранама! (Она је своје запаљено огледало, своје ишчекивање уз хладна огњишта, мистички свој елемент, своје блудничење именима што сама расту у бледој ноћи.)
            18
попут горде песме
тишине ствари
збориш ми како ме не видиш
            19
када угледаш очи
што их на тетоважама мојим имам
            20
каже како не зна за страх од смрти љубави
каже како се плаши смрти љубави
каже како љубав смрт је како страх је
каже да смрт страх је љубав је
каже како не зна
Лаури Батајон
            21
толико сам родила
и двоструко патила
у спомен на овде и на тамо
22
ноћу
огледало за смрт малену
огледало пепела
23
поглед из канализације
постати може поглед на свет
побуна јесте гледање руже
све док се очи не смрве у прах
            24
            (цртеж из Волса)
ове нити сенке робе
и нагоне их да се тишини повинују
ове нити свезују поглед у јецај
            25
            (изложба Гојиних слика)
пукотина
у ноћи
и одмах анђео у њу упаде
            26
            (Клеов цртеж)
када ноћна палата
своју лепоту упали
                                    по огледалима куцаћемо
а наша лица певаће попут идола
            27
зорин ударац по цвећу
остави ме опијену ничим и ружичастим светлом
опијену непокретом и сигурношћу
            28
удаљујем се од имена
што тишину ствари ткају
            29
Овде живимо с руком на грлу. Да ништа могуће није знали су они који измислише кише и исткаше речи у вихору одсутности. Због тога се чуо у њиховим преклињањима звук заљубљених руку у магли.
(Андре Пјер де Мандијаргу)
            30
у бајковитој зими
тужбалица покислих крила
у сећању водених прстију магле
            32
Затварање очију и заклињање како се неће отворити. У међувремену напољу се хранити часовницима и цвећем лукаво проклијалим. Али са очима затвореним и страдањем уистину претерано великим пулсирају огледала све док заборављене речи чаробно спију.
            33
Предео јада у којем спавачица
поноћно срце једе
            34
понекад
    можда понекад
отићи ћу без заустављања
                                            отићи као онај што одлази
Естери Сингер
34
мала путница
објашњавајући своју смрт мре
мудре тужне животиње
посећују своје топло тело
            35
Животе, животе мој, падај, пати, животе мој, стопи се с ватром, с простодушном тишином, са зеленим камењем у кући ноћи, падај и пати, животе мој.

       ___Алехандра Писарник (1936 – 1972), аргентинска песникиња, рођена у Буенос Ајресу у породици јеврејских емиграната из Централне Европе. Од 1960. до 1964. године радила као новинар у Паризу и дружила се са Андре Пјер де Мандиаргом и Хулиом Кортасаром. После два покушаја самоубиства последњих пет месеци је провела у психијатријскохј болници у којој се убила попивши велику количину лекова. За живота је објавила следеће књиге: Сасвим туђа земља (1955), Последња невиност (1956),  Занемарене опасности (1958), Дијанино стабло (1962), Послови и Ноћи (1965), Вађење камена лудила(1968), Музички пакао (1971) и Окрвављена грофица (1971). 
Постхумно јој је штампано много књига. Између осталих, и проза и дневници.
            
    Превео са шпанског Душан Стојковић. - Видети више: извор: НАШ ТРАГ: часопис за културу, 1-2/ 2015, стр. 331. - 335.

        ==  * Први овогодишњи двоброј часопис за књижевност уметност и културу (укупно 68-69), Наш Траг ушао је у своју 22. годину постојања што је вредно хвале у тренутку када периодика у Србији једва да постоји. Оснивач и издавач, Друштво Траг из Велике Плане, заједно са суиздавачима из тог места, библиотеком Радоје Домановић, театром Витомир Стефановић Вита и Домом културе Влада Марјановић из Старог Села, понудили су и овог пута занимљив материјал на чак 400 страница и под уредничком палицом Милана Р. Симића. Часопис се финансира средствима Министарства културе и информисања Републике Србије и Великопланске општине. /Редовна рубрика Пет плус отвара и овај двоброј - Жарко Требјешанин потписује Јунгов приступ тумачењу снова, а о његовом раду пишу Никола Милошевић, Светлана Велмар Јанковић, Љубинко Раденковић и Слободан Симић. У серијалу Пет плус представљени су још и Михајло Пантић, Перо Слијепчевић, Миодраг Булатовић и Јован Христић, док је почасно место дати Петру Лазићу о чијем раду пишу Петар В. Арбутина, Небојша Милосављевић, Дарко Коцјан, Давид Албахари, Горан Бабић, Предраг Ејдус и Жарко Требјешанин, а он сам, представља се избором прича, песама, афотизама и одломком из драме Месија. / У Трагу плус представља се новинарка из Новог сада Гордана Драганић Нонон, есеје потписују Бојана Милошевић и Радослав Војводић а у одељку са преведеном прозом и поезијом представљају се Бела Хамваш, Душан Митана, Саманта Швеблин, Људмила Разумовска, Нермин Сарајлић, Енес Халиловић, Алехандра Писарник. Овај број завршавају рубрика Графичка новела, у којој је представљена тетралогија Енкија Билала о распаду Југославије, и Књижара са неколико приказа. (Данас, 25. 06. 2015, К.Р.)

Нема коментара: