Edition SECTIO CAESAREA - Едиција ЦАРСКИ РЕЗ

У једном од књижевних часописа Едиције ЗАВЕТИНЕ, Посебној породичној заветини, постоји стална рубрика, која је, у ствари, мост између српске и светске књижевности, али и успомена на једног лутајућег Србина, који је у Француској, где је завршио свој живот, покренуо библиотеку библиофилских издања, са намером да у њој објављује преводе књига српских песника на француски, или на неки други страни језик, и преводе светских песника на српски. Од споменуте племените идеје Лутајућег Србина до њеног остварења испречило се много тога, пре свега - судбина (смрт), можда и Бог? Захваљујући коме велике, дивне и амбициозне замисли не пропадају никад. Тако да је овај Agregat Сазвежђа Заветина израз и пијетета, бесконачности и нечег што личи на чудо и ризницу...

МАНИСТРА Шоле Соколовић

МАНИСТРА Шоле Соколовић
Књижевна заоставштина. ОБЈАВЉУЈЕ СЕ ПОВОДОМ ГОДИШЊИЦЕ СМРТИ, као знак пијетета. Књига је од јуна месеца 2017 доступна свима на свету...

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 13. октобар 2015.

Између историје и легенде, Мехмед паша Соколовић

(одломак)

Човек је дужан свом завичају

Мехмед паша Соколовић се увек руководио источњачком мисли: “Човек је дужан свом завичају”.
- Султан Сулејман Величан-ствени, видевши огроман потен-цијал у Соколовићу, уводи га у везирско веће 1555. године од када мали Бајо постаје чврст ослонац у незаустављивом походу ка врху ондашњег најмоћ-нијег светског царства. Године 1565. долази до врха, до места после којег нема даље, јер изнад њега је само султан. Мали Бајо постаје велики везир Отоманског царства, данашњим језиком речено, премијер владе, преузима кормило царства од Угарске до Индије, од Африке до Русије, командује војском која кампује под зидинама Беча, а од њега дрхти цела Европа. Па зар је то могуће, да неко од нас, нас који се рађамо по босанским врлетима и читав живот проводимо између она четири брда где смо се родили, толико издигне своје погледе изнад овдашњег и овоземаљског, па ни мање ни више него свет почне посматрати као своје двориште. Ми, који ни дан-данас не видимо даље од она четири брда, дадосмо сокола који је као велики везир наредио да се направи нацрт прокопавања канала између Азије и Африке, Суецког канала, који је прокопао две трећине канала којим би се спојило Каспијско језеро и Црно море, па га зауставио руски цар Иван Грозни. Чуј, малог Бају зауставио  руски цар Иван Грозни, малог Бају који је као и свако балканско сељаче одрастао са овцама, вуковима, шљивама и јабукама. Замислите да је породица Соколовић дала 15 везира, три велика везира, “а нижих чиновника се не исплати ни пописивати”, како је Евлија Челебија записао у свом путопису, па онда четири српска патријарха, а нижих вероучитеља не зна се ни колико. Небројене паметне и интелигентне деце из једног села, из једне фамилије. И данас је невероватно и непојмљиво како је Мехмед паша Соколовић у свом селу Соколовићи, пре 450 година, могао градити и цркву и џамију, бити и Србин и Турчин, и православац и муслиман одједном, па имати за брата српског патријарха Макарија Соколовића, и уједно бити султанов зет, дизати ћуприју на Дрини свом народу и планирати Суецке канала другим народима, унапређивати дипломатију у односу на рат, чинећи целом човечанству услугу, истовремено преговарати са светским вођама, градити мостове између вера, народа и држава. Хвала ти Бајо, Мехмеде, православче и муслиману, светска сило што се завичаја никад одрекао ниси, хвала ти за Пећку патријаршију, за цркву и џамију, хвала ти и за Нобелову награду, ко зна шта би Иво писао да није тебе имао. Хвала ти што си се издигао изнад свих ових наших подела и извини што од тебе нисмо научили – причао нам је готово у једном даху, Бојан Бајић, становник Рудог, тренутно понајбољи познавалац лика и дела Мехмед паше Соколовића, председник странке “Наша Босна”, која као мултиетничка окупља подоста босанских интелектуалаца.

Између историје и легенде

Село Соколовићи код Рудог,Љубо Кириџић, последњи потомак великог везира
Како нам је причао последњи потомак Мехмед паше Соколовића, Љубо Кириџић, Мехмед паша се пред сваку важнију одлуку или сусрет са султаном, повлачио у једну одају, потпуно празну, где су се једино налазиле његове хаљинице у којима је доведен у Стамбол, као и његов чобански штап и тиквица. “То је обављао са намером да се, у богатству, сети свог порекла и опомене правде о коју се не сме огрешити”.
По причању старине Љубе Кириџића, једном је неки становник Соколовића покушао да одсече стабло глога, израсло на рушевинама куће Димитрија Соколовића. Када је ударио секиром по стаблу, моментално су му се укочиле и руке и ноге и човек је убрзо умро. Од тада се прича у Соколовићима о проклетству свакога ко би покушао да сруши или узме нешто што је припадало Соколовићима.
Мехмед паша Соколовић никада није видео ћуприју на Дрини у Вишеграду, коју је саградио као поклон свом народу у завичају да би их, како је говорио “подсетио на величину царства, али и на своју душу за коју ће се, једног дана, и они помолити и да он свој род никада није заборавио!”.
Школујући се у Једренама и Истанбулу, Мехмед паша је наставио да говори српски  језик, врло брзо је савладао и османски турски, арапски, персијски, млетачки италијански и латински.
      _____ извор: часопис Слобода (Америка)

Нема коментара: