СРОДНЕ ВЕСТИ

          ПАРТИЗАНКА и дипломата, Драгица Срзентић, која је 1948. године у Москву однела чувено писмо Јосипа Броза Тита Стаљину, преминула је пре два дана у 103. години. О њој, њеном животу, славним револуционарним данима, годинама робовања када је била проглашена за државног непријатеља, снимљен је и филм "Једна жена - један век", редитеља Желимира Жилника  
          Више пута током дугог живота, Драгица је истицала да није знала садржај писма, као ни то да се у њему крило историјско "не" Стаљину. У Министарству спољних послова, у ком је тада радила, речено јој је да буде спремна да отпутује и да је поруку тада предала амбасадору Југославије у СССР Владимиру Поповићу. Затим се вратила у Београд са одговором Стаљина и Вјачеслава Молотова, али каже, да је садржину поруке коју је носила у Москву сазнала много касније.
          - Одговор из Москве предала сам маршалату за Тита који је то писмо у првом реду дао само врху партије, а не свим људима - говорила је Драгица Срзентић. - Касније сам сазнала шта пише и било ми је жао због тога, јер сам сматрала да немају право да нападају Русе који су ослободили Београд и своје кости остављали овде. Ми не бисмо успели сами да ослободимо Београд.
          Убрзо је донета Резолуција Информбироа и иако је није прихватила, засметала јој је медијска хајка која се у југословенским медијима водила против Црвене армије и Совјетског Савеза, што јој је као комунисти сметало, па се усудила да то критикује. Баш због ставова о Русима и отвореним неслагањима, била је проглашена државним непријатељем и осуђена 1951. на 10 година затвора, у коме је провела страшне четири и по године. Тада је био ухапшен и њен супруг Војо Срзентић, који је пре тога радио као саветник Енвера Хоџе.
          ОСАМ ДРЖАВАДРАГИЦА Срзентић рођена је 19. новембра 1912. године у истарском селу Совињак, код Бузета. Памтила је осам држава - Аустроугарску, Краљевину Италију, Краљевину СХС, предратни Београд у који је дошла са 17 година, у лево оријентисане интелектуалне кругове...
          Током боравка у затвору, изгубили су посао и стан, а била су им одузета и сва одликовања, па су по изласку из затвора отишли да живе у Улцињ, у супруговој породичној кући. Повратак им је помогао Светозар Вукмановић Темпо, у чијем се штабу Драгица борила у Другом светском рату. Много деценија касније рехабилитовани су одлуком Окружног суда у Београду, а судска пресуда из 1951. поништена је фебруара 2007. године.
          Кремација и испраћај Драгице Срзентић биће 5. новембра на Новом гробљу, а по њеној жељи урна са пепелом биће положена у породичну гробницу у Улцињу, поред гроба њеног супруга.
          - Испраћај је заказан за следећу недељу, јер се чека да дође њен братанац из Истре Дарио Витоловић - рекла нам је Боринка Голубовић, које је последњих година бринула о Драгици. - Доћи ће и фамилија њеног супруга из Црне Горе. Последњих година долазиле су јој у посету најчешће кума и снаха из Београда, а обилазио је и редитељ Желимир Жилник. Он је највише знао о њеном животу и њеној бурној судбини.
          Међу породичним пријатељима био је и Иван Клајн, син Хуга Клајна, за кога је Драгица говорила и у интервјуу за наш лист да је међу ретким људима који су јој помогли у најтежим годинама, по изласку из затвора.

          Драгица Срзентић у филму Желимира Жилника на Првомајској паради у МосквиСПИКЕРКА НА БИ-БИ-СИЈУ
          КАДА је 1944. послата у Лондон, да би радила у програму за Југославију, постала је прва наша спикерка на Би-Би-Сију. Веома се рано определила за комунистички револуционарни покрет. У Београду се дружила са лево оријентисаним интелектуалацима који су се окупљали око "Нолита", међу којима су били - Хуго Клајн, Веселин Маслеша, Велибор Глигорић, Густав Крклец, Коста Рацин... Међу њима је био и књижевник Јован Поповић, њен први супруг. Заједно са њим учествовала је 1935. у оснивању "Недељних информативних новина", претече листа "НИН".