Edition SECTIO CAESAREA - Едиција ЦАРСКИ РЕЗ

У једном од књижевних часописа Едиције ЗАВЕТИНЕ, Посебној породичној заветини, постоји стална рубрика, која је, у ствари, мост између српске и светске књижевности, али и успомена на једног лутајућег Србина, који је у Француској, где је завршио свој живот, покренуо библиотеку библиофилских издања, са намером да у њој објављује преводе књига српских песника на француски, или на неки други страни језик, и преводе светских песника на српски. Од споменуте племените идеје Лутајућег Србина до њеног остварења испречило се много тога, пре свега - судбина (смрт), можда и Бог? Захваљујући коме велике, дивне и амбициозне замисли не пропадају никад. Тако да је овај Agregat Сазвежђа Заветина израз и пијетета, бесконачности и нечег што личи на чудо и ризницу...

МАНИСТРА Шоле Соколовић

МАНИСТРА Шоле Соколовић
Књижевна заоставштина. ОБЈАВЉУЈЕ СЕ ПОВОДОМ ГОДИШЊИЦЕ СМРТИ, као знак пијетета. Књига је од јуна месеца 2017 доступна свима на свету...

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 16. октобар 2015.

1915. КОМЕНТАР

Јован Бабић

Србија и 1915.

У Србију I светски рат, велики и неограничен какав је био, долази у јесен 1915.
Прошле године било је пуно говора о значају и значењу 1914. године; то је историјски важна година, па је и њена годишњица такође важна. О 1915. се међутим не говори пуно. Али за наш народ је, или се барем мени тако чини, 1915. била преломна. Ево кратке анализе зашто.
Први светски рат је био велики, ужасан, први такав у историји, али он је заправо био само последица и резултат неуспеха великих европских сила да тај догађај локализују, као што се успешно радило тада већ скоро 100 година, од Бечког конгреса 1815, са много и не баш малих али увек локализованих ратова. У том смислу главна „битка” у Европи је вођена, и у неком смислу изгубљена, у јулу и почетком августа 1914, када је могућност локализовања измакла и свет се суочио с катастрофом у два дела (Други светски рат је наставак и неки завршетак првог). Резултат је био да је идилични свет створен на Бечком конгресу пропао.
Истовремено, паралелно са овим, текле су припреме за аустроугарски напад на Србију, планиран као мали локални рат, што је у суштини и био, само с непредвиђеним резултатом. Оно што се дешавало на том, локализованом,простору је заправо била независна епизода: то што се десило у Србији од августа 1914. до јесени 1915. био je III балкански рат (три балканска рата у три консекутивне године: I балкански рат 1912, II 1913. и III 1914).
Тај се рат завршио исто онако како су се завршила прва два: победом Србије. У ограниченом рату Србија је победила још једну империју. Та победа је била национална победа (слично финској победи над једном другом империјом 1939). У том периоду позиција Србије је беспрекорна, одговорност њеног руководства сасвим на нивоу националног задатка, чак и ограничени победнички упад преко Саве је био достојанствен и без ратне ароганције.
У Србију I светски рат, велики и неограничен какав је био, долази у јесен 1915, када је напада Немачка (Србија са Немачком нема територијалне и граничне спорове). Тада је за Србију тренутак истине: хоће ли уредно и одговорно, након увида у немогућност победе, капитулирати (капитулација је облик одбране, понекад једино могућ или најбољи), односно (као Румунија) склопити сепаратни „мир”, у складу са одговорношћу према (свом) народу, или ће се упустити у арогантну дугорочну геостратешку игру преко граница и своје моћи и своје потребе и смисла свог националног циља.
Ухваћена у замку победе над Аустроугарском у овом локалном али за Србију веома важном рату (III балкански рат), као и у геостратешке схеме које су дрмале Европу, Србија је ускочила на воз великих ризика, стављајући на улог свој народ и своју будућност. Резултат је био сасвим у складу са овом коцкарском логиком, и генерације су онда носиле тај крст и сносиле последице одговорности. Крајњи исход је био да се, када је дошло до тога да тај резултат (велика држава створена 1918. године, Југославија) треба да се брани – 1991 године – од тога просто одустане.
Уместо одбране имали смо празну идеолошку причу о нечему другом, о светској правди (комунизам) и Југославија је постала нешто што се не сме ефективнобранити али се мора хвалити. Југославија је изгубила географско (и политичко) одређење и постала синоним за једну пропалу идеологију. Као да 1918. (и 1915.) није ни било!
Зато за Србију сада нема ничега важнијег од тога да себи разјасни ове ствари и да сама себи објасни и дефинише појам „Југославија”, након што ту Југославију пре 25 година – не да није одбранила него није ни покушала да брани. У неком смислу то значи повратак на 1915., и поновно преиспитивање себе и свога. То је оно што, чини се, засигурно за нас одређује смисао историјске перспективе 1915–2015.
Филозофски факултет, Београд
Јован Бабић објављено: 16.10.2015. у Политици

Нема коментара: